Eiđi Jošikava - Musaši Mijamoto,Algoritam

[nishizawa]

Musaši Mijamoto je i danas jedna od vodećih figura japanskog nacionalnog identiteta. Epska figura iz prošlosti. Istina koja je stvorila mit koji kasnije dobija nov zivot i realno utiče i menja živote mnogih. Skoro pa u neku ruku kao prosvetitelj i filozof. Iako je, da se razumemo, njemu samom to verovatno bila poseldnja namera. Mnogo toga nikada nije bilo jasno ni razjasnjeno u vezi Musašija osim da je zaista postojao i da nikada nije bio porazen.

Mnogi njegovi istoričari obično započinju priču o Musašiju kao o nesrećnom geniju. Savršenom ratniku (ne vojniku) koji se rodio i sazreva u vreme kada Japan prelazi u ruke jednog sposobnog šoguna koji dominira. U vreme kada samuraji postaju suvišni i kada zemlja u kojoj je do tada vladala ratnička elita ostaje bez rata. Vreme kada su ronini lutali u najvećem borju tražeći borbe mežu sobom u ime prestiža i u nadi da će ih neki velikaš zapaziti.

Iako borbeni genije, Musaši nikada nije služio nijednog gospodara, svaki sigurni trag o njemu gubi se nakon 12. aprila 1612. pošto je porazio svog najvećeg neprijatelja Sasaki Kodjiroa. Tako i ostaje sve do pred sam kraj njegovog života. Kada se ponovo pojavljuju tragovi o njemu, jer navodno pod stare dane stupa u službu/pod zaštitu jednog od mladih velikaša. Tu povukavši se u jednu pećinu piše knjigu "Pet prstenova" i završivsi i poslednji spis sklapa svoje oči zauvek. Sama knjiga će nastaviti da živi i nakon smrti autora. Ne odmah, ali nakon nekog vremena postaje sve popularnija i uticajnija ne samo u Japanu vec i širom sveta. I danas "Pet prstenova" je najuticajniji spis o taktici i veštini ratovanja (ukoliko ne računamo Sun Cu-a i još neke). I ne samo to. Osamdesetih godina u Americi Musaši naglo ulazi u modu kod poslovne elite jer se verovalo da se filozofija japanskog poslovnog uspeha nalazi upravo u ovom delu.

A kako je jedan krajnje neuredan, ekscentrican, netradicionalan i iznad svega smrdljivi (važe priče da se nikada nije kupao, što je koristio kao jednu od taktičkih prednosti) ronin postao polu bog. Zašto i danas živi ime jednog sasvim razuzdane lutalice?

O tome se i danas raspredaju mnoge priče. Šta je istina a šta samo legenda o Musašiju. Gde prestaje istina i pocinje mit? Mnogo je teorija. Eidji Josikava (1896-1962.) priča jednu svoju verziju događaja. Uredno sklopljenu i uobličenu u četiri knjige. On je ovde poznatim i realnim događajima i ličnostima dodao par mogucih priča i povezao stvari na način koji je bio logičan njemu, a i donekle najpopularnija verzija događanja. Svi pomeni velikaša su istiniti, svi pomeni bitaka takođe. Ono što je Jošikava uradio je samo to što ih je sve povezao u lako čitljivu celinu. Njegove recenice su prijatne za čitanje i prirodne. Sa lakoćom opisuje običan život Japana u to doba, kao i promene kroz koje zemlja prolazi, ali i filozofiju ratnika i same scene borbe.

Sećam se da sam naletela ne jednog prijatelja čitajuci poslednji deo knjige u prevozu. Pošto je video šta čitam dobila sam mentalni šamar u maniru: "A šta može da se čita i piše o čoveku i putu mača?". Dala sam mu knjigu, pola sata nakon toga, na stanici na kojoj sam morala da izađem jedva sam mu je istrgla natrag iz ruku. Vraćajući mi je, nasmešio se: "Pa dobro, izgleda da i moze da se kaze."

Inace kao kuriozitet, za vreme Drugog svetskog rata, vlasti su prepričavale polovičnu priču o Musašiju, oslonjenu na njegov borbeni duh, ali preskakajući onde delove gde je bežao iz borbi za koje nije vreovao da imaju smisla. Kao i to da je smrt od sopstvene ruke za njega bila jedna od najvećih gluposti. Samuraj koji je pre svega cenio život nije bio idealna slika za kamikaze.

Po završetku rata, opet je gurnut u stranu. ovog puta od američkih vlasti u Japanu. Jer je svaki pomen na Musašija podsećao na nacionalni identitet i vraćao u sećanje pouku da nikada nisi poražen dok sam to sebi ne dopustiš. Tako da je i Jošikavina knjiga dugo bila sklanjana u stranu. A jedan od prvih prevoda je bio verovali ili ne na srpski.

Verzija koju sam ja citala je u verziji Algoritam izdavaštva, a možete je vrlo lako naći u većim knjižarama.

http://www.trablmejker.com/emisije/14/2017

[obi-wan]

Kako se tacno zove knjiga na srpskom, Pet prstenova ili drukcije?

[obi-wan]

Jel su obe prevedene na srpski? Uzeo bi`, pa pitam da ne lutam...

[Chevalier]

Samo ako moze procitaj na engleskom....

[Милан М.]

,,Мусаши" Еиђија Јошикаве јесте, сигуран сам јер сам је позајмљивао из школске библиотеке (5 томова).

Јесте ли сигурни да књига има 5 томова? Код мене у библиотеци су ми малопре рекли да има 4 дела. Не знам да ли и да почињем ако нема последње књиге...

[obi-wan]

Samo ako moze procitaj na engleskom....

Sto na engleskom?

[Chevalier]

Pa cini mi se da su ga nasi mnogo bukvalno preveli...

[Јаков.]

Ja sam čitao neke popularne sveskice koje su štampane 80'tih godina u roto štampi. Tada je izlazilo dosta sličnih dela koja su spadala pod "omladinski tisak"... Grička Vještica, Dubrovački kapetan, Lun kralj ponoći, Ninđa...

Ova edicija Mijamoto Musaši je izašla u 4 nastavka...

Ne znam ko je autor i da li je to ovaj Eiđi Jošikava. Koliko se sećam svaka je imala oko 100 stranica ali u dvoredu svaka.

-------------------

U međuvremenu sam pronašao... To je to...

1984. godine su to objavile Dečije Novine kao seriju roto romana.

[Милан М.]

Прочитао сам данас прва два дела (Земља и Вода). Волим књиге које се баве развојем (јаких) личности, тако да ми баш лежи. Начин приповедања ме подсећа мало на Марију Семјонову (која је вероватно и одатле покупила неке приповедачке форице) и њеног Вукодава.

Био је као у трансу, а све што је било у њему беше онцентрисано у сечиву дугог мача. Све што је икада научио у животу - од ова, на Секигахара, оно што је прочитао о вештини старих мачевалаца, лекција које су му давале планине и дрвеће у шуми - све се то сада претворило у хармонију покрета његовог тела. Постао је потпуно бестелесан покрећући крдо ронина лево и десно...

Чини ми се да сам негде наишао и на оно, за Семјонову, карактеристично:

И онда га је (главног лика) пробо мачем... Или је бар за тренутак то помислио.  

А и сам лик Мусашија ме подсећа на Вукодава.

nishizawa, хвала за препоруку!  0110_hahaha

Иначе, превод није лош. Има доста фус нота са додатним информацијама о Јапану и тамошњој култури и предметима који се користе. Једино што је преводилац могао да избегава стране речи (не мислим на јапанске, те бих волео да је користио мало више) где постоји одговарајућа реч на српском. Баш пре овога сам читао неке приповетке Семјонове, а преводилац (Сава Росић) се момачки потрудила да преведе сваку реч и тиме пренесе утисак старих времена.

[Милан М.]