Да ли је Мојсијев Закон превазиђен или је још на снази?

[Никола Ђоловић]

Иако Мојсије истиче етички карактер законодавства, чији је крај у љубави према Богу и ближњем, апостол Павле указује да рефлексија заповести без благодати није довољна и да се Бог не може условити или задовољити пуким испуњавањем Закона. Зато се апостол позива на узвишеност Божије слободе код Мојсија када га цитира: „Смиловаћу се коме се смилујем и пожалићу кога пожалим“.

Суштинска проблематика изабраног народа Израиља не лежи ни у Закону ни у благодати већ у неимању довољне вере према Богу и поред свих очигледних доказа о Његовој пројави. То ће апостол Павле добро да аргументује у посланици Јеврејима беседом о вери насупрот Закону.

Закон Старог Завета се не исцрпљује у оквирима етичности сведених на пуко испуњавање разноврсних прописа, већ долази до извесног поистовећења етике са онтологијом. Ако се узме у обзир тадашње схватање Закона да ако неко живи по заповестима изабраће живот а ако не живи изабраће смрт, произилази да слободна воља човека игра одлучујућу улогу у контексту љубавног одговора на призив Божији . Слободна воља бира између живота и смрти, односно, између Закона и небића, ако Закон подразумева егзистенцију која је по вољи Божијој, док сви остали егзистенцијални односи мимо Закона воде у ништавило.

Чињеница је да историја Новог Завета нема проблема са Мојсијевим законодавством већ са накнадним заповестима које су сами људи измислили и као своја предања пребацили их на наредна поколења. Тако је дошло до потискивања Божијих заповести а до истицања људских наука и правила на уштрб онога што је од Бога дато. Зато се Закон јавља као јаз између Бога и човека, као одсуство љубави која спасава и преображава човека успостављајући Царство Божије најпре у њему самом. Без љубави и благодати Закон Старог Завета задржава „покривало на срцу“  а Бог се чини недостижним услед личне одвојености завесом Закона. Нема односа пријатељства и синовства већ постоји однос законодавца и поданика, господара и роба. Богопоштовање и боговеровање се не може исцрпети у проучавању Торе и испуњавању људских заповести. Многобројност правила не може да замени искрени однос са Богом. Покривало Закона скида се са срца вером у Христа и благодаћу Светога Духа, уводећи у слободу нове природе.

Мојсијев Закон се дотиче свих међуљудских (антрополошких) карактеристика осећања и делатности: богослужбених, етичких и правних. Он садржи суштинско разликовање добра од зла које ни човек 21-ог века не може безгрешно да испуни својим снагама. То не бива због одсуства врлине и љубави већ због недостатка благодати. Слово је без смисла мртво а Закон је без благодати беживотан. Заповести Закона тичу се само спољашњих поступака али је потребно живо срце које ће нелицемерно веровати и деловати по закону савести унутар себе . Колико год, опет, човек испуњавао најсупериорнија етичка начела не може се оправдати делима Закона ако нема веру у Исуса Христа . Јер, вера  у Христа подразумева поседовање благодати – која се не да ничиме условити јер онда не би била она сама благодат – а благодат је та која чисти човека од сваког греха, умножава врлине и обожује човека подижући га на стадијум светости. Ништа, дакле, по људској заслузи али сигурно по синергији, иначе би пасивност укинула људску слободу коју Бог насилно чини савршеном.

[dragisa]

Иако Мојсије истиче етички карактер законодавства.....

Nidzo odakle je ovo? skoro nisam procitao ovako jednostavno a korisno stivo. ako si ti ovo napisao svaka cast. fenomenalno.

[Никола Ђоловић]

Иако Мојсије истиче етички карактер законодавства.....

Nidzo odakle je ovo? skoro nisam procitao ovako jednostavno a korisno stivo. ako si ti ovo napisao svaka cast. fenomenalno.

Гледаш у аутора dada

[dragisa]

[Никола Ђоловић]

dada klapklap klapklap ekstra klapklap klapklap klapklap smej.gif smej.gif

[dragisa]

facenew22222222

[Никола Ђоловић]

Благодат се не може изнудити од Бога делањем по заповестима јер би онда Закон (односно законик) рекао Богу: „Дај што Си дужан!“. Сложићемо се са Вишеславцевом да „апсолутно поштовање закона може у конкрентном случају да претвори највеће право у највећу неправду. Христос је показао да оно може да противречи љубави (на пример, светковање суботе као апсолутне забране да се ради било шта, па, према томе, и да се чини добро, лечи, спасава упала овца, стога Сам са ученицима својим на сваком кораку крши Закон тврдећи „да човек није суботе ради, већ субота човека ради“.  Христос свуда наилази на отпор фарисеја и црквене власти због кршења прописа али нико не региструје да Његово кршење Закона није ради обезакоњења Закона већ ради дубоке љубави, у чему се показује парадокс љубави као оне која је изнад Закона. Најефектнији призор прекршаја Закона а показатеља љубави јесте моменат када поштеђује жену од каменовања која је по Закону морала бити кажњена због прељубе . Христос каже: „Вама је Мојсије допустио по окорелости срца вашега да отпуштате жене своје!“ . У томе се показује да постоји изузетак који је изнад правила Закона. Види се, такође, да законодавство дато преко посредника (Мојсија) поприма другачију форму када се одражава на оне који треба да испуне Закон (народ), и да само творење заповести може имати индивидуалан карактер. Јер свака генерализација укида сам Закон доводећи га пред руб баналности. Индивидуални карактер у смислу да нису сви људи исти пред Законом (на пример, два човека могу да изврше споља исту заповест али да само један од њих изнутра осећа искрено задовољство). Ту се види немоћ Закона да продре у дубину човека на начин као што благодат може испунити човека. Јер благодат свакога чисти и испуњава Закон који човек није могао да достигне. Закон не може да оживотворава на благодатан начин јер увек собом подсећа на границе, али човек озарен благодаћу устројава своју личност по закону невидљивом – по вери. Етика  је последица благодати, а не благодат етике. Зато се и Закон „као императивна норма која регулише спољашње поступке, као заповест телесна и људска – супротставља слободном преображају срца, пребивању у Духу и љубави, стваралаштву које проистиче из вере, из непосредне интуиције Божанства и стечене благодати. Између ових двају система вредности као да постоји антиномичан однос узајамног искључивања: ако је Закон довољан за спасење – Христос – Спаситељ није потребан.“

Први Закон није био несавршен због својих заповести већ због несавршенства човека који својим безблагодатним силама није могао да достигне  савршенство које је заповест тражила. Ако се Закон није могао испунити због спутаности смртне природе, сада Оваплоћење Бога Сина надокнађује тај недостатак како би се сви показали савршени по благодати у Хриством Телу – Цркви. Васпостављање човека не бива по законским стандардима него по Христовим, Богочовечанским, пропозицијама. Отуда, онај који заснива свој идентитет на законским прописима, остаје у телесном (смртоносном) расуђивању и изван циља заповести (нереализације Закона). Док онај који заснива своју егзистенцију на онтолошким прописима задобија духовно (благодатно) расуђивање, и како испуњење тако и превазилажење заповести добитком вечног живота. Премда Закон има динамичку конотацију јер позива на усавршавање и преумљење (а не на стагнацију) истим оним гласом стваралаштва који је рекао: „Нека буде светлост!“ , опет сам Закон по себи не може да еманира ту светлост која је по благодати. Јер човек не може да ствара ни из чега као Бог већ од нечега – од благодати. Тако, било да говоримо о Закону Старог Завета или Благодати Новог Завета, и једно и друго може имати аскетско-синергијско кретање ка Литургијском Богу. Али ако исту рефлексију пребацимо на човека видећемо да се то не односи на етичко-естетска начела између врлине и греха него на онтолошку раван између живота и смрти. Избор између живота и смрти је избор егзистенције по благодати или по Закону, јер се тако нечија етичка меродавност, макар и законски регуларна, може показати промашајем ако стоји изван заједнице са Богом. Са друге стране, ако Бог оправдава Својом благодаћу а човек се сам не оправдава етичким пропорцијама Закона, то не значи да Свети Дух аутоматски дејствује без људске слободе (тиме и одговорности) на самог човека претварајући грешника у пластичног носиоца светости. Благодат се не може условити и заслужити – јер онда не би била благодат – али се не може ни наметати ономе ко није жељан да се причести њоме. Истина, есхатон почиње на такав начин за православног хришћанина али благодат не мења трајно људску природу због чега је променљивост природе и даље подложна историјском трајању (односно пропадању). Због тога може доћи и до слободног одбитка Божије воље коју идентификујемо као: пад, грех, неморал, безакоње, низак етички ниво, итд. Али, смрт нема јуридички контекст јер би онда сви остали у смрти када би се мерило по Закону. Но Христово Васкрсење даје свима благодат да не би остали у рукама Закона и да би се нашли живи кроз Његово оправдање.

Спасење не бива Законом јер оправдање бива од Христа. Као да Закон оставља у границама проклетства сваког оног ко не изврши дела Закона . А Христос нас искупља не кроз дела Закона већ Својом благодаћу. Јер, да благодат није дата човек не би ни могао да испуни Закон. Закон даје заповест али не и силу којом би Закон могао бити испуњен. Зато благодат надокнађује сваки недостатак. Не постоји антиномија између Закона и благодати, човек је само слаб да без благодати испуни Закон. Јер иста је воља Божија и у Закону који води до Христа и у благодати која прожима Христом.

[Никола Ђоловић]

У Старом Завету обрезање је указивало на припадност Богом изабраном народу који се држи Закона као израза Божије воље. У Новом Завету апостол указује да ако неко тражи себи оправдање Законом отпада од благодати и да ту обрезање или необрезање ништа не модификује, него вера која кроз љубав дела . Закон не може да доведе до савршенства јер чак и да човек испуни Закон, његова етика сама по себи не може да му обезбеди вечно постојање, баш као што ни морал  сам од себе не може некога да учини светим. Благодат као Царство Небеско се даје као нова алтернатива јер Закон иако савршен као дат од Бога није могао успоставити савршенство у човеку због његове слабости. Есхатологија Очовечења Бога Сина даје веру и благодат као вечне законе који ће превазићи законе познате до тада . То не значи олако и непромишљено одбацивање дела Закона јер ко уме да воли испунио је Закон. Благодат је пројава  нове стварности Царства Небескога и скретање пажње да Закон без љубави (љубав као дар благодати Божије а не као сентиментална категорија) није довољан исто као ни благодат без стваралаштва . Христос је испуњење Закона али пошто се Други долазак још није догодио, Закон за човека још живи (и као да мора да живи због поретка у историји) као унутрашњи дуализам између онога што човек јесте и треба да постане. Мојсијев Закон је имао пресудну улогу до појаве Богочовека али са Христом је човеку пружена могућност не само да испуни Закон већ и да постане нова твар по благодати Светога Духа. Негирати Закон у потпуности није реално јер његовим укидањем  укинула би се и могућност љубави као рефлексије заповести. Замисао благодатног човека без љубави може само попримити демонолошке форме. Прича о кукољу и пшеници  је јасна алегоријска илустрација начина на који  Бог гледа на људе пре Суда , јер се ту показује понашање срца као етички конзумент благодати и као неморално-онтолошки стадијум отпадништва од Бога. Христос се не позива наивно на старозаветну причу о Нојевој барци  када описује карактере људи на основу ове две поделе, баш као и када пророчки говори да се након свеопштег Васкрсења неће сви Вазнети . Упоредо са тим, Христово скретање пажње да национални идентитет Јудејаца није пресудан за спасење, само показује колико Бог воли љубавно срце у незнабошцима. Јер су се Јудејци више ослањали на Закон без љубави него на Закон као производ љубави, док су га (Закон) незнабошци испуњавали несвесно делима савести .

Апостол Павле не говори отворено о сукобу Закона и Благодати (ту нема трења, потребна је синергија). Али када то и чини, чини због окорелости Јудејаца који су одбацивали веру и љубав у Христа а потопили себе у лимитираност Законом. Они су  толико давали примат Закону да су били спремни Закон као могућност љубави да изједначе са неписаним (сопственим) законом о мржњи само зато што неко није испунио неки одређени пропис. Зато се може стећи погрешна слика како апостол одбацује Закон у потпуности. Захвљујући дефектном приступу Закону (а не дефектности Закона самог по себи), Закон је због наклоности према греху довео до одмеравања ближњег уместо заједнице са њим. Видимо да и Христос умире по Јудејском Закону . Али Он преокреће ту противуречност Закона јер није Закон разапео Христа  већ је Христос разапео Закон  преобразивши срамоту распећа у благодатни мотив спасења Својим Васкрсењем из мртвих. Дакле, колико год апостол критиковао Закон, то не значи да је допуштао сваки вид безакоња („Све ми је допуштено али ми све не користи“ ). Он „законски“ (савесно) критикује и саветује верујуће по другим Црквама и указује да Мојсијев Закон није довољан (а не одбачен) јер и необразани људи могу да испуне заповести. Зато се јавља не обрезање тела по Јудејском Закону већ обрезање срца Духом Светим као опредељење за веру у Сина Божијег кроз крштење.

Колико год Јудејци, Јелини и Римљани имали идентичне принципе добра и зла, иако Јудејци  имају Мојсијев Закон а други народи закон савести, спасење не бива ни људском етиком ни испуњавањем заповести, него благодаћу Христовог искупљења . Закон може да идентификује шта је грех али не може да опрости грех или да изврши очишћење. Зато, без обзира о ком се греху ради, апостол говори да су сви под грехом  и да правда на уштрб другог пре води у неправду и зачарани круг: „Закон не може да савлада отпор тела, греха, да спаси и оправда већ само да осуди да су сви криви под Богом“ . Христова револуција је у томе што не одбацује грешнике као што Закон чини, нити позива на освету онога ко је у нечему неправедно обештећен . Богочовек дарује благодат као етику која није од овога света и која нема додирних тачака са свим законима овога света („Ви сте од нижих, Ја сам од виших!“ ). Само тако, донекле, можемо наслутити ону димензију љубави која превазилази неправду (јер Бог даје сунца и праведнима и неправеднима ), и да свако ко крене овим путем имаће своје распеће али и васкрсење, односно, како историјску тако и есхатолошку драму.

[Никола Ђоловић]

Посланица Римљанима – оправдање вером, а не делима Закона

Код апостола Павла затичемо примат савести  и вере  над Мојсијевим Законом  и наглашавање да Закон нема национални, богослужбени и етички карактер ако може да га испуни и незнабожац . Он Закон поистовећује са правдом у лицу Исуса Христа, односно, са Његовом жртвом и вером у Њега али се не укида закон дела већ се утврђује законом вере . Старозаветну Авраамову личност не тумачи на основу његових етичких дела већ на основу вере јер пошто заповести још не беху дате он је поверовао обећању Божијем . Вера се, дакле, поистовећује са новим етичким принципима који зависе од благодати, а не од Закона . Апостол Павле истиче оправдање вером  и љубављу  које Сам Дух Свети кроз благодат конституише у човеку.  Закон је жртвовао грешника, а Отац није поштедео Сина за грешника, у чему се види да спасење од осуде Закона бива оправдањем Његовом Крвљу.

Преступом усменог закона од Бога („Не једи од дрвета познања добра и зла“ ) кроз Адама је ушла смрт у свакога човека принудно, а кроз Христа мимо Закона човек слободним опредељењем може да нађе живот у себи . Већ овде видимо да се грех не тумачи у јуридичком  смислу, но у онтолошком чим се грех изједначава са смрћу, а благодат са вечним животом у Христу . Апостол правдом назива „одевеност у благодат“ јер само она чисти сваки етички недостатак . Грех нема приступ док је човек под утицајем благодати (то не значи да и даље нема слободу ако је под благодаћу да се определи за грех), него само ако је изван благодати под законом дела. Он не допушта, такође,  ни даље грешење под благодаћу (што само потврђује да благодат не узурпира човекову слободу). За њега правда Закона има богослужбено утемељење јер се човек само кроз Цркву може освештати , па тиме и оправдати на основу онога што Закон тражи. Занимљиво је како Крштење у смрт Христову дефинише као ослобођење од Закона, да би „умревши Закону служили Богу у благодати“ .

Благодат не долази као накнадна награда за претрпљено или за дела Закона, већ као природна последица Христове жртве за оне који верују у Жртвопринесеног. Закон је све затворио под грех да би се утолико више прославила благодат на деци слободе које Христос ослободи. Старозаветни Закон није могао творевину да ослободи од прародитељског греха. У Новозаветној благодати се могу сагледати све страхоте које се на сваког новоличносног (тек рођеног) шире од стране оних који форсирају и намећу законску перспективу живота. Благодат је та која узрокује мир зараћених страна у једном човеку (између Старог и Новог Завета). Она исписује нови закон у срцу мастилом доксологије. Човек није слободан од Мојсијевог Закона ако злоупотребљава благодат у себи, захуктавајући немирне конфликте у људској психологији . Од човечијег пресаздавања у благодати зависи читава васељена . Не као да ће се она изнова вратити у  ништавило (пошто је све створено ни из чега) него да ће се преобразити у Светотројичну Новину (јер ће Бог постати све у свему  и све у свима).

Закон није лош сам по себи, него указује на оно што није добро али не даје снагу за извршење заповести. Грех узима повод кроз заповест, кроз спољашњу директиву, али је без Закона статичан јер нема подсећање на себе . Проблем не лежи у Закону већ у слабости тела које има своју вољу мимо онога што слободна воља личности као домаћина тела хоће . Пошто се две воље преплићу у људској личности готово до поистовећења (не)могућим за разликовање, грех преузима идентитет човека . Тако, Закон не може да савлада грех у човеку због контролисане шизофреније или боље рећи двовољности човека од којих једна воља припада телу као пољу смртне природе а друга воља која припада уму као слободној (богослужбеној) опредељености за Бога . То не значи да је тело зло него да избављење бива преображајем тела, ако је оно испуњено благодаћу за ослобођење од закона греха и смрти . Дубина Оваплоћења Бога Сина је толико велика да оно осуђује грех у сваком телу а који је наследство смртне природе по Адаму. Јер нема греха ако је благодат у човеку која отклања сваки недостатак . Благодат, наравно, не врши на човеку пасивну радњу, нити му се намеће да га учини савршеним (светим) против његове воље, него се синергијом Бога и човека „дела телесна умртвљују“ која Закон провоцира да се претворе у супротност од онога на шта Закон подсећа . Закон уноси психолошки страх а Свети Дух благодат усиновљења. Поред благодатног искуства, међутим, остаје „уздах чекањем избављења тела“ , чиме се отвара и есхатолошка перспектива Васкрсења тела, измене природе и целог света. Јер се у личној историји сваког појединца одвија свакодневна борба између живота и смрти у себи. Благодат испуњава Закон и чисти (обожује) човека али не ослобађа од дуализма греха и Закона једном заувек јер је човек увек слободан  да се опредељује на више начина, те и негативних; и јер се Други Христов долазак још није догодио да би промена човека, тиме и тела, била потпуна и изван деградације, регресије, чак и слободне опредељености за оно што је негативно.

Апостол Павле иде изнад класичних етичких перспектива када пружа пример да Бог може неке народе да уздигне, а друге да понизи ако је то само Његова воља . Овде као да истиче Божију љубећу силовитост и Промисао изнад онога што људи држе за сигурне шаблоне у тривијалним обрасцима закона и норми. Апостол Павле, такође, показује да Бог нема резервисан став према другим народима који не знају Закона. Јер незнабошци без спољашњег Закона постигоше Закон кроз праведност од вере и савести а Израиљ имајући Закон не постиже дела Закона изнутра јер немаше вере у Христа да би кроз веру примили благодат . Не препознавши правду у лицу Исуса Христа (чиме се правда не поистовећује ни са кодексом Закона, ни конвенционалном етиком већ са Самом Личношћу Богочовека), хтели су да очувају и заснују праведност на личним заслугама. Они нису спознали да је Христос завршетак Закона и да је Он Тај Који оправдава а не Закон, а самим тим да је и Законодавац јер је Мојсије био посредник који прима заповести.

Може се приметити извесна искључивост апостола Павла када поставља веру за меродавност спасења, а не Закон . Јер у самој Личности Христа идентификује Бога и глорификује Га према вери у Њега и Његово васкрсење као једину могућност људског спасења . Колико год деловао на тренутке антиномичан, он уме да аргументује сваку ситуацију. Зато и када говори о благодати он је разликује од Закона јер се благодат не добија по делима колико је неко заповести извршио, јер тада она не би била благодат као дар бесплатно-безусловне љубави већ би била предуслов да се нешто заслужи . Опет, колико год истицао благодат а умањивао Закон пред значајем Христовог оваплоћења, васкрсења и вазнесења, он не укида Закон него његово испуњење поред благодати која долази од Бога налази у љубави која долази од човека . У томе се може видети савршена синергија!

[Никола Ђоловић]

Прва и друга посланица Коринћанима – еклисиолошки аспект Закона

Благодат је та која чини човека беспрекорним  на етичким теразијама човекове личности а не етика сама по себи која ограничава себе недопуштањем Божијег пројављивања унутар човека. Бог не бира за Себе мудре, богате, силне... - не бира високо-етичне људе . Сам апостол показује да нема знање, да је слаб, у страху, јер није суштина у његовој етици већ у показивању благодати кроз себе . Чак и Суд Божији, како историјски тако и есхатолошки, не бива по Закону већ благодаћу Духа Светога . Ако и неко има чисту савест, опет га не оправдава савест већ Господ . Закон Христов придобија оне који знају Закон и оне који не знају  јер се „свакоме даје пројава Духа на корист“ . Љубав, међутим, постаје и остаје онтолошки идеал етике и благодати  а свака врлина није производ безличног законодавства већ дело благодати које изграђује Цркву .

Из садашње етичке перспективе, гоњење Цркве од стране Савла (будућег апостола Павла) изгледа поприлично ниско-етичког карактера. Али, у тадашње време таква етика је представљала меру испуњавања Закона, а Савле у томе није могао видети грех. Његово понашање није представљало препреку да благодат нађе место у будућег апостола и учини његов преображај. Поред високог етичког стадијума који настаје након сусрета са Христом на путу за Дамаск, он  не приписује савршенство себи већ утицају благодати .

Мојсијев Закон је дат на каменим плочама, на спољашњи начин, али човекова унутрашњост није могла да испуни најосновнији етички кодекс – како због слабости природе, тако и због лицемерја. Човеково срце није могло оживети за Бога и ближњег без уплива Духа Светог не само на нивоу реализације Закона већ и на нивоу опитовања вечног живота . Сваку врлину апостол третира као резултат богоодносности, благодатно-божанског порекла, а не као резултат етичко-психолошке самозатворености . Чак и правда  нема јуридичку конотацију већ еклисиолошки израз Духа и народа, односно, Одуховљења народа у Духу Светоме . Лични проблеми, недостаци, слабости, порази - нису показатељ слабог морала већ страдалничког живота у Христу. Зато благодат не одступа . Паралелно са таквом перцепцијом која испушта Закон, апостол не избегава плодове Закона у апсолутном смислу. Када говори о Суду Божијем, свеваскрсна димензија есхатолошког тела се ослања на етички карактер почињен у историјском телу . На крају, кулминацију етичког одређења види у Литургији као служби помирења између Бога и света кроз Исуса Христа. Тако се правда Божија не показује као старозаветни етички принцип између судије и оптуженог већ као егзистенцијално возглављење у Христу по дару Духа за Оца , као новозаветна благодат између родитеља и деце.

Благодат не подразумева статичност бића, него етичку динамику која изнова бивајући преображена наставља да одржава новог човека у Христу . Без учествовања у том покрету сама благодат може бити одбачена. Исто тако, очишћење не представља самостални етички подвиг него савршавање Литургије  јер етика са Богом и без Бога није иста. На пример: једно је покајање  као метод благодатног спасења у Христу а сасвим друго је покајање изван заједнице са Богом јер оно доноси смрт . Благодатна димензија постаје једина солуција боговиђења а покајање једина алтернатива без обзира на број грехова . Обе перцепције постају критеријум свагда-актуелног кретања ка Цркви кроз историју и унутар Цркве кроз есхатон. Синтеза људске етике и Божанске благодати силом вере омогућава човеку залог обожења али не и обожење  у пуноћи. Човек својим присуством у Цркви иконизује есхатолошко постојање. Али се још не претвара у есхатолошко јер је и даље смртан; јер се Други Христов долазак још није догодио у пуноћи осим у символизму Литургије кроз благодат; и јер човек још увек пребива између Закона и благодати.

Пожртвованост као највећи аспект Закона не треба посматрати као последицу етичке напетости већ као начин да се изрази благодатно усхићење у човеку . Етика се, опет, не црпи само из односа са благодаћу (са Богом) већ и из односа са људима . Очигледно је да етика нема једносмеран правац већ је узајаман акт. Апостол правдом назива Божанско умножавање врлина благодаћу Светога Духа , што је у директној опозицији живљењу по Мојсијевим Закону ако то подразумева осветољубивост кршењем Закона изван благодати. Он  повезује антиномичне појмове као на пример „недостаци светих“. Како неко ко је свет може да има недостатак? Може јер његова светост не зависи од његове етике или неморала  већ од причасности Светим Духом. Зато каже да „служба попуњава недостатке светих“  јер етички нико није без мане да би испунио Закон. Благодат користећи етику као мост приводи човека обожењу у Христу.

Однос Закона (Старог Завета) и благодати (Новог Завета) у искуству човека не значи ни магијску ни механичку заштиту од притисака проблема . Како човек тако и Црква  не опстаје због етичких недостатака сабраних већ по благодати која у њој живи . Овде имамо парадоксалну синергију слабости која долази од човека и благодати која долази од Бога и чини светим без обзира на стадијум палог: „Јер смо и ми слаби у Њему али ћемо живети силом.“ . То ће направити разлику између историје и есхатона, али дати и могућност да најнеетичнији човек може бити способан за светост (обожење) по благодати док његова историја траје и док се есхатон у пуноћи не догоди. Зато апостол не назива светима појединце, супер-моралне хероје, повучене особењаке са посебним даровима , већ све оне који своју веру егзистенцијално пројављују под благодатним окриљем Цркве . Закон није могао да успостави светост у човеку због чега се и јавила изобилна благодат посредством Оваплоћеног Бога Сина. Данас се стиче утисак да је пневматолошка улога занемарена или сведена на нешто апстрактно а да се законска (етичка) регулатива и даље третира као мерило нечије светости.

[Guest - . . .-]

Треба времена да се све ово прочита. Хвала Apex за ова размишљања.

[Никола Ђоловић]

Посланица Галатима – Закон као педагог (васпитач) за Христа

Када би Бог истицао примат Закона, онда би одмеравао какав је неко по свом квалитету, али Он не гледа ко је ко  и дарује благодат без заслуга. Јер савршенство Закона када би се примењивало у целини, показало би свакога неправедним у најмањим стварима. Зато апостол Павле говори да се човек не оправдава делима Закона већ вером у Исуса Христа . Опет, не тако да вера паралелно бивствује са сваком врстом неморала , него да сам Закон по себи не спасава етикетирајући некога као праведника а другог као неправедника јер би се тако обеснажила Христова жртва . Да је Закон био довољан, благодат не би била потребна, али се благодат не даје према мери Закона већ према вери . Закон оставља у границама проклетства, јер свако ко не твори заповести бива проклет према Закону , док Христос искупљује од проклетства Закона Својим распећем .

Треба да разликујемо Закон од Обећања Божијег. Јер Обећање Аврааму беше пре Мојсијевог Закона. Закон не укида Обећање, нити је у сукобу са њим, али је Закон дат да се не би умножавао грех до доласка оваплоћеног Бога. Он је имао педагошку улогу да припреми народ за долазак Бога у телу. Закон сам по себи не може да оживљавава као благодат. Правда добија ново значење, али не у јуридичком већ у онтолошком смислу : „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа да би се вером оправдали; а када дође вера, више нисмо под васпитачем.“ . Све етичке, националне, психолошке и полне разлике се губе у Литургијском Христу . Сам Христос одлучује да буде под Законом како би искупио оне који не могу да испуне Закон. Зашто? Да би се укинуло законско растојање које однос Бога и човека поставља на робовласничку раван и да би се кроз благодат успоставио здрав синовски однос на раван створених богова са нествореним Богом . Апостол тумачи Закон и Обећање Божије према поређењу два Авраамова сина који символишу Два Завета, један за робовање од робиње и други за слободу од слободне жене која је зачела по обећању . У томе као да види велики проблем код оних који желе да живе Закон а да одбаце благодат иако ће есхатон показати превагу благодати над законском дилемом . Тако се слобода поистовећује са благодаћу а ропство са Законом јер законско оправдање протерује христоцентричан однос и безусловну благодат . Вера добија благодатни карактер а праведност уместо законске норме есхатолошку перспективу .

Апостол не укида Закон, него истиче претежнију стварност Тријадологије, јер је свестан да би укидање Закона укинуло елементарну љубав према ближњем . Логична последица губитка љубави би узроковала исто тако и губитак благодати. Поред спољашњег Мојсијевог Закона, апостол у себи види други закон који потиче од смртности природе и противи се једнако Закону и благодати . У људском телу, не као залогу васкрсења већ по слободи избора, он тематизује проблем Закона, проблем морала, проблем недуховности , док у синергији тела и благодати види стриктно врлине  а у љубави сам Закон Христов . Он не унижава тело, само скреће пажњу да заснивање идентитета по телесним захтевима и насладама не може да омогући вечно постојање. Супротно томе, телесна зависност од благодати може укротити природу и гарантовати јој васкрсење . Ако пребацимо овај проблем на савремени свет, уочићемо да као што су се некада Јудеји обрезивали а да нису испуњавали Закон, тако и данас сви истичу дела закона (више правног неголи Мојсијевог) а сами у неправди живе . Јер се ни сада не препознаје ова благодат да неко може постати „нова твар“ у Христу  иако нема довољно етичких предиспозиција.

[Анастасија]

ekstra ekstra  victory78 confused Aphex

[Никола Ђоловић]

0102_laugh ekstra ekstra  0409_feel :nene: Aphex

0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Посланице Ефесцима, Филипљанима, Колошанима – о благодатној етици, богомисленим теразијама и аскетизму

Жртва Голготска  (истовремено и жртва Евхаристијска) је она која омогућава опроштај грехова благодаћу Исуса Христа . Али, не без човечијег ангажмана и пасивно већ по вери у Сина Божијег Који даје по вери благодат и искупљење . Занимљиво је да апостол етичке недостатке не види само у непотпуности Закона, неморала и неверја, већ и у утицају демонологије по човека  која изазива ниско етичко стање, а са њим и прогон благодати. Дакле, не као да је демонолошко стање јаче од благодати, него да од неморала и неверја долази до отпадања од благодати.

Апостол не обесхрабрује синергију али се чини као да спасење благодаћу не доводи у везу са људским напором већ искључиво са даром Божијим да би спречио гордост која је владала налик оној код извршаитеља Закона . Христово отелотворење укида Закон не због штетности Закона већ због немогућности да се човек кроз Закон приближи Богу и ближњем . Тек деловањем Светога Духа етички човек почиње да јача . Да се Христос није оваплотио и разапео (Закон), таква благодат не би била доступна човеку да се оствари унутар Тројичних односа . Чак и такво даривање благодати се не добија по заслузи већ по мери дара Христовог . Човек је, пардоксално, и са благодаћу способан да крши Закон не само због смртне природе него јер га благодат не чини заробљеним да се он слободно определи за добро или зло . Благодат не спутава човека, не чини га механички светим, не аутоматизује личност.  Такође се показује да етика није мерило благодати, али и да „жалошћење Духа“  може бити прекид континуираног спасења ако неморалност не зна за границе. По апостолу, суштина није у етичности оних који творе Закон попут Јудеја, нити у неетичности оних незнабожаца који не знају Закон (иако су танке линије између Израиља и других народа по питању етике), већ је суштина у делању благодатне етике чија испуњеност Духом Светим осваја врлине .

Код апостола, етика нема само антрополошку конотацију засновану на радикалним шаблонима законских прописа, већ је заснива на богомисленим теразијама поистовећујући је са еклисиологијом као очувањем саборности, вере и Јеванђеља . Етика служи Цркви а не самој себи изван Цркве. Изградња спасења представља космичку етику на Земљи. Етика се пројављује као благодатни принцип (бого)служења. Благодатна интервенција изазива у човеку чежњу за Божанском етиком  а сама етика без љубави се показује неправдом. Обрезању тела (као видљивом символу припадности Закону и народу Божијем) даје узвишенији контекст обрезања срца Духом Светим . По њему, правда не долази од етике Закона већ од етике која бива по вери у Христа , а небеско битисање постаје идеал благодатне етике на Земљи. Тако и љубав не треба разумети као производ психо-сентименталности  већ као синергију Бога и човека. Божија љубав (а благодат је дар опитне љубави) омогућава човеку да воли некога без осуде ако стоји у прекршају Закона, омогућава залог васкрсења и опроштај грехова.

У заједници са благодаћу, љубав оспособљава човека да његова неетичност изађе из обесвећења, да се креће ка и у Христовом обожењу. Без постојаности у вери, међутим, нема ни сталне светости у човеку ако он прекине динамичност причешћивања Божијим нествореним енергијама . Без вере у Тело и Крв Христову (у Евхаристију) немогуће је избрисати Закон који својим прописима спутава човекову природу ка благодатном процесу . Бого-етички аскетизам почива у обуздавању пале природе која својом смртношћу одвлачи и човеков ум од морала и благодати као потенцијама уобличавања у Христа . Аскетизам  није ништа друго до незаписани закон савесне вере која настаје као одговор човека на благодатно искуство љубави Божије. Човек се поистовећује са стваралаштвом Царства Небеског у себи и око себе, и динамично пази на оно што је добио и доживео у односу са Богом.