Претражи Живе Речи Утехе

ulturološki ili ne, zapisano u tradiciji ili ne, tek na svim listama srećnih naroda uvek smo negde pri dnu. Možda sreća može da se izmeri po osmesima, a možda i po subjektivnom osećanju ili po krvnim zrncima, ali ta stalna potraga za osećajem sreće i traženjem mana neke od nas je presekla i učinila manje svesnim sreće koju imamo sada. Čudno je to čega se sve čovek seća. Kažu da su emocije odlučujuće za to šta ćete trajno memorisati, posebno iz perioda detinjstva. I možda su baš one krive što se jednog nimalo važnog, niti posebnog događaja sećamo svi iz generacije odeljenske zajednice jednog osmog dva „Ujedinjenih nacija“. Nije nam taj događaj promenio život, niti je imao bilo kakve posledice, ali iz nekog razloga, ne samo da ga se sećamo, već mu se i danas kao davno odrasli ljudi smejemo. Možda je u pitanju naglasak profesorke francuskog, jedne od mnogih koje smo imali i koja se najkraće zadržala, ali njena reakcija na kikotanje drugarice Maje, koja je uvek imala zarazan smeh, dana je nešto čemu se mi kikoćemo. „Maja, ako ne prestaneš da se smeješ bićeš ispitana, ocenjena, izbačena i upisana“. Niko od nas ne ume da objasni šta nam je danas smešno u toj rečenici. Niti zašto je se ama baš svi sećamo, sa sve ispravnim naglaskom profesorke zvane Maja. Niti zbog čega smo se tada cepali s glavama pod klupama. Ali nas taj događaj beskrajno veseli. Možda je to zbog onog deteta u nama koje nije odraslo, deteta koje se sa sistemom ukalupljavanja borilo na svoj način, ali tek vrlo često pomislim na tu scenu i taj iskren smeh kad putujem do redakcije 52-ojkom, onom istom u kojoj čuveni vozač Milorad Zatezalo poželi dobar dan svakom putniku. I „natera“ ga da mu se osmehne iako je pre toga bogoradao na nekoga jer nije hteo da se pomeri sa vrata a na sredini ima toliko mesta. Novinarski posao nije lak, ali hvala bogu ne zahteva rana ustajanja, pa kad vas okolnost na to natera da se gužvate s onima što rade od sedam do četiri ili od osam do pet, odlična zanimacija u busu mogu da budu ili slušanje muzike, pisanje poruka ili analiziranje ljudi. I nepogrešivo često pomislim: koji je naš problem pa smo toliko ozbiljni?