Претражи Живе Речи Утехе

“Pešadinci umiru bedni i izmučeni, a avijatičari, kad ginu, ginu sveže izbrijani i siti,” izgovara ratni dopisnik Erni Pajl u sceni filma “Priča o pešadincu”, elaborirajući jedan od aspekata drugog svetskog rata dok sa mladim Robertom Mičamom čuči u blatnjavom rovu. Nažalost, letenje je uvek bilo rezervisano za gospodu, valjda zato što je, kao i tenis, foto-safari ili studije na Oksfordu, bilo skupo i šik. Prestižni individualni sport, od braće Rajt naovamo. Uostalom i nebo Engleske (Bitka za Britaniju) branila su aristokratska deca, uz tu i tamo poneku ekadrilu sastavljenu od prebega iz istočne Evrope. Posle se letenje demokratizovalo, ali samo za putnike. Skupo je ako ćete vi lično u ovoj profesionalnoj koridi da hvatate bika (jes, avion!) za rogove poluvolana. Ali čim ga osedlate i ukrotite, pred vama može da se otvori i privlačna, pa često i isplativa karijera. Zvonko Djurić, moj davnašnji poznanik iz doba kad je bio službenik kontrole letenja na vršačkom aerodromu, a ja instruktor u Jatovoj Pilotskoj školi, sada je malo u Vršcu, malo u Beogradu, a najviše na Novom Zelandu. Nedavno je prokomentarisao atraktivnu fotografiju kokpita Boinga 727, onog od onomad, analognog i lepo popunjenog "satovima", kako to mnogi vole da kažu: "... E ovo je bio kokpit, ovo je bila avijacija, bajo, kad su cajgeri bili u upotrebi, a ne ovi današnji smešni kokpiti sa TV ekranima i džojsticima koji više liče na video editing room nego na pilotsku kabinu. 'Bem ti avion bez poluvolana!" Ne citiram slučajno ovu sočnu Zvonkovu opasku. Bogami, s jedne strane je u pravu - nema "opipljivog" letenja u sterilnim uslovima, bez ijednog izazova. Danas dečaci od 13 godina poznaju komandne panele "boinga" i "erbasa" bolje nego saobraćajni pilot na početku preobuke za tip zahvaljujući Microsoftovom X simulatoru letenja. Bez problema će dovesti A380 od Toronta do Londona i uspešno sleteti na "central line" piste aerodroma Heathrow. Znači li to da mogu odmah da se zaposle u British Airwaysu? O, ne. Dug je put od video igre do rasnog letača. O istrajnosti na putu do cilja, obrazovanju i debelom iskustvu da ne govorim. Doduše, sa nekadašnjim "cajgerima" nije bilo lažnog privida koji naturščicima pruža iluziju da sve znaju, jer lagano napredovanje u avijaciji nije samo instant obuka na "zero hour" simulatorima, već dug i temeljan proces vaspitavanja budućih profesionalaca. A to je već kvalitet na kvadrat. Zato su tehno-kokpiti savremenih kruzera čest usklik u Fejsbuk sevdalinkama i, poput priča o ženskim posadama, izazivaju oprečne komentare. Džojstik ili poluvolan, električni provodnik ili čelična sajla, metal ili plastika, lepota ili elementarna funkcionalnost, dileme su samo u komentarima korisnika. Konstruktori su sa njima odavno raskrstili i ne odstupaju od zacrtanih puteva. Ipak, Ameri se sa svojim pragmatičnim duhom nikada olako ne odlučuju na konceptualni skok u nepoznato. Nastupaju s debelom rezervom prema svemu, pa tako i s delimičnim poverenjem u revolucionarni "fly-by-wire" sistem. Uostalom, nikada nisu sagradili ni putnički avion brži od zvuka, pustili su Evropu da se zaleti i probija zvučne zidove (a sa njima i limite rentabilnosti, sve do potpunog "konkordovog" prizemljenja). Stoga, ako nebom ikada budu leteli putnički aviona bez pilota, poslednji koji će to biti biće Boingovi... Zoran MODLI, FB