Претражи Живе Речи Утехе

Пут од највеће славе и богатства, преко дугог пропадања, пожара и претварања у џамију, па до обнове, око које су се у нашем времену спорили српски научници и јавност, прешао је манастир Бањска на северу Косова и Метохије. Сматрало се да је први игуман Бањске Данило располагао највећим поседом и највећим даром којим је неки српски владар даровао своју задужбину, а данас, после седамсто година од почетка градње, игуман се исто зове Данило и руководи храмом незнатног материјалног поседа и огромног духовног и културног значаја. „Даће Бог да се обнављамо заједно са светињом нашег светог краља Милутина”, каже игуман Данило док дочекује госте. Овом тихом, младом човеку, рођеном Призренцу, и данашњој Бањској пуно тога недостаје. Од опеваног злата и мермера готово није остало ништа, само камен и фрагменти око зидова, који понајвише говоре шта су ту уништили освајачи, ратови и мржња. Изнад ових рушевина, вековима се развијала једна сасвим друга прича и димензија. Никада, чак ни међу локалним становништвом често расељаваним, није заборављено да је, монументалну задужбину сакривену међу брдима, себи за вечни покој наменио највећи градитељ српског средњег века краљ Милутин. „За нас из околине, Бањска је увек била друга кућа”, каже са наглашеним поносом Драган Илић док намешта рефлекторе за културно-уметнички програм, који ће се одржати у дворишту манастира. У протеклих 700 година, краљ Милутин је у свом храму био сахрањен тек 70 година. Ту је остао до Косовског боја, онда је пренесен у Трепчу, да би се његове мошти, око 1460. године нашле у Софији, где су данас посебно поштоване и чуване. Што због овог посмртног сељакања, што због зле судбине светиње, а понајвише због градитељске активности од најзападнијих српских крајева до Јерусалима, краљ Милутин је сам остао духовна и културна веза различитих људи и средина. За њих је Бањска, иако рушевина, била и остала средиште те везе. Отуда на прославу, која је један од најважнијих догађаја протекле деценије на Косову и Метохији, пристижу сликари, калуђери, књижевници, верници сасвих страна. Са ковчежићем који у рукама држи испред себе, кроз народ пролази митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је Бањској, у том ковчежићу, на дар донео део моштију ђака и свештеника који су, у доба Турака, пострадали у Момишићима код Подгорице и однедавно се славе као нови мученици за веру. У склопу прославе јубилеја и потпуно посвећена годишњици, одржана је и традиционална културна манифестација „Соколица”, у порти су наступали песници, глумци, етно-групе и појци. „Никада ниједан српски песник не сме да каже Косово је изгубљено”, поручио је песник Ђорђе Сладоје, примајући награду „Песничко успеније”, која му је овде додељена, а добитница „Песничке повеље”, Милица Бакрач из Никшића, сматра да је за њу од посебне важности повратак, како је рекла, у духовни завичај. „Повељу Светог Луке”, добио је сликар Милован Пенков из Ниша. На речима, у песмама и емоцијама, као и на сликама, рекло би се, већина ствари и проблема изгледа другачије идалеко од стварности. Иако се овај јубилеј тиче државе, цркве инарода, храм у Бањској је у јако лошем стању. Општа немаштина, политичка неизвесност, огромна савремена разарања светиња на југу покрајине и ломови у цркви скрајнули су Бањску у други план. Зато је после литургије владика Теодосије рекао да неће добити рат онај кога води са Богом, Црквом и светињама. „Ова година би требало да буде година почетка обнове светиње, мислим да сви разумемо тренутак у ком се налазимо и да би требало, као држава, као народ и као појединци да учинимо све да обновимо светињу.”, рекао је Теодосије. Он је у име патријарха Иринеја и Синода СПЦ Орденом Светог Саве другог реда одликовао Драгишу Миловића, председника општине Звечан, Јована Димкића, директора Комбината „Трепча”, а литургији су присуствовали министри Владе Србије Велимир Илић, Марко Селаковић и Братислав Петковић, саветник председника Србије Марко Ђурић, директор Канцеларије за КИМ Александар Вулин и остали званичници. Иако је за крај прославе била планирана премијера представе „Смрт Уроша петог”, Народног позоришта из Приштине, она није изведена због смене директора овог театра Ненада Тодоровића, а уместо ње глумци Ненад Јездић, Небојша Дугалић, Дејан Цицмиловић, Јасмина Стиљковић, Мишко Ракочевић и КУД „Копаоник” извели су музичко-сценски приказ „Бањско злато”. Све је донекле у парадоксу, и атмосфера и поруке са прославе, а реалност – омиљена реч наших политичара – налази се унутар самог храма. У њему свакодневно, са лукова и сводова отпадају комади малтера и опеке, пада прашина и они делићи фресака који су претекли време и зло. Ако прашина падне и на ове речи, поруке, обећања, слике, емоције и намере, неке нове генерације ће поново откопавати златну Милутинову Бањску. Живојин Ракочевић извор (Фото Н. Елезовић)