Претражи Живе Речи Утехе

Iako su mnogi od nas u stanju da pričaju o smrti, ipak imamo još mnogo toga da naučimo kada dođe vreme da se suočimo sa onim što ona donosi: to je žalost, prirodna reakcija na gubitak voljene osobe. Mali broj ljudi zna prave reči i prave postupke koji mogu biti od pomoći rođaku, prijatelju ili poznaniku koji je u žalosti. Zapravo, još manji broj ljudi koji su preživeli gubitak, zna kako da pomogne sebi. Dve nove knjige napisane od strane psihoterapeuta koji su se bavili temama gubitka i žalosti pune su različitih priča i smernica koje mogu pomoći ljudima koji pate zbog gubitka, kao i njihovim bližnjima, da izbegnu različite zamke i nesporazume koji se najčešće povezuju sa žalošću. Obe knjige pokušavaju da isprave pogrešne pretpostavke koliko duga žalost može da traje i kako se ispoljava. Jedna knjiga „Okej je što nisi okej” od Megan Devine iz Portlanda, sadrži poglavlje “Suočavati se sa žalošću i gubitkom u okruženju koje to ne razume”. Inspirisano je tragičnim gubitkom njenog voljenog partnera koji se udavio u 39. godini, kada je par bio na odmoru. Druga knjiga, posebno usmerena na to kako se ljudi nose sa različitim gubicima, jeste „Tugovanje na delu: Priče o životu, smrti i preživljavanju”, od Julije Samjuel, koja kako privatno, tako i bolnici Sent Meri u Padingtonu, radi sa ožalošćenim porodicama. Ta knjiga nosi jednu jako važnu poruku, kako gospođa Samjuel to kaže: „Ne postoji ispravno ili pogrešno tugovanje; moramo ga prihvatiti u kakvoj god formi dođe, bilo da se radi o nama ili o nekom drugom.” Prepoznavanje gubitka kao univerzalnog iskustva, Gospođa Devine nada se da „ukoliko se potrudimo da shvatimo pravu prirodu tugovanja, možemo stvoriti kulturu u kojoj vladaju međusobno pomaganje, razumevanje i ljubav.”

Kada nam se u životu dogode stvari koje su jako teške, i koje ne umemo sebi da objasnimo, težimo da tražimo uzroke tih stvari. Nekako smo u našoj civilizaciji navikli da svaka posledica ima svoj uzrok i da smo mi nekako na to uticali, ili da smo mogli to da sprečimo; da smo lošu sreću zaslužili. Teško je, najčešće, prihvatiti suprotno, da se stvari događaju kao plod slučajnosti, da nije moguće sve stvari objasniti i razumeti i da sve stvari nemaju uzrok. Kada nam se dogodi patnja, kada ne znamo kako sa njom da se izborimo, težimo da tražimo takav uzrok, takav odgovor na pitanje i nekako smo skloni da pitamo: „Zašto ja? Zašto se meni baš to dogodilo? Čime sam ja ovo zaslužio?“. To su sve ljudska pitanja koje je postavio svako od nas. Potpuno su razumljiva. Razumljiva su pre svega, stoga što je čitava zapadna civilizacija kojoj pripadamo je odrasla na toj priči, na priči o uzrocima, na priči o dobru i zlu, bajkama, na uverenju da se dobro dobrim vraća, da se sreća zaslužuje, da se sve zaslužuje i da, ukoliko uradimo sve što je do nas, da će sve biti dobro na kraju. Ova ideja kojoj nas uče i koju jako dugo nosimo sa sobom često nas stavlja u jako loš položaj. Verujemo da nekako možemo da kontrolišemo život, da, ako mi budemo dobri, da će onda i život biti dobar prema nama. Verujemo da možemo na određeni način dobrotom kategorisati život, da možemo da podelimo život na dobro i zlo, što onda rezultira time da najčešće uradimo sve što je dobro i začudimo se surovošću života i teškim, nesrećnim okolnostima.