Претражи Живе Речи Утехе

Neko reaguje na prvi znak nezadovoljstva, a neko čeka da „dotakne dno” pre nego što prizna sebi da je potrebno nešto menjati. (Фото Пиксабеј) Kako promeniti stvari kojima smo nezadovoljni? Da li je proleće koje je stiglo idealno doba godine za promene koje već dugo planiramo da izvedemo u svom životu? Odgovore na ova pitanja daje Jovana Trbojević, psiholog i psihoterapeut, koja podseća da „iako stalno pričamo o promeni, često nam nedostaje inicijative da je zaista i sprovedemo”. Jovana Trbojević (Foto Lična arhiva) – Teoretišemo o promeni... Zamišljamo je... Na taj način ubeđujemo sebe da smo stvari i pokrenuli, jer, ako razmišljamo o promeni to je kao da smo načinili i korak ka njoj. Ipak, da bismo nešto mogli da promenimo u svom životu, prvi korak je prihvatanje svoje odgovornosti za ono čime nismo zadovoljni. Tek tada ćemo moći da se pokrenemo i nastavimo put u pravcu u kojem želimo– objašnjava naša sagovornica. Istina je da sa prolećnim danima počinjemo da se budimo i uviđamo da postoji nešto što možemo u svom životu da uradimo drugačije. 1. Kada nešto treba da menjamo? Tačka „pucanja” je za svaku osobu drugačija. Neko reaguje na prvi znak nezadovoljstva, a neko čeka da „dotakne dno” pre nego što prizna sebi da je potrebno nešto menjati. Uglavnom nam telo da onaj najglasniji signal da treba zastati i proceniti gde se nalazimo i zašto nam se iznova dešavaju neke situacije i reakcije na njih. Psihosomatske bolesti nas odvedu kod lekara koji u većini slučajeva preporuči promenu načina života i ishrane, ali i potrebu da promenimo način razmišljanja. Kada telo zakaže, tada smo spremniji da radimo na sebi. Strah nam bude glavni motivator. Samo, problem kod ove vrste motivacije za promenu jeste što je kratkog daha. Čim se telo oporavi, osnova koja je ležala iza oslabljenog tela se zaboravi i nastavi se po starom. Utopijski gledano, vreme za promenu je kada osetimo prve znake nezadovoljstva koje nije rezultat jednog neuspeha ili problema, već predstavlja ustaljeni mehanizam po kojem obrađujemo životne situacije i sami sebe. Prepoznavanjem šablona po kojem delujemo i živimo, otvaramo put promeni. 2. Da li više energije i mentalne snage iziskuje promena ili pristajanje na nepromenljivost– održavanje „status kvo” situacije? Iako većina klijenata pravilno zaključuje da je rad na sebi izuzetno zahtevan i naporan „status kvo” zapravo crpi više energije. Promena boli, ali bez te vrste bola ne možemo napredovati. Ali, to je prijatan bol jer vodi ka većem zadovoljstvu, ka ispunjenijem životu i prihvatanju samog sebe. Stajanje u mestu zapravo više troši čoveka nego kretanje. To je kao varenje hrane: ako se ne krećemo, slabije varimo i imamo osećaj težine u telu. Isto je i sa mentalnim „varenjem”. Ako ne radimo na proradi osećanja, konflikta, onda nećemo biti u mogućnosti da ih svarimo, imaćemo težinu koju ne možemo da rešimo „ranisanom“. 3. Da li kada odlučimo da nešto menjamo to radimo postepeno, polako ili radikalno – šta savetujete kao psiholog? Postoji jedan ustaljeni oblik promene koji većina nas koristi kada osetimo da smo udarili u zid i gubimo kontrolu nad svojim životom, a nismo spremni da to proradimo na psihološkom planu. Menjaju se frizura, okruženje, boja sobe, odeće... Menjamo neki spoljašnji deo sebe, jer se plašimo rada iznutra. To su privremena, brza rešenja, vremenski efikasna, ali dugotrajno nekorisna. Tempo promene može biti drastičan ili postepen i zavisi od situacije, osobe, kapaciteta, sistema podrške. Bitno je da psiholog promenu „proradi“ sa klijentom, pruži mu podršku u primeni, osnaži ga i pripremi za posledice koje će promena izazvati u njemu, ali i odnosima koje ima. 4. Koje su najčešće pogreške u promenama: da li kada krenemo, pa se vratimo „na staro” ili kada „guramo” u promenu iako vidimo da ne idemo u pravom smeru? Oscilacije u sprovođenju promene postoje, jer ako smo 30 godina funkcionisali na jedan način, teško je preko noći primeniti drugi sistem razmišljanja i ponašanja. Potrebno je vreme da uvide usvojimo i osetimo kao svoje. Ne postoji trenutak gde možemo reći da smo se u potpunosti promenili, da smo savršena verzija sebe. Naša osećanja i reakcije na ljude uvek će biti na testu. Nekad imamo više kapaciteta da se izborimo sa izazovima, nekad ne, ali to ne znači da smo se vratili na stari put, već jednostavno treba da se podsetimo da to možemo drugačije – da se setimo da postoji opcija i levo i desno. 5. Kada sam psihoterapeut savetuje da se promene ostave za neko drugo vreme? Postoje situacije kada se sa klijentom radi neka tema i dođe do zaključka da on nije trenutno spreman da tu situaciju obradi, da mu treba još vremena... To se onda stavlja „na policu” tema koje treba razraditi, ne potiskuje se i ne zaboravlja. Ljudi potraže pomoć jer imaju neki gorući problem, ali se tokom vremena ispostavi da postoje i drugi problemi sa kojim se valja suočiti. Nakon što se razreši goruća tema, klijent završi terapiju, ali se nakon nekog vremena vrati da proradi i drugu temu. 6. Kada su promene na poslu, u porodici, partnerskom odnosu neophodne? Kada uočimo da ponavljamo iste šablone u različitim odnosima, a koji dovode do toga da se osećamo neadekvatno, nezadovoljno, usamljeno. Kada osetimo da smo stalno „ranjeni” u odnosima. 7. Kako ćemo znati da li je promena bila uspešna ili nije? Promena zahteva pre svega prepoznavanje načina na koji smo ranije tumačili događaje, koji značaj i smisao smo im pridavali i kako je to doprinosilo da se osećamo nezadovoljno. Prepoznavanje omogućava da kada se nađemo u istoj situaciji reagujemo drugačije, osvestimo svoje stare strategije i iz svoje „kutije alata“ izvučemo neki novi. Tada se može reći da je promena bila uspešna. 8. U kom životnom dobu su promene lakše, a kada su teže? Da li je starijoj osobi, na primer, teže da se menja i da li samo zbog zrelih godina treba da odustane? Hronološki uzrast ne igra značajnu ulogu u promeni. U pitanju je, pre svega, unutrašnja zrelost. Postoje ljude koji u poznijim godinama lakše prihvataju promene nego mladi ljudi od kojih se očekuje da budu prilagodljivi nastupajući društvenim, a samim tim i ličnim promenama. Za svaku uzrasnu dob postoje određeni razvojni zadaci i krize koje moraju da prođu. To su životne prekretnice koje zahtevaju promene i razvoj. Njihova težina zavisi od spremnosti osobe da ih sprovede. Promena nije uzrasno uslovljena, samim tim, odustajanja od ličnog razvoja nema. 9. Da li postoji neka „skala težine” promena? Šta je najteže promeniti – sebe, partnera, roditelje, dete, posao, prijatelje, mesto prebivališta? Svaka promena je važna. Ne postoji mala promena, jer iskorak iz poznatog zahteva veliku hrabrost, zato se svaka promena hvali. Promene u vidu preseljenja, promene partnera i posla su promene u vidu bežanja ukoliko se ne proradi razlog zašto nešto nije funkcionisalo ranije. Jer, ako promenimo partnera, a da nismo proradili šta je to što nam je otežavalo odnos, uskočićemo u odnos koji će biti potpuno isti, samo će ime osobe biti drugačije. Promena ide iznutra, jer jedino što zaista možemo da promenimo jesmo mi sami. Ostalo je van naše kontrole. 10. Zašto se ljudi teško odlučuju za promene? Nepromenljivost daje određenu vrstu sigurnosti. Sistem koji godinama koristimo nam je poznat, reakcije su nam poznate, osećanja i očekivanja od ljudi su poznati. Samim tim, nismo izloženi riziku. U svom balonu nezadovoljstva mi znamo kako da živimo, ono što je van balona daje previše mogućnosti čiji ishodi su nepoznati. Promena nas izvodi iz zone sigurnosti, traži od nas da rukovodimo svojim životom, što je nekad zastrašujuće. Tada nam niko drugi, do nas samih, nije kriv što živimo na način koji nas ne ispunjava. http://www.politika.rs/sr/clanak/402117/Tacka-pucanja-kod-svakog-drugacija