Претражи Живе Речи Утехе

Kada počne da živi crkvenim životom, čovek počinje da ponovo osmišljava i da menja svoj odnos prema mnogim stvarima koje su mu se ranije činile potpuno prirodnim. I naravno, na pitanja koja se pojavljuju počinje da traži odgovore u Svetom Pismu, u Predanju Crkve, u svetootačkim delima. Međutim, daleko da uvek uspe da u potpunosti reši nedoumicu koja ga muči. To i nije za iznenađenje, jer često nailazimo na opšti princip: držati se korisnog i izbegavati ono što je štetno za dušu. Šta je korisno a šta štetno – čovek često mora sam da donese odgovor. Nesumnjivo postoji nešto što je bez dileme korisno i bez dileme štetno. Međutim, postoji oblast moralno neutralnog koja je u stanju da u jednakom stepenu donese kako korist, tako i štetu. I u vezi sa takvim temama se često postavljaju svešteniku pitanja tako da on ponekada mora da pokrene i kompletno „istraživanje“ da bi pružio odgovor koji je zdrav i tačan. U jednu od tema te vrste spada i sport. U crkvenoj sredini postoje dijametralno različita mišljenja po pitanju sporta. Neki ljudi ni ne misle da je moguće hrišćanski sa moralnog stanovišta proceniti bavljenje sportom. Ima ljudi koji su uvereni da je vođenje računa o telesnoj snazi i lepoti duboko strano hrišćanstvu. Drugi ljudi generalno u sportu vide nešto što svojim korenima potiče iz drevnog, neznabožačkog sveta i zbog toga ga smatraju nedvosmisleno grehovnim. Međutim, istina se najverovatnije, kako i biva obično, nalazi između svih nabrojanih i ne nabrojanih krajnosti u mišljenjima i procenama. Usudiću se da predložim svoju varijantu odgovora, ne insistirajući pritom na njegovoj bezuslovnoj tačnosti, oslanjajući se ipak na određeno pastirsko, životno a i sopstveno iskustvo u sportu. Pre svega je neophodno, naravno, definisati o čemu se vodi razgovor: o bavljenju sportom „sebe radi“, o intenzivnom treniranju ili o profesionalnom sportu jer se ova tri pravca suštinski razlikuju jedan od drugog. Najumesnije je sigurno početi sa onim što se čini „sebe radi“ – ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što većina ljudi koji se bave sportom spada u tu kategoriju. I još zato što upravo takav odnos prema sportu, takav prilaz, čoveku obezbeđuje najviše koristi od njega i ima najmanju moguću štetu. Najbolje je početi sa treningom u detinjstvu, kada se i organizam i ličnost tek formiraju. Ja kao sveštenik ne samo da na svaki način podržavam roditelje koji pokazuju ovakvu brigu o svom detetu, već i sam ponekad savetujem da se dete upiše na jedan ili drugi sport. Prilično je jednostavno objasniti čime se rukovodim u tome. Da ne pominjem razloge u vezi sa zdravljem ili fizičkom snagom koji su manje više neophodni svakom od nas, sport osim toga pomaže da se u deci postepeno izgrađuju osobine kao što su volja, upornost, trpljenje, hrabrost i toliko važna (između ostalog čak i za hrišćanina u prvom redu) navika borbe sa sobom, to jest, sa svojom nemoći, lenjošću, malodušnošću i svemu ostalom što nam obično smeta u životu. Ako govorimo o timskim sportovima izgrađuje se i ono što se naziva timski duh. Osećanje da si deo tima, neke zajednice, najčešće je karakteristično za čoveka koji se bavi sportom u principu, bez obzira koju disciplinu je izabrao.