Претражи Живе Речи Утехе

„Неопходно је да иза врата сваког задовољног, срећног човека стоји неко са чекићем и стално куцањем подсећа да има несрећника, да колико год да је срећан, пре или касније ће му живот показати своје канџе, и нико га неће видети и чути, као што сада он не види и не чује друге.” Ово су речи на које треба обратити пажњу, а оне нас усмеравају ка једној врлини која, нажалост, сваким даном постаје све мање популарна у нашем друштву, а то јеврлина милосрђа. У једном од својих учења свети Јован Златоусти примећује: човек највише треба да се труди да се научи милосрђу, јер је милост оно што човека чини човеком. Шта је заправо милост? У Старом Завету Бог се обраћа народу Израиља: „Милост желим, а не жртву“ (Осија 6:6). Ове речи нам могу изгледати сасвим обичне и на неки начин чак и очекиване, али самом Израиљу нису тако изгледале. За Божији изабрани народ ове речи су биле шок. Зашто? Зато, јер је цео верски живот старих Јевреја, од времена пада, грађен на жртвама које су, у ствари, биле показатељ религиозности Јевреја. У ствари, сваки аспект људског живота био је праћен једном или другом жртвом: било је жртава захвалности, било је жртава помиловања, било је жртава покајника. Чак је и обим самог жртвовања варирао у зависности од разлога жртвовања и личности дародавца. Али време пролази, а Бог показује да су жртве људи ништа у поређењу са нечим другим. У поређењу са милосрђем. Тако Господ напомиње шта тачно у односима међу људима треба да постане одлучујуће. Прође још времена... и Творац неба и земље, желећи да спасе човечанство од власти ђавоље, и сам постаје човек. Истовремено, Он сам објашњава шта је суштина милосрђа и зашто је оно толико важно: „Будите милостиви, као што је милостив Отац ваш небески“ (Лк. 6, 36). Тиме нам Христос открива да милост није ништа друго до као једно од својстава Самог Бога, што значи да је природа милосрђа Божанска. То исто потврђује и Свети Јован Златоусти: зашто се чудите што нас Господ позива на милост? Милосрђе је знак самог Божанског, што значи да оно и нама приличи, јер смо слика и прилика Божија. Милост је квалитет који је за човека веома важан из разлога што је без милости Царство Божије човеку затворено. Свети Оци примећују: ако човек нема милости према ближњима, друге врлине немају смисла. Свети Исак Сирин пише: немилостиви подвижник је као неплодно дрво. А такво дрво је погодно само за спаљивање. Земаљска блага не доносе истинску радост онима који их поседују. Човек добија праву срећу само када сам доноси срећу другима. Свети Максим Исповедник тако каже: моје право благо је само оно што дајем другима. Јер срце може да се радује само када се отвара према другима, а не затвара у себе. Морамо запамтити да све што имамо, имамо од Бога. Дакле, није наше у правом смислу те речи. А ако не помажемо ближњима, то значи да тиме пљачкамо Бога. Вреди напоменути још једну чињеницу: милосрђе има једну веома важну функцију – ако се милосрђе искључи из нашег живота, онда нам ближњи аутоматски постају странци. А за свако друштво, за сваку државу, унутрашња разједињеност и отуђеност људи је веома опасна. Друштво може бити јако и стабилно само када је уједињено, када сви његови чланови чувају љубав и јединство међу собом. У супротном, такво друштво је осуђено на раздор и уништење. Сврха људског живота је обожење. Међутим, обожење се не може постићи само речима о томе како волимо Бога и како желимо да будемо са Њим. Обожење се може постићи само одређеним поступцима, у којима се, заправо, пројављује наша љубав према Богу. Један подвижник је приметио: Хоћеш ли да докажеш Богу да Га волиш? – Пренеси љубав коју имаш према Невидљивом Богу на свог видљивог ближњег. Ако то можеш, онда заиста волиш Бога. Ако не, онда је твоја љубав само реч. Нажалост, врло често људи верују да је могуће бити са Богом а притом заборавити на ближњег. Многи такође третирају Цркву као место где се можете сакрити од других људи. Али ово је суштински погрешно. Разлика између Цркве и света је у томе што се у Цркви људи суочавају једни с другима, али у свету стоје окренути леђима један према другом и врло често се игноришу. И овде се може видети одређена паралела - паралела са идејом шта је рај, а шта пакао. Дакле, по мисли светих отаца, разлика између раја и пакла лежи у томе што су на небу сви заједно, уједињени заједничком љубављу према Богу и једни према другима, а у паклу су сви одвојени и од Бога и од других људи. Зато, ако желимо да наследимо Царство Христово, морамо да се сетимо критеријума који ће нам омогућити да се сјединимо са Богом и будемо помиловани на Његовом непристрасном суду: „Будите милостиви као што је милостив Отац ваш Небески“ (Лк. 6). :36). Андреj Музолф https://pravlife.org/sr/publications