Претражи Живе Речи Утехе

Нови Београд јуна 1968: полиција чека студенте (Фото Антон Ваш/Танјуг/архива „Политике“) ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ У Југославији београдски студентски покрет је био последњи масовни политички догађај у коме национално питање није играло никакву улогу На први поглед, све што су хтели студенти те године је пропало. У САД је победио Никсон. У Француској се после студентске подигла малограђанска Француска и катастрофално поразила левицу на изборима. Машта није дошла на власт, како су захтевали париски графити. У Југославији се нису остварили захтеви студената, а многи до данас тврде да су њихове пароле о једнакости олакшале слом привредне реформе. Те године је свет, политички, културно и друштвено, први пут постао маклуановско „глобално село“. Покрети 1968. године су прекорачили све велике идеолошке и друштвене границе тадашњег света. Студентски немири су се збили скоро истовремено и на Истоку и на Западу, на Северу и на Југу. Дакле, није прекорачена само унутаревропска „гвоздена завеса“ већ и глобална граница развијених земаља и тзв. земаља у развоју. Студенти су се те године бунили и у „Првом и у „Другом“, и у „Трећем“ свету. Први пут политички утицаји путују са бивше периферије ка бившем центру, западним метрополама. Французи и Немци узвикују имена азијских политичара Маоа и Хо Ши Мина. Сви обожавају Латиноса, Чеа. У самој Европи су шездесетосмаши први масовно прекорачили границу између победника и побеђених у Другом светском рату. Иако је политичко јединство западне Европе 1968. године већ старо скоро две деценије, тек је студентски покрет 1968. дефинитивно показао да се нове генерације западне Европе политички мобилишу на интернационалној основи, око питања која више немају никакве везе са поделама из Првог и Другог светског рата. У Југославији београдски студентски покрет је био последњи масовни политички догађај у коме национално питање није играло никакву улогу. Предраг Ј. Марковић ШЕЗДЕСЕТОСМАШ Била једном шездесет осма У топлим јунскима ноћима, с мирисима липа, призивали смо ветар: како пауци не би премрежили небо. Говорили смо да љубав треба водити у подне, на светлу, ударајући пацке малограђанском моралу и лицемерству Историја им није дала за право: са изложбе „Кадрирање 1968“, Музеја Југославије и Архива Југославије, која се отвара сутра у ЦЗКД (Фото Архив Југославије) У Титовој, комунистичкој Југославији било је више побуна, али само шездесетосмашка, с иницијалном капислом у Београду, остаје као једна од најсиловитијих, највизионарскијих и најмаштовитијих. Носиоци те побуне били су млади. Нису се деца побунила само против својих моћних очева, већ и синови обесправљених очева. И нису то биле само спонтане демонстрације против режима који се нашао у раскораку између идеала и стварности, била је то побуна са грандиозном визијом. Стари свет није био за шминкање, већ за корениту промену. Наша визија тог новог света била је у суштини песничка, уметничка. Никада ни пре а ни касније естетика и етика, или естетика и политика нису били у таквом хармоничном сагласју. Идеологија Шездесет осме у основи се заснивала на крилатици „критика свега постојећег“. У циљу промена на боље, стварност треба подврћи непрестаној беспоштедној критици. Друштво за које су се шездесетосмаши залагали било је друштво једнакости и правде, са слободним појединцем као нуклеусом. Јесте, били смо гласноговорници гладних, голих и босих, али много више уплашених, обесправљених, ућутканих… Милисав Савић http://www.politika.rs/scc/clanak/404796/Kultura/Godina-1968-propala-a-sve-promenila