Претражи Живе Речи Утехе

Пастирска беседа Епископа Варнаве (Настић) изговорена 1947. године на хиротонији у Саборном храму у Београду Драга браћо и сестре! Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће и част добити. Онај који много жртвује, много ће и части примити. Онај, који је међу људима примио највећу част, поднео је, пре тога, и највећу жртву. Јер је Он, по Својим сопственим речима, најпре морао проћи Голготу, да би тек после тога ушао у Своју славу. И како да томе мерилу побегну људи, кад му се потчинио и сами бесмртни Бог. Они који беже од жртве, беже и од једине части под овим Божијим сунцем, за коју је вредно борити се. Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом светошћу патријархом српским господином Гаврилом, руковођен Духом светим, изабрао је моју недостојност за епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој светости патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем. Епископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштење којим се Ја крстим крстићете се. (Мар. 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу. Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица су пролила своју крв. Али као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем Велики петак био само последња и најстрашнија у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли. оставили оца свога и мајку своју, и жену и децу и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве. Епископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његове је лична радост, и жалост Цркве његове је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а епископ да се не радује, ко ће радити зло, а епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота. Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег митрополита, блаженопокојног Петра Зимоњића... А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи митрополита Петра: “Брат је мио које вере био!” Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се, блажена душо митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву да би на ономе свету примила највећу част. И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу. У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама Христољубивој деци оне Цркве чији сам Епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога да светом завлада ју љубав, истина и правда. Јер док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И, зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђелски венац победе. А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду. Хвала нека је и мојој браћи свештеницима, који су данас, заједно са мном принели Господу Бескрвну Жртву, и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе. А Господ наш, Који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви Православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин.