Претражи Живе Речи Утехе

Митпополит Месогеас Николај, Саопштење поводом економске кризе Спата, 30. Септембар 2011 Саопштење 63. Благоверним хришћанима наше Митрополије: Љубљена браћо моја, Благодат и благослов Господа нашег Исуса Христа нека покрива све вас, друштво, нацију и нашу Цркву. Размишљао сам пуно да ли да саставим ово саопштење и да га упутим вашој љубави. До последњег тренутка нисам био сигуран да ли је требало да то урадим, али током последњих дана, у стању опште панике која влада нашом отаџбином, грчевитих одлука одговорних руководилаца за наш живот и нашу будућност, више пута поновљених и промењених обећања и порицања која су ранила наш морал и достојанство, поплава бескрајних пореских терећења, одговорио сам на мноштво телефонских позива и порука грађана из нашег краја који траже очајнички једну интервенцију, неку подршку у њиховом економском безизлазу, драми. Плате и пензије су смањене, доста људи је отпуштено, повећава се број незапослених, многи су економски пресушили. И одједном се уз претње и уцене тражи од нас да платимо још већи порез за кућу у којој живимо као да је држава још сиромашнија од сиромашних. Дошли смо до тога, да уместо да нам издаци буду за храну, кућу и личне потребе, све одлази на две страшне речи: порез и дугове. Није тешко да се примети осећај дављења који обузима можда и већину наших суграђана, а сигурно и велики број нас. Ко је могао да замисли да ће наш предиван и поносан народ да спадне овако (ниско)? Да је дао и последњу кап свог зноја, свог труда, своје вредности и поред свега тога да будемо тако оцрњени у целом свету? И сада, без икакве наде и гаранције да захтева наша држава од нас, притискајући нас, наше сузе и нашу крв? Очигледно је да не можемо да издржимо више. То није претеривање. Треба то и рећи. Да викнемо у уши одговорних: „ До овде! Не можемо више. Нађите друга решења. Можда тежа, али која ће уродити плодом, паметнија и сигурно људскија. Ако не можете, признајте своју немоћ. Није срамота да не може неко, али је неприхватљиво да инсистира на нашој општој катастрофи. Створили сте нам једну државу која пружа народу много мање него што од њега тражи. Морате то да схватите; нисте дужници само зајмодавцима већ и свом народу за који сте се определили да му служите. Кад већ не успевате да спасите нацију политичким консензусима, спас ће неминовно произићи из народних потреба и иницијатива“ Љубљена браћо, Дошао је час када народ мора да покаже калибар своје снаге, да покаже своје границе. Дошао је час да сви заједно узмемо у руке своје животе. Све док смо неактивни, све док смо поданици погрешним и неиздрживим изборима, толико више чинимо себе одговорнима за спору али сигурну егзистенционалну дегенерезу. Време је да устанемо. Све треба да се промени. И зато што то неће променити неко други, морамо да се ухватимо у коло сви. Ко год брине за ову ситуацију и воли истину, за њега има места у овој промени. Нико није вишак. Сви преокрети, све велике промене десиле су се од стране хероја, пре свега младих. Не од стране компромисних учесника нити бесних, али од стране здраво побуњених. Сви заједно и морамо и можемо, и намеће се да својом иницијативом променимо нашу будућност - не насиљем али снагом и одлучношћу. Не ништавним изборима већ чистотом, херојством и памећу. Сигурно и наша одговорност као народа није нимало мала. Сложили смо се са малоумним политичким изборима и њих начинили нашим навикама и менталитетом. Неискреност, равнодушност, ушушканост, лака зарада, непоштовање институција, ругање вери и традицији, непоштовање државе и закона, расипничка потраживања – сачињавала су део живота Новогрка и нису нам на част ни мало. Нису нам криви само други, како год да се зову – шпекуланти, или страни интереси, или политичари. Наш део заслуге за данашњу ситуацију није лако занемарљив. Једини пут су покајање и промене. Друге не можемо да променимо, али наш менталитет и живот имамо могућности и одговорност да мењамо. Нека почне овај устанак променом нас самих. То је најхрабрији (подухват). Признајем, да су нас и као Цркву учинили делом падајућег државног система. Зато нас и често погрешно схвата народ. Загрлили смо државу, ослонили смо се на њу и тако ранили нашу везу са народом. Ми смо га служили као немоћног и сиромаха, али га нисмо загрлили као део нашег бића, или бар нисмо успели да нас тако схвати. Загадило се млеко његове мајке, Цркве, и окренуо је своје лице од њених недара. То је најгоре што је могло да се деси. Народ је најсветије што имамо после Бога, и Црква је по природи дах народни. За овај дах смо у последње време били ускраћени (овај дах нам је био у последње време ускраћен). Дошао је час да опет почне право дојење. Не доводим у питање и чињеницу да смо и жртве. Неки су нас преварили. Неки су управљали нашим питањима са кривичном неспособношћу. Неки су нас оцрнили по свету и ставили нас у уста звери овога света, или због површности или из сумњиве прорачунљивости. И ево докле смо стигли! Спустили смо на нулу своју имовину и на ништа своје достојанство. И поред свега тога не тражимо кривца. Журимо да нађемо решења. Али, решења која не газе по народу већ васкрсавају његову част. Дошао је час да они који доносе одлуке виде шта се дешава у домовима, на улицама, у радњама, у свакодневности. Шта се дешава у нашим душама. То неће сазнати од Тројке или из њихових међусобних консултовања. Сазнаће то од народа. Не може се друкчије. Желим да кажем, дакле, онима који не могу да плате такозвани „посебан допринос за имовину“, да не падају у очајање. Да знају да ћемо се сви уједињени наћи на њиховој страни и викнућемо заједно: „Не може се узети од онога коме није дато“. Нека схвате да немамо. Не можемо. Дошли смо до ивице, али не дозвољавамо да нас униште. Ако будемо инертни, неће то схватити. Свети Козма Етолски је прорекао пре 250 година, говорећи: „Наметнуће вам тежак и неподношљив порез, чак и на прозоре и на кокошињце, али неће стићи“. Стварно, неће стићи! Немојте да се савијете пред економским банкротом. Ми у њему већ живимо. Одреците се банкрота достојанства, историје, етничке савести. За то можемо и морамо да се боримо до последње капи крви. Чак и сада у последњем тренутку. Месогеа и Лавреотики је благословен крај који је до недавно пуцао од развоја и благостања. Али у последње време све је више оних који се у очају обраћају Цркви или другде, и преклињу за подршку и помоћ. Многи су се савили, економски су поклекли. Не могу да исхране своју децу. Изгубили су сан. Живе са претњом садашњости и са страхом од будућности. Имају имовину али немају новца. Како ће они да плате? Где да нађу (новац)? Узеће им кућу? Искључиће им струју? Да ли је могуће да ће бацити у мрак Кератеју и Лаврио, места на којима се налази највећа фабрика електричне енергије у нашој отаџбини? Шта год да се деси, браћо моја, хоћу да знате да ће наша помесна Црква дати све да би била уз вас. Ако једном од вас искључе струју, ми ћемо је искључити у свим храмовима. Венчања ћемо обављати са свећама у рукама и служити литургије са сузама у очима. Ни на један начин нећемо дозволити, у тренутку кад су домаћинства осуђена на мрак, да наши храмови служе са упаљеним полијелејима. Сви заједно, дакле, сада смо дужни да притиснемо наше представнике више него што их притискају кредитори. Зато што наша потреба за преживљавањем превазилази њихову потребу за влашћу над нама. Зато што је наше достојанство изнад било које користи. Зато што је наш национални понос заснован на историји на коју су сви они љубоморни. Зато што Европу видимо више као породицу која разуме потешкоће народа него као омчу која води друштва у пропаст. Не преостаје нам ништа друго до да преобразимо опет Грчку у нашу отаџбину, њену историју у наш идентитет, примере наших предака у наше доживљаје и да се повратимо из безумног богаћења у достојанствену једноставност и скромност, из кукавичког повлачења у храброст и од светског брукања у понос и универзално признато дивљење. Тако Бог, као што каже народ, неће да нас остави, зато што га и ми на тај начин нећемо оставити. Са очинским молитвама и у нади за буђењем, МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕАС И ЛАВРЕОТИКИС НИКОЛАЈ Извор: Ακτίνες за Поуке.орг превела Јелена Стоименова