Претражи Живе Речи Утехе

Седим у полумраку у једном нашем средњевековном манастиру. Ово је, на срећу, један од оних манастира који је сачуван потпуности у коме се види и осећа историја у сваком милиметру. Манастир је осветљен у току вечерњег и јутарњег служења само са пар свећа што даје још већу лепоту и мистику овог места. Монаси читају, наизменично, више и не разазнајем шта, очигледно ми је пажња попустила као по обичају, а и... јако је тешко ући у траг свим тим канонима који се читају јако брзо и неразговетно. Помало сам чак и љут што не разумем и што не могу да разазнам речи већ само тон гласа који је исти, онако мајсторски усаглашен. Помишљам да је то чак и смешно, јер, опет се губи суштина зарад форме, али... погледам себе и видим да сам ту, а нисам. Негде сам тамо. Одлутао у неким својим мислима и пространствима која ме вуку и задржавају негде изван овог видеокруга. Лепо је бити негде тамо увиђам, помало чак и зачуђен да то помишљам на овако посебном месту дискретно осветљеним воштаницама. Питам се, зар не бих био овде и сада да сам задовољан ониме шта видим и осећам баш ту где јесам и ко сам... Не, то нема везе са местом у коме сам се налазио већ са душевним расположењем и душом која је упорно решила да оде негде, било где, само да не стоји ту, огољена пред Творцем. У овом полумраку, чини ми се, све много јасније видим и уз гласове монаха чије речи не разазнајем, своје врло јасно чујем, што чини душу узнемиреном. Има право свакако. Ту се суочава са собом. Просто, лакше јој је побећи него се суочити са собом. Схватио сам већ тада колико је тешко бити монах, јер баш ту, наизглед у миру и самоћи ти се суочаваш за аждајом која из тебе извире и њу кротиш, ако успеш. Размишљам о свему што ми помисли диктирају. О љубави, о породици, о људима који ми се нађу у видеокругу, о самоћи, о пропуштеним приликама... покушам да докучим где сам највише погрешио, и наравно, пронађем мноштво грешака, али више сам у потрази за неком која би била кључна за ово стање бекства у коме сам. Наизглед ми се чини да сам нешто пронашао. Немир креће још јаче да навире, чак и очи засузе. Крећем да испитујем, попут скенера целу ситуацију стављам на сиви сто и снимам, фотографишем из више угла, заузимам различите положаје, ставове, рашчлањавам целу причу на ситне делове, покушам да проникнем у сваки од њих и да бар разумем шта се догодило, зашто сам у том тренутку баш тако одреаговао и поступио. И баш када мислим да сам до нечега дошао и нашао нешто опипљиво наиђем на зид. И тако у круг, зид се испречи, ћорсокак. Мој зид, бар у тим мислима, је моје срце. Не да се отворити. Немам кључ, а нисам га ни имао у тим моментима када је било неопходно откључати га. Било је немогуће применити силу. Силовање душе и срца не би донело ништа друго до горких плодова и тога постајем свестан, чак и разумем себе, али... зашто нисам истрајао? – почињем да постављам питање. Зашто се нисам сломио? Подижем поглед и обраћам Му се: зашто ме ниси сломио?! Зашто си ћутао и ниси ми дао чисто срце?! Како да знам шта је добро за мене, ако ми већ срце бива закључано и залеђено?! Тргнем се, баш ту, и друге помисли крећу да навиру и размишљам о томе да је кључ свега моја залеђеност срца и да ми је потребан лекар, па чак и практичан, неко ко ће умети поред мене и Бога да загледа у моје срце и замоли га да се одмрзне. Као да предалеко одлазим у својим мислима, неки нови немир већ достиже свој врхунац. Згрчим се и кажем: помилуј... опрости... и тако некако се заврши. Бар тај моменат. Вратио сам се, канон и даље траје, речи и даље не разазнајем, али почиње све полако да буде мање битно, јер стојим пред Њим и док гледам у Њега, све више видим себе као препреку. Подижем главу и поново Га погледам у очи и изговарам, тако да се и сам изненадим одакле ми те речи: Ко си ти, Христе? Опрости, али ја Те не познајем. Говорим да верујем у Тебе, да сам Твој, али ја Те нажалост још увек не познајем. Изненађен изговореним, а опет и способношћу да изнесем ову своју истину, осетим да је цела унутрашњост пометена. Више ништа неће бити исто, оголио сам се употпуности. Осећања крећу да навиру попут вртлога, сећања попут филмског платна да се приказују, осећам бол и радост, тугу и мир, страх и немир... Све у једном. И стојим затечен... У моменту осетим, да ово није све, да ће овог пута одговорити, и ја не знам шта са тим. Уплашен сам. Ипак, као да се припремам за овај судбоносни тренутак и одједном, изговарам: Опрости, али не могу. Нисам спреман. Изговарам и сам себе збуњујем изреченим. Попут немог посматрача, збуњен, узбуђен и зачуђен, стишавам се и просто ми није јасно шта се догодило. Ни како сам га призвао, а ни како је дошло до тога да се повучем пред Њим. Желео сам да задржим тај осећај, да се поново вратим, да поново покушам, али просто, није време. Нисам спреман. Неки мир се појављује, готово ни од куда. Питања која су надолазила просто су се губила јер нису имала никакву више вредност ни тежину. Суштинска потреба човековог бића је разговор са Њим, увиђам, па тако све остало бива јефтино, бар у том моменту. У једном разговору са игуманом, он ми говори: Да ли ти заиста верујеш да је ОН ту и сада? Да ли ти знаш да ОН јесте ту и да је свеприсутан? И потом потврђује. ОН ЈЕСТЕ. Као да је одзвонило у мојој унутрашњости. Он јесте... Он је заиста ту. Баш овде и баш сада. Бог.