Претражи Живе Речи Утехе

Фјодор Михајлович Достојевски упокојио се 9.фебруара 1881. године. Живот обележен генијалношћу и патњом, завршио се испраћајем какав Русија до тада није доживела. Од тамних кутака људске психе до светлих тренутака вере и наде, његово дело оставило је неизбрисив траг. Али, шта се заправо дешавало на дан његове смрти? Крај његовог ковчега, одједном су почели да се моле они који то никад нису, и по први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Придружујемо се сећању на овог великана и доносимо вам причу о његовим последњим данима. Ево неколико речи о смрти Фјодора Михајловича Достојевског 1881. године. Занимљиво је да је он један од ретких људи који су умирали уз Јеванђеље. Постоје две верзије шта му је супруга читала – неки веле „Причу о блудном сину“, а већина – Јеванђеље по Марку, сцену крштења Христовог. Али, на овај или онај начин, он је умро уз звуке Јеванђеља, и рекао својој жени важне речи: „Ања, ја те нисам ни у мислима преварио“. Деца су му долазила по благослов, он их је благословио и предао душу Богу. Онда су почеле да се дешавају занимљиве ствари. Хтели су да га сахране у манастиру, у лаври Светог Александра Невског у Петрограду, али су митрополит петербушки и намесник манастира рекли: „Зашто би неког писца сахрањивали у близини монаха? Нема сврхе, знате!“ Али на срећу, пријатељ Достојевског, Константин Петривич Победоносцев, у то време скоро свемоћни обер-прокурор Светог Синода, ударио је својом песничицом о сто и изазвао страх и трепет. Тако је Достојевски не само сахрањен у Лаври, већ је манастир платио сахрану. Они су све преузели на себе. Зато што је Победоносцев разумео кога сахрањујемо. Али, тадашњи митрополит није разумео. Данас, у пантеону знаменитих личности 19. века, на путу до манастира, са десне стране до њега води само до њега утабана стаза. Ту леже и други уметници: Баратински, Крилов, и Жуковски, и Чајковски, и Бородин, и Мусоргски. Међутим, пут до Достојевског увек је утабан. А гроб је прекривен цвећем, и на њему, као епитаф, стоји мото романа „Браћа Карамазови“, из Јеванђеља по Јовану: “Ако зрно, павши на земљу, не умре, оно једно остане…“ Ми знамо наставак: “Ако умре, много рода роди“. Достојевски је умро. Сахрањен је у храму Светог Духа Александро-Невске лавре, који је, касније, претворен у Дом културе. И тамо је лежао. Похитали су да над покојником читају псалтир. Мртвац лежи, чтец стоји изнад тела, псалтир лежи на постољу. Људи су долазили и читали по групу псалама (катизму). Онда су дошли други – „И ја хоћу да се молим, ја и ја“, и читају по катизму, па по псалам, па три стиха, па један стих, па једну реч – свако би да се помоли за душу Фјодора Михајловича. Зато што је било неколико хиљада оних који су хтели да прочитају псалтир изнад ковчега Достојевског. Људи су одједном схватили кога су изгубли. На молитву су долазили обични људи, студенти са дипломом и они који још студирају. Дошле су угледне даме, дошли су свештеници, дошли официри, дошли интелектуалци. Први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Пошто се безбожништво у широком таласу проширило по Русији, многи су уопште престали да иду у цркву. И одједном су поново почели да се моле над ковчегом покојника, који је целог живота само ово говорио: “Верујте, покајте се, Христос постоји, и Бог постоји, и постоји бесмртност душе, све постоји, покајте се, верујте“. Када су ковчег изнели из цркве да би га обнели око храма, док су певали тропаре, није га било могуће трикратно обнети, јер је порта била крцата људима. Ковчег су морали да преносе преко људских глава. То јест, ковчег се кретао, а људи су били непомични. Таква је гужва била. У околним кућама прозори су били широм отворени, а људи су стајали на прозорима са упаљеним свећама. И када су га однели до његовог почивалишта, певали су: “Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас“! Цео град је певао, чинило се да се цео Санкт Петербург окупио. Русија никад није познавала такве сахране, осим можда две. Чувени бели генерал, Скобељев, имао је сличну велику сахрану: то је био онај што је тукао Турке у борбама за ослобођење Бугарске и својевремено ратовао у Туркестану. Била је грандиозна и сахрана Светог Јована кронштатског, која је такође привукла целу Русију. Сахрана праведника је потврда да Бог постоји. Сахрана праведника је празник. То је догађај који у људима не рађа страх и стрепњу, већ радост и нежност, и чудне сузе захвалности и љубави. Тако је Фјодор Михајлович умро, и животом и смрћу потврдио цео свој пут. Он нас је водио и води, држећи нас за руку, кроз капије Петрограда и задимљене кафанице, где се његови „руски дечаци“, као у „Браћи Карамазовима“, споре о Богу, и приводи нас Исусу Христу. Његова смрт је била још један доказ да није погрешио. Све што је урадио и рекао било је тачно. Протојереј Андреј Ткачов Одломак из књиге „Година Господња“ Извор: Фондација Пријатељ Божији