Претражи Живе Речи Утехе

Господ каже у Јеванђељу: „Што учинисте једном од моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40). Са свима који страдају, Христос страда заједно. Какво год зло чинимо другоме, чинимо зло Христу. А када убијате човека, морате разумети да убијате Христа. Објаснићу то на примеру моје деце. Имам две ћерке. Рецимо, оне се свађају. Једна од њих је више крива од друге. Или, не дај Боже да се потуку. Боље би ми било да мене ударе - ја бих се осећао, као да не ударају једна другу, већ мене – болело би ме. И ако ја, као не баш добар отац, осећам бол своје деце, зар заиста мислите да Христос не осећа бол деце када пуцају једни на друге? Древна канонска правила, правила Василија Великог, прописивала су да војници треба да буду лишени причешћа три до четири године после рата. Ово је веома сложено и веома тешко питање. Сама особа ће живети са овим болом. Ако пролијете нечију крв, срце ће вам страдати. Можете се, наравно, правдати да сте постигли подвиг, али за срце то једноставно неће функционисати. Мој пријатељ из војске случајно је упуцао пријатеља док је био на стражи. Прошло је 20 година, и он каже: „Не можете ни да замислите колико ми је тешко после овога. Иако се чини да је време да се то заборави, догодило се случајно али ја још увек не могу да дођем к себи и не могу себи да опростим, срце и даље боли. Разговарао сам са многим људима који су прошли рат. Мој друг из разреда је погинуо у другом чеченском рату. Један пријатељ је био у првом чеченском рату и рекао ми је да не треба романтизовати рат. Рат је бол. Рат је зло. Рат је грех. А убиство је увек болно. Овај пријатељ је рекао да је после рата почео да добија епилепсију и да је ремисија наступила тек када му се родила ћерка. Познато је много случајева да су после Чеченије, после Авганистана, војници ноћу вриштали, тукли своје жене, опијали се и тукли своју децу. Мој комшија, специјалац, после Чеченије је трчао улицом са ножем, ударио ногом једну брезу, а онда отишао у затвор. На суђењу је растурио сву полицију, и цео дан су га јурили по Можајску. Ево последица. Није починио никакав грех, бранио је своју отаџбину. Али, у ствари, његова душа је осакаћена. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:20). Плод рата су осакаћене душе. Верујем да је сваки људски живот вредан Богу и било би исправно схватити да је свака особа посебан универзум. И ако један човек мора да страда за спасење многих, мора да постоји некаква хришћанска позадина. Постојао је тако кратки филм "Воз". Железничар скретничар има избор: ако помери скретницу, син ће му умрети, а ако не помери скретницу, воз ће искочити из шина. И жртвовао је свог сина. Ово је вероватно хришћански подвиг. Али човек треба стално да живи са овим. Замислите, док сам ја на проскомидији у олтару, терористички манијак уђе у цркву, стане на проповедаоницу и почне да пуца у све. Шта да радим? Могу му забити нож у леђа и тако спасити људе. Вероватно бих то урадио. Али то не значи да ћу остварити подвиг. Цео свет би ме славио као хероја. Био бих на вестима – сјајан свештеник, спасио је толико људи. Али, како ће мени бити да живим са овим? Прво, после овога никада више не бих био свештеник, био ми одузет чин јер сам убио човека - да, лошег, да, спасио сам животе других људи. Али, ипак, ја сам починио грех – убиство. Живео бих са овим цео живот, и сам себи не би био херој. Стално бих осећао бол. Људски живот је драгоцен, било да је у питању манијак, психопата, убица, јер могућност покајања остаје са нама до последњег часа, и свако може да се спасе и дође до познања истине и на самрти. А за Бога је то непроцењиво. Јеванђеље каже да је већа радост на небу због једног грешника који се каје него због 99 праведника који немају потребу да се кају (Лк. 15:7). Сетите се параболе о овци, када се једна изгубила и пастир је отишао да је тражи, а осталих 99 оставио за собом. Како може бити зла у име добра? „Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“, речи су из Писма (Рим. 12:21). Не знам начин да зло уништим злом. Као у шали... „Тата, ако се сви добри људи окупе и побију све зле, ко ће остати на земљи?“ - "Убице". Силом ћемо победити зло, али ћемо и сами постати зли. Грех се мора мрзети, а грешник мора бити вољен. А ако мрзимо грешника, то је то - и сами смо постали исти. "Али, нема правде на земљи"- кажу. Бог нам је дошао, а ми смо Га разапели – где је правда? А покушај да се правда доведе овде није могућ... Љубав је виша од правде. Увек је важно шта нас води. Пимен Велики каже: Ако, исправљајући човека, пожурите у љутњу, онда једноставно делујете из страсти. Требало би да вас води бол — не мржња, не праведни гнев, већ бол за људе. Сетите се, Христос је, улазећи у Јерусалим, заплакао и рекао: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста.“ (Матеј 23:37–39). Ове речи је изговорио са сузама. За Њега је то био бол. Ако покушавате да истерате правду, не треба да имате љутњу и мржњу према ономе ко поступа неправедно. Мислим да Црква нема другог оружја осим речи. Могу да одговарам само за Цркву, и то не за целу, него као хришћанин. Не можете уништити зло злом, знам сигурно. Али не смемо ићи у другу крајност – у толстојанство, у неопирање злу насиљем ни под којим околностима. Заштита слабих вероватно има смисла. Али наношење принудног насиља је последње средство. Веома екстремно. Хришћани треба да се уједине око Христа заједничком љубављу према Њему и једни према другима. А све остало је нека врста површног коришћења хришћанства као идеологије је. Ово је увреда за хришћане. Одувек је било покушаја да се религија искористи као средство пропаганде. Али, у овом случају можете врло лако изгубити Христа, јер вера је много дубља, виша је од сваке политике. Ко ми је ближи - православни хришћанин из Украјине или руски атеиста или православни споља? Наравно, имам више заједничког са православним Украјинцем или православцем, него са, не знам, Американцем. Бог је са онима који пате. Ево ја служим у затвору. Да, то су људи зависни од алкохола и дрога, лишени су родитељског права, живели су у блуду, крали и тако даље. Али долазим тамо и видим да је Бог са њима, они пате, и ја осећам то. Тако је и у рату – Бог је са онима који страдају. Када је неко потлачен, Бог је увек са њим. Он је увек на страни страдалника – и то у сваком конкретном случају. Не може се рећи да је Бог са овим народом или са оним. Не, Бог није са народима, него са сваким човеком понаособ. Ја сам против таквих генерализација на нивоу земље, народа, континента и тако даље. Божији изабрани народ...? Па, у чему се огледа та Божија изабраност? Постоје појединци, постоје конкретни људи. Сергије Радоњешки је био светац, али у исто време доста његових савременика су били чисти ниткови. Изједначити све заједно? Све је једна земља – и хуље и светиње? Свака идеја може бити искривљена. Сећате се речи апостола Петра? „И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2 Пет: 3:15–18). То јест, било које речи могу бити искривљене. Класика - хоћеш да ти докажем да Бога нема? Псалам 13 каже: „Нема Бога“. А ако то не извучете из контекста, онда: „Будала рече у срцу своме: Бога нема." Цитати се могу извући да би се оправдало свако безакоње, да би вера била средство неке врсте пропаганде. Све се може оправдати ако постоји жеља. Важно је шта тражимо... Морална начела је увек могуће испоштовати. Не можете ићи против своје савести, увек морате слушати своје срце. Не видим ствари где бих морао да идем против своје савести. Не кажем да треба да се увалите у невоље. Расуђивање је свуда потребно. Не препуштајте се првим емоцијама, не доносите одлуке на брзину, већ чекајте и молите се. Знате, ја сам себи поставио правило, ако желим некоме нешто да кажем... На пример, моја жена нешто погрешно ради. Повући ћу се, молити се за њу, а онда рећи шта ја мислим о томе. Сигуран сам да, ако сам се молио за човека са болом, имам право да му кажем све, и он се никада неће увредити. Увек се молим за човека, а Господ ми говори шта да радим. јереј Александар Востродимов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор