Претражи Живе Речи Утехе

Пише:ђакон Павле Љешковић Недељно поподне проводим са својим млађим сином на гумну, у порти цркве св. Петке у Маинама. Док му бришем од сладоледа умазану браду и образе, он нетремице гледа у групу украјинских тинејџера који возе скејт на оближњем паркингу. Неких десетак минута после нашег доласка на то мјесто, док су правили паузу у вожњи, један од њих је запалио “џоинт”, који је ” кружио” међу њима, на очиглед незаинтересованих пролазника. Неких пар метара од нас је мјешовита група од петнаестак руских и локалних дјечака и дјевојчица. Прилично су раздрагани и весели, док наизмјенично комуницирају час на српском, час на руском језику. У једном моменту су из једног од ранаца извадили пар “дволитарки” пива, а однекуд се ту нашла и омања боца водке. Док су из пластичних чаша испијали течност из поменутих боца, пуштали су музику са бежичног звучника. После одређеног времена, двије дјевојчице, које попут осталих из друштва немају више од четрнаест година, су се издвојиле из групе и прилично гласно причале о тестовима за трудноћу, при чему је “зрелија” од њих све вријеме дијелила савјете својој другарици . Дјечак и дјевојчица из исте екипе су један краћи период гледали у мом правцу, да би ми убрзо и пришли. Она је Рускиња ,док је њен друг са сјевера Црне Горе. Са својом породицом се прије неколико година преселио у Будву. Кажу ми да су ме гледали на литијама. Дјечак је додао и то да зна да сам из Никшића. То му је рекао један другар, који је, такође, Никшићанин. Питам их како се слажу са својим украјинским вршњацима који возе скејт на паркингу. Кажу ми да се са њима на истом мјесту срећу од почетка распуста, али да се међусобно игноришу. “Ионако су увијек урађени” – додаје млада Рускиња. Дјечак ми каже да је употреба лаких дрога међу њиховим вршњацима све расорострањенија. Прича ми о свом познанику који не може ниједан дан у школи да проведе а да “нешто не узме”. Говорим им да уопште није похвална, нити за њихов узраст здрава ни употреба алкохола. Дјечак је на то само слегнуо раменима. Дјевојчица ми каже да се труди да здраво живи, плива и доста пјешачи. Тај гутљај пива који узме је последица тога што не жели да се издваја из друштва. Иначе јој то ништа не значи. Причам им како сам морао чути док су њихове другарице причале о тестовима за трудноћу, будући да су биле прилично гласне. Кажу ми да то не треба да ме чуди јер су многи њихови вршњаци већ сада “сексуално активни”. Међутим, како кажу, готово су сви едуковани на том пољу, захваљујући неким школским радионицама, баш као и друштвеним мрежама. Убрзо сам почео да им говорим о важности уздржања и цијеломудрености, баш као и љепоти брачног завјета. Касније су нам се придружили и још неки дјечаци и дјевојчице из групе. Њихова питања о вјери су се све више умножавала, као и моји покушаји да на њих одговорим. Питао сам их да ли су бар једном у животу присуствовали литургији. Позитивно је одговорила само руска дјевојчица. Она са својом бабушком повремено одлази на службе. У храму и на литургији јој је лијепо, једино што “све то предуго траје”, а њу не држи мјесто. И заиста, примијећујем да је хиперактивна. Наизмјенично сједа и устаје и као да се труди да сваку своју ријеч пропрати одговарајућом гестикулацијом рукама. Остали су ми рекли да једноставно нису научени да иду на службе, али да немају баш ништа против тога. Дјечак, који је све вријеме стајао неких пар метара од нас, ми је пришао и рекао да је све што је чуо из нашег разговора необично лијепо, али и прилично неспојиво са ” насиљем према геј и транс особама”. Рекао сам му да Црква не позива ни на чији линч и насиље. У овом свијету и времену је она заједница која се прогони а не она која прогања. Црква само исповиједа своје учење да је једина права и од Господа благословена љубав – она између мушкарца и жене, у брачној заједници. Како се разговор развијао, све више сам схватао да су младе генерације жељне јеванђељске науке. Међутим, као да је савремени систем устројен на такав начин да онемогући да Божија ријеч дође до њих. У томе је суштина савремене, изокренуте пометње језика у постмодерном Вавилону. У том овоземаљском анти-граду, који стоји насупрот Небеском Јерусалиму, млади нараштаји се охрабрују да воде декадентан живот, како би се њихове душе што више одаљиле од Господа. Међутим, јеванђељски тихи глас је у свим периодима успијевао да заобиђе овоземаљску буку и вреву и да стигне до срца оних људи који чезну за њим. Нема сумње да ће тако бити и у времену које долази… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви) https://mitropolija.com/2022/06/21/o-savremenoj-pometnji-jezika-razgovor-s-grupom-tinejdzera/