Претражи Живе Речи Утехе

Слава и признање не би требало да нам буду циљ у животу. Уместо славе, почасти и моћи, тежимо врлинском животу. Земаљска слава је стање које се лако мења и губи. Али чак и ако су слава и признање које смо стекли трајни, они немају никакву вредност јер нам не доносе духовну корист. Напротив, много пута узрокују да многи хришћани погину у буци и гордости, са свим последицама. Тежња за славом је црв који гризе многе хришћане. Траже славу и признање, јер се нису помирили сами са собом. Особа која је у реду са собом не настоји да докаже нешто другима, не тражи признање и почасти од других, не бори се за славу и високе положаје. Има унутрашњи мир, зна ко је. Увек тежи бољем, није упала у замку тежње да надмаши друге. Човек Божији увек чини добро. Искомплексирана особа увек покушава да победи друге. Једно је покушати да унапредиш себе, а друго је покушати да победиш друге. Човек врлине чезне да кроз свој живот угоди Богу и да у свакој прилици помогне ближњему. Шта год да ради, ради то с љубављу, а не да се покаже у очима других. Човек славе и части жуди да изгради добро име и одржи га по сваку цену. Он жуди за високим положајима на било који начин, жуди да буде познат чак и на погрешан начин. Сви богоносни оци истичу да је гордост велико зло и уништава људску душу. Св. Григорије Нисијски примећује: „У већини случајева узрок гордости је опсесија лидерством и моћи која је са њим повезана." Зашто бисмо онда опсесивно инсистирали на стицању моћи, славе и почасти од људи, када добро знамо да овакав начин живота води у пропаст? Заволимо тишину и смирење. Престанимо да живимо са мишљу о признавању и потврђивању. Уместо да водимо битке да победимо друге, трудимо се да победимо своју себичност, која нас удаљава од Бога и наших ближњих. Покушајмо, уместо да тежимо овоземаљском, световном и пролазном, да се усредсредимо на оно вечно и непролазно што нам човекољубиви Бог дарује. Као што је тама страна светлости, тако је горди човек — који увек тражи славу, светске почасти и моћ — стран благодати Божијој. Не будимо љубоморни на прослављене, честите и моћне на земљи. Јер њихова слава, почасти и моћ престају да постоје у гробу. Будимо љубоморни и покушајмо да се угледамо на животе оних који су успели да се ослободе искушења славе и који су заволели славу Божију која долази кроз смирење и простодушност, неприметност и ћутање, подвижништво и покајање. Будимо љубоморни на оне који су, са метлом у руци, простирући мокру одећу, перући судове и чаше, бришући степенице и ходнике, чистећи пасуљ и кромпир, успели да постану причасници Божије благодати усред своје неприметности, ћутања и смирења. Не зато што нису имали положај или звање (то није оно што доноси Божију благодат), већ зато што су схватили да циљ живота није овоземаљски успех, већ успех у вечности. А то се постиже само када се човек одрекне свог ега и већ живи смерно, носи крст свој без роптања и са вером и надом иде за Христом, Који једини заслужује славу у векове векова! архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор