Претражи Живе Речи Утехе

Тумачење Литургије и светих Тајни потиче из мистагошких катихеза IV века, које су имале за циљ да неофитима приближе богослужбени живот. Међу најстаријим делима су Катихезе Кирила Јерусалимског, те дела Амвросија Миланског, Јована Златоуста и других светих отаца. У тумачењу Литургије, као и Светог Писма, развила су се два главна приступа: александријски и антиохијски. Антиохијска школа, са нагласком на историјски приступ, видела је Литургију као драмски приказ Христовог земаљског живота, што је развио Теодор Мопсуестијски (350-428). Његов метод, назван „драмска теорија“, истиче паралелу између литургијских обреда и догађаја из Христовог живота, али трпи одређени утицај несторијанства у мистагошком приступу. С друге стране, александријска школа је Литургију посматрала као пут ка духовном јединству са Богом. У Ареопагитским списима Литургија је описана као успон од телесног ка духовном, док Свети Максим Исповедник (580-662) наглашава да је она предукус Царства Божијег. Свети Герман I Цариградски (715–730) први је ујединио оба приступа остајући веран византијској традицији, али уносећи и елементе антиохијског тумачења. Ово се показало врло практичним јер је његово дело остало кључно у византијској мистагогији и било главни извор тумачења Литургије више од шест векова. Преводи тумачења Литургије на словенске језике појављују се од XI века. Значајна дела укључују Мистагогију Светог Максима Исповедника (1073), Катихезе Кирила Јерусалимског (XII век) и Ареопагитске списе која је 1371. превео Србин, инок Исаија. Први словенски превод тумачења Литургије приписује се Константину Преславском (IX век) који је превео дело Светог Германа и назвао га Сказаније церковноје. Напомињемо да када говоримо о српскословенској традицији озбиљно и садржајно мистагошко тумачење свете Литургије у Српској Цркви можемо пратити тек од Епитома Дионисија Новаковића (XVIII век). У древној Русији текст Светог Германа Цариградског брзо је редигован јер су руски скриптори додавањем апокрифних елемената на одређени начин мењали светоотачка тумачења. Иако је интересовање за обредност било велико, разумевање њеног смисла често је изостајало. Преводи са грчког језика били су сажети, понекад нејасни, а интерполирани закључци често су потицали из несигурних извора, што је довело до верзија тумачења апокрифног карактера. Два позната текста тог типа су Откривење о Светој служби (која се у неким рукописима назива и Литургија Светог Григорија Богослова), као и Тумачење божанствене службе. Тумачење Литургије које се приписује Светом Григорију Богослову било је веома популарно у староруским рукописима, што указује на његов значајан утицај на мистагогију рускословенске редакције. Овај текст је важан за историју теолошке мисли међу Словенима, јер чини основу најпопуларнијих староруских литургијских коментара и имао је велики утицај на евхаристијске текстове и иконографију у православној традицији. Осим ових рукописа, у Српској Крмчији Светог Саве налазе се тумачења Символа вере и молитве Оче наш, што указује на континуирану традицију преписивања мистагогија. Рукопис под називом Црквена повест, који је настао као компилација тумачења из дела Светог Германа Цариградског, засигурно је коришћен у манастиру Хиландару у XIII веку. У нашем кратком осврту задржавамо се на два тумачења апокрифног карактера пронађена у рукописима рачанске преписивачке школе. У једном од тих рукописа проналазимо мистагогију посвећену светој Литургији, која је апокрифног карактера и по смислу веома слична текстовима као што су Откривење о светој служби које се зове Литургија Светог Григорија Богослова и Тумачење божанствене службе. Ова мистагогија носи назив „Указаније о светој Литургији како треба стајати у цркви са страхом и трепетом“ и налази се у рукопису Јеротеја Рачанина, који се у литератури назива Часослов и каноник са поученијем. Овај Часослов је преписан 1698. године, негде у Фудвару, након Велике Сеобе (1690). Иако сам садржај ових текстова није идентичан, смисао је веома сличан. Литургиолог Л. Мирковић у својим проучавањима указао је на значај овог текста. Он је, наиме, анализирао фреско-сликарство у Марковом манастиру у близини Скопља, где је на фрескама у Цркви Светог Димитрија открио занимљиву сцену. На капителима осмоугаоних стубова који подржавају куполу, осликани су летећи анђели и демони. Анђели су представљени као да подижу свод цркве ка небу, док демони вуку свод надоле. Мирковић сматра да је ова фреска инспирисана апокрифним тумачењима Литургије, укључујући дела која се приписују Светом Григорију и рачански текст. Кључни мотив у овим текстовима је борба између анђела и демона, где анђели учествују у Евхаристији, а демони се боре против њих, покушавајући да људе одврате од Причешћа. Према Мирковићевом уверењу, опис у Јеротејевом тексту служио је као основа за фреске у Марковом манастиру, јер текст описује како анђели подижу и враћају сводове цркве током Литургије, узносећи молитве праведних на небеса. На основу распореда фресака из XIV века и њихове сличности са описом из Јеротејевог текста, Мирковић закључује да је овај текст био познат у српским рукописима бар од XIV века, што указује на то да га је Јеротеј Рачанин највероватније преписао са старијег предлошка. Другу мистагогију проналазимо у чак седам архијерејских чиновника преписаних у периоду од 1686. па све до 1725. године и то руком различитих скриптора. Пет од тих седам су преписали Рачани, а друга два непознати скриптори. Текст је у структури поретка изложен након описа раздробљења Агнеца и гласи: „Тада Анђели имајући нож и држећи у руци дете, зарезују, и Крв његова истиче у Чашу, а Тело Његово раздробљују и полажу изнад Хлеба и бивају Тело и Крв Господа и Бога нашега“. Паралелу овоме тумачењу налазимо у два списа која смо већ поменули: 1) Откривење о светој служби, која се зове Литургија Светог Григорија Богослова и 2) Тумачење божанствене службе. Оба налазимо у рукописима из XV века и веома су слична нашем тексту: Текст 1): Тада анђели, имајући нож, држећи у руци дете, зарезују га и Kрв Његова истиче у свету чашу. Тело режући стављају на хлеб и бива хлеб Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа. Текст 2): Тада видех ангела који имаше нож и дете у рукама, и закла га и источи Крв његову у свету чашу и Тело Његово режући стави горе на хлеб и би Тело и Крв Господа Нашега Исуса Христа. Мотив заклања Агнеца има дубоке корене у хришћанској теологији и уметности. Различити текстови, често датирани у разна времена и приписани различитим ауторима, приказују овај мотив. Преписивањем на различитим местима, ове приче су добијале специфичне детаље, попут имена и географских одредница. У старословенским верзијама два мотива су посебно истакнута. Први говори о чудесном виђењу Амфилоха, сараценског владара, које је познато као „Слово о Сарацену који се крстио“. Према овом тексту, један Сарацен је присуствовао Литургији и имао три визије заклања детета током различитих делова богослужења, што га је навело да се крсти. Други текст, приписан Светом Јефрему Сирину, описује како је један монах, који је сумњао у претварање Дарова у Тело и Крв Христову, молитвама угледао заклање Агнеца на престолу. Ове представе могу се сматрати утицајем римокатоличког пијетизма и сентиментализма, који су унели елементе театралности у православно богослужење. Треба нагласити да Рачани и други скриптори нису саставили ове текстове, већ су само користили предлошке из руских средњовековних литургијских текстова. Са Никоновом реформом оваква тумачења су углавном нестала, али су свој живот продужила у српском литургијском предању још неколико деценија. Ова тумачења и мистагогије које су имале велики утицај на духовну праксу у периоду средњег века указују на одређене утицаје на богослужење и различита теолошка струјања епохе коју најтачније можемо описати речима као што су вишеслојност и мешање редакција. Све се то одражавало и на остале изражајне облике на које богослужење утиче као што су архитектура, уметност, иконографија, занати везани за утвари, рукопис црквених књига, црквени мобилијар итд. Протојереј др Слободан Јаковљевић https://eparhija-zicka.rs/protojerej-dr-slobodan-jakovljevic-apokrifne-mistagogije-u-srpskim-srednjovekovnim-rukopisima/

Под руководством издавачке куће „Платонеум“ из Новог Сада, прошле године започет је пројекат дигитализације фресака у манастиру Високи Дечани. О овом несвакидашњем и изузетно значајном подухвату, овога јутра разговарали смо са директором издавачке куће „Платонеум“, господином Душаном Вујичићем. Извор: Радио Беседа