Претражи Живе Речи Утехе

Као и код многих хришћанских народа, Библија је била прва књига написана на словеначком народном језику, тако да је превод Библије уопште поставио почетак језика и писмености. Готски превод Библије из 4. века означава, на пример, почетак германског писма и то је најстарија сачувана књижевност у целом германском свету. Сличну улогу одиграо је древни превод Кирила и Метода из 9. века међу словенским народима. Накнадни преводи су такође били од великог значаја за развој језика, религиозности, књижевности и националне свести. Исто важи и за Словенце. Када су прихватили хришћанство, Библија је постала најважнији извор њихове националне културе. То је директно и индиректно утицало на развој словеначког језика. Већ у 9. веку сачињени су преводи основних хришћанских текстова, бар индиректно са библијских извора. Преводи Библије су од 1555. г. били главна покретачка снага за стварање словеначког књижевног језика. Примож Трубар (1508-1586) урадио је први словеначки превод библијског текста под утицајем протестантских настојања на томе да Библија стекне пуну ваљаност у свим областима. Године 1555. изашаo је Ta evangeli svetiga Matevža, 1557. г. Ta pervi dejl tiga noviga testamenta (сва четири јеванђеља и апостолске посланице), 1560. Ta drugi dejl tiga noviga testamenta (Писмо Римљанима), 1561. Svetiga Pavlata dva listi htim Corintariem, inu ta htim Galatariem, 1566. превод једне књиге Старог завета Ta celi psalter Davidov, 1567. Svetiga Pavla listuvi (посланице Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима, Тимотеју, Титу и Филимону), 1577 Noviga testamenta pusledni dejl (посланица Јеврејима, Јаковљева посланица, Петрове посланице, Јованове посланице, Откривење), 1582 Ta celi novi testament (прегледано и обновљено штампање издања између 1555. и 1577. године). Све ове књиге су објављене у Тибингену. Трубаров превод је релативно веран оригиналу. Јуриј Далматин (1547-1589) поставио је себи задатак да преведе целу Библију. Године 1575. објавио је књигу Старога завета Jezus Sirah, 1578. Biblije, tu je vsiga svetiga pisma pervi dejl, 1580. Salomonove pripuvisti, 1580. Perve bukve Mozesove (пробни покушај). Све ове књиге штампао је први љубљански штампар Јанж Манделц. Године 1584. у Витенбергу је објављено Далматиново монументално дело Biblija, tu je vse svetu pismu stariga inu noviga testamenta, slovenski tolmačenaskuzi Jurija Dalmatina. У превођењу Старога завета Далматин се првенствено ослањао на Лутеров превод, иако је узимао у обзир и јеврејски и грчки текст. За штаму Новога завета узео је Трубаров превод. Трубаров и Далматинов савременик Себастијан Крељ (1538-1567) превео је део Новога завета. Године 1566. у Регенсбургу је објављена Dečija Biblija, 1567. Postila slovenska (читања и Јеванђеље са објашњењем). Библијске текстове је вероватно превео са грчког, а користио је и Лутеров, црквенословенски (глагољица или ћирилица) и вероватно чешки превод. Противреформација је зауставила ширење протестантизма, али је Далматинова Библија остала у употреби међу католичким свештеницима. Између осталих, приређивали су је у католичким лекционарима. Исусовац Јанез Чандек (Чандик) (1581-1624) је на препоруку љубљанскога бискупа Томажа Хрена (1560-1630) у Грацу је приредио цео словеначки лекционар. Када је приређивао јеванђељске перикопе и читања, у језичком погледу снажно се ослањао на Далматинову Библију. Године 1613. рад је објављен у Грацу, у издавачком заводу Хрен, без имена приређивача, под називом Evangelia inu listuvi. Књига је више пута била прештампана. Године 1672. ново издање је уредио Јанез Лудвик Шонлебен (1618-1681). Матија Кастелец (1620-1688) је до 1. 1680. г. на основу Далматина припремио рукопис целог превода Библије. Грегор Воренц (1660-1730) га је припремио за штампу у шест томова. Данас су сачувана само два тома (други и шести); други том садржи старозаветне књиге од Исуса Навина до књига дневника, а шести том читав Нови завет. Исусовац Ожбалт Гутсман (1727-1790), „путујуцћи мисионар за Корушку“, приредио је лекционар за корушке Словенце, па га 1780. објавио у Клагенфурту (Целовецу) под насловом Evangelie inu branje ali pisme na vse nedele inu jimentine praznike cieloga leta razdelene. Штајерски парох Петар Дајнко (1787-1873) установио је да је потребно преводити на три словеначка књижевна језика: крањски, корушки и источни штајерски. Стога је радио на томе да и Словенци између Муре и Драве добију све најважније књиге на локалном дијалекту. Године 1817. објавио је лекционар Evangeliomi na vse nedele in svetke 1824. и 1826. године, књигу Svetoga pisma zgodbe iz starega zakona, 1826. Svetoga pisma zgodbe iz novega zakona, 1826, 1833. и 1837. Listi inu Evangeliji. Идеја је била да објави Sveto pismo starega zakona „у језику словеначког говора Штајераца“, но у рукопису је остао само превод Прве Мојсијеве књиге. За Словенце између Муре и Рабе први превод Новога завета припремио је протестантски пастор Штефан Кузмич (1723-1779). Превео га је са грчког оригинала, тако да је више пута користио речи које не познају у Прекомурју. Књига је објављена 1771. г. под насловом Nouvi zakon ali teštamentom Gospodna našega Jezuša Kristuša zdaj oprvič z grčkoga na stari slovenski jezik obrnjeni. До сада је доживела пет издања (последње 1928), и за лингвисте је до данас остало највећа ризница прекомурског речника и других лингвистичких података. Прекомурски католички свештеник Миклош Кузмич (1737-1804) превео је са Вулгате јеванђеља, али се по питању правописа и језика наслањао на Штефана Кузмича. Године 1780. објављене су прве три прекомурске католичке књиге Krátka šumma velikoga katekizmuša…; Slovenski silabikár…; Svéti evangjeliomi pouleg kalendárioma i réda rimskoga na vse nedelne i svétešnje dní z-občinskoga svétoga písma … na stári slovenski jezik … obrnjeni … (последња је одштампана још тринаест пута до 1920. г.). Године 1796. Миклош Кузмич је објавио Stároga i nouvoga teštamentoma svéte hištórie krátka šumma, na stari slovenski jezik obrnjena… (до октобра 1869. прештампано је осам пута). Протестантски пастор Александер (Шандор) Терплан (1816-1858) редиговао је превод Штефана Кузмича Нуови закон из године 1771, па му у трећем издању 1848. додао своје најзначајније дело, први и одличан превод Псалама на прекомурски - Knige žoltárske. Ово издање је 1883. поново штампало Британско библијско друштво у Бечу и 1928. у Земуну. Године 1914, 1926. и 1928. објавило је превод најзначајнијег писца прекомурских евангелика Јаноша Кардоша (1801-1875) Moses i Josua: Petére knige Mosesa i knige Josue ali Glávni tál svétoga písma stároga zákona. На католичкој страни, у другој половини 18. века превод Библије се увелико проширио. Франц Михаел Пагловец (1679-1759) је године 1733. у Љубљани објавио Tobiove bukve, a 1741, 1754. и 1758. лекционар Evangelia inu brania. Августинац Марко (Антон) Похлин (1735-1801) у Љубљани је 1773. објавио књигу под називом Sveti Postni Evangeliumi (2. издање 1783, 3. издање 1789). Поред тога, он је оставио рукопис Svetega Pisma starega Testamenta perve Moyzesove Buqve iz razlaganjem S. Texta in Psalmov Davidoveh Buqve k’ useh žihernemu špoganju. Године 1778. у Бечу је добио имприматур цензуре за превођење Петокњижја (Торе). Упркос томе, 1781. г. понудио га је још у Љубљани бискупу Карлу Јанезу Херберштајну (1719-1787), али му је забрањено издавање. Разлог је вероватно тај што је бискуп већ имао своје планове око издавања другог словеначког превода читаве Библије. По његовом наређењу, Јуриј Јапељ (1744-1807) почео је 1783. да га преводи уз помоћ Блажа Кумердеја (1738-1805). Преводили су га са Вулгате, али су за превод Новога завета прихватили Далматинов текст тамо где се поклапао са Вулгатом; у другим случајевима ослањали су се на Росалина и Острошку Библију. Нови Завет је објављен у Љубљани у два дела 1784. и 1786. г. Стари завет је Јапељ делимично сам преводио, а делимично са колегама Јанезом Дебевецом, Јожефом Рихаром, Јожефом Шкрињаром, Модестом Шрајем и Антоном Травеном. Будући да је због теолошких и језичких разлога (германизама) било све снажније противљења Јапељевом преводу, руководство око припреме Старога завета коначно је преузео Јожеф Шкрињар (1753-1825), од свих њих најталентованији и образованији. Између1791. и 1802. г. објављене су све књиге Старога завета. У 19. веку наставља се жеља за превођењем Библије на католичкој страни. Године 1815-1817. Матевж Равникар (1776-1845) објавио је у Љубљани Zgodbe Svetega pisma za mlade ljudi. Андреј Голмајер (1789-1883, 1855-1883 надбискуп Горице) као професор догматике у Љубљани превео је Нови завет. Године 1834. у Љубљани је објављен први део: Sveti Evangeliji. Други део је остао у рукопису. Бенедиктинац Плацид (Јернеј) Јаворник (1803-1864) објавио је 1849. у Љубљани Perve Mozesove bukve, а 1854. у Целовецу Druge Mozesove bukve и Tretje Mozesove bukve. Чини се да је Mohorova družba у Целовецу (Аустрија) имала намеру да изда целу Библију, али се то није остварило због припреме такве публикације у Љубљани. Љубљански бискуп Антон Алојзиј Волф (1782-1859) поверио је Јурију Волцу (1805-1885) израду новог превода целе Библије. Волц је завршио посао уз помоћ неколико сарадника: Андреј Чебашек, Андреј Голмајер, Јуриј Грабнер, Петер Хицингер, Матија Хочевар, Лука Јеран, Антон Лесар, Јосип Марн, Франчишек Метелко, Антон Межнарц, Антон Пинтар, Матевж Равникар - Поженчан и Андреј Замејиц. Нешто су превели Валентин Орожен и Фелицијан Глобочник. Превод Петокњижја (Торе), књиге Исуса Навина и књига о царевима сачинили су према Јаворниковом преводу. Преводили су са Вулгате и ослањали се на немачке преводе. Белешке су преузете из немачког издања Ј. Ф. Алиолија. Волц је сам сачинио много превода, уредио преводе својих сарадника и језички објединио. Нови превод је у језичком погледу много бољи него Јапељов. Објављен је у 1856-1859. у шест томова. Због бискупове иницијативе и подршке овај превод се назива Волфова Библија, а стварни наслов је Sveto pismo stare in nove zaveze z razlaganjem poleg nemškiga, od apostoljskiga Sedeža poterjeniga sv. pisma, ki ga je iz Vulgate ponemčil in razložil Dr. Jožef Franc Allioli. Крајем 19. века и у 20. веку је неке нове преводе и адаптације Библије објавило Британско и инострано библијско друштво (The British and Foreign Bible Society), основано 1804. г. у Лондону, а између 1850. и 1902. у Бечу је имало своју агенцију. Јернеј Копитар (1780-1844) је 26. новембра 1815. г.предложио да се Библија преводи на српски, хрватски, бугарски и неке друге балканске језике. За Словенце у Штајерској и Горњој Корушкој требало је припремити посебан превод. До реализације овог предлога дошло је много касније. Друштво је 1869-1871. г. објавило превод Јеванђеља и апостолске посланице, које је у својим протестантским годинама припремио Франце Ремец (1846-1917); г. 1869. у Трсту је објављено Марково јеванђеље, г. 1870. у Бечу Матејево Јеванђеље и Лукино Јеванђеље, г. 1871. у Трсту Јованово јеванђеље и апостолске посланице. Матија Ваљавец (1831-1897) превео је као студент 16 псалама; г. 1873. у Бечу је објављен његов превод Pavla aposteljna list Rimljanom, а г. 1877. Novi zakon (посланице Коринћанима и Галатима). Године 1870-1898. Британско и инострано библијско друштво је у деловима објавило Нови, затим Стари завет у преводу, а највећи допринос дали су лингвиста Франц Миклошич (1813-1891) и писац Јосип Стритар (1836-1923). Сам Стритар је превео велики део Старога и Новога завета, а Миклошич је учествовао у проверавању превода. Године 1904. Чешки Антон Храска (1868-1953) почео је преводити интегралну Библију у Љубљани за евангелисте. Уз помоћ сарадника Франца Говекара, Антона Микуша и других завршио је рад 1914. г. Британско и инострано библијско друштво објавило је превод 1914. г. у Љубљани под насловом Sveto pismo starega in novega zakona (до 1967. г. седам пута штампано). На насловној страни пише „Стари закон према јеврејском, Нови према грчком оригиналу“. Међутим, стручне процене показују да је превод сачињен према Далматину, Лутеру и другим старим и новим преводима. Британско друштво није штампало девтероканонске/апокрифне књиге. Иван Весел - Веснин (1798-1884), Антон Медвед (1869-1910), Симон Грегорчич (1844-1906), Франчишек Лампе (1859-1900) и Јанез Еванђелист Крек (1865-1917) преводе на књижевном језику. Весел је објавио књигу Psalmi (1892) заједно са завршеним Грегорчичевим преводом Ps 118 (јевр. 119) у 22 песме; Антон Медвед је превео Jeremijeve žalostinke (1894. и 1906), Јова (1904) и Јеремију (1909); Грегорчич је објавио поетски превод књиге Job in Psalm 118 (1904) и завршио Jeremijeve žalostinke непосредно пре своје смрти. Лампе и Крек објавили су између 1894-1912. чувене приче о Библији. Љубљански бискуп Антон Бонавентура Јеглич (1850-1937) штампао је 1915-1916. г. свој превод Псалама заједно са духовним тумачењем; Псалме је превео према Јеронимовом Psalterium Gallicanum. Матија Славич (1877-1958) објавио је 1916. у Марибору Nedeljske evangelije, а 1917. завршено је допуњено издање Nedeljski in prazniški evangeliji. Године 1918. и 1919. Јосип Зиданшек (1858-1930) објавио је Novi zakon - Prvi deo: Sv. evangeliji in Dejanje apostolov. Године 1922. у Горици је Андреј Павлица (под псевдонимом Др. Егидиј) објавио Sirahove bukve. Франчишек Јере (1881-1958), Грегориј Печјак (1867-1961) и Андреј Сној (1886-1962) у Љубљани су са грчког оригинала превели Нови завет; године 1925. објављено је Sveto pismo novega zakona - Prvi deo: Evangeliji in Apostolska dela, l; 1929. г. Sveto pismo novega zakona- Drugi deo: Apostolski listi in razodetje (оба дела су прештампана у годинама 1937-1939, 1948, 1949, 1954-1955). Британско библијско друштво је у Београду 1937. г. објавило превод Албина Вилхара Evangelij po Luki. Матија Славич је 1939. у Цељу објавио Sveto pismo stare zaveze - Prvi deo: Pet Mojzesovih knjig in Jozuetova knjiga. Превод је припремљен према јеврејском оригиналу. У поправци превода учествовали су Антон Брезник, Франчишек Јере, Франц Ксавер Лукман, Алојзиј Одар, Јернеј Павлин и Андреј Сној. При даљем преводу Старога завета са јеврејског језика помагао му је Јакоб Алексич (1897-1980), а са грчког Франчишек Јере. Године 1959-1961. Бискупски ординаријат у Марибору објавио је целу Библију у четири тома: Стари завет I-III и Нови завет. Ово издање садржи редиговани превод Новога завета из 1925. и 1929. г., Славичев превод првог дела Старога завета из 1939. г. и нови превод осталих књига. У припреми за штампу, осим преводилаца Јакоба Алексича, Франчишека Јерета, Матије Славича и Андреја Сноја, учествовали су и Станко Цанкар, Јоже Доленц и Едвард Шимниц. Јакоб Алексич је из потпуног мариборског издања сачинио избор важних текстова за Малу Библију, објављену у Љубљани 1967. и 1968. године. Нови завет је 1968. године поново објављен у Клагенфурту (Целовецу) под називом Породична Библија Новога завета, а у Загребу Кратка Библија са сликама (библијски текст је донет или је адаптиран према мариборском издању из 1959-1961. г.). Мариборским издањем се такође служио Иван Олбрахт док је уредио издање књижице Biblijske priče, које је г. 1969. објавила Mladinska knjiga у Љубљани, затим издања Jezusov evangelij и Apostolska dela, које је 1972-1973. г. објавила Mohorjeva družba у Цељу. Године 1974. публиковано је друго издање књиге Kratko Sveto pismo s slikami. Најважније је то што је с мариборског издања објављена Библија Старога и Новога завета: Екуменско издање, 1974. г., у издању Британског библијског друштва. Ово је прво словеначко екуменско издање (које садржи и девтероканонске/апокрифне књиге Старога завета), а не и први екуменски превод. Текст тога издања је поново прегледан и смисленије подељен. На том издању су учествовали Јакоб Алексич, Станко Цајнкар, Јоже Доленц, Максимилијан Држеничник, Лудвик Јошар и Владимир Мисељ. Екуменско издање је доживело многа поновна штампања. Године 1977. Љубљанска надбискупија је поново штампала Нови завет према екуменској Библији као приручник. Године 1977. Mohorjeva družba у Клагенфурту издаје Sveto pismo Novog saveza: Еванђеља и Дела апостолска, а то је превод који је са сарадницима припремио Јанко Модер према француској тзв. Јерусалимској Библији. Године 1979. Британско библијско друштво објавило је превод Јеванђеља који је сачинио Франце Розман: Jezusova Blagovest. Поводом 400- годишњице издања Далматинове Библије (1984. г.) у Љубљани је објављен превод Новога завета, који су под руководством Јоже Крашовца и Франца Розмана подузели Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Алојз Ребула и Франце Розман, а под насловом Biblija Novog zaveta: Jubilejni prevod ob štiristoletnici Dalmatinove Biblije. У редакцији превода су учествовали: Јуриј Бизјак, Јанез Градишник, Јоже Крашовец, Мирко Махнич, Ерика Михевц-Габровец, Авгуштин Пирнат, Здравко Ревен, Франце Розман, Јожеф Смеј, Антон Стрле и Јанез Зупет. Британско и инострано библијско друштво у Београду је нови превод Новога завета преузело за поновно штампање екуменског издања, па је г. 1990, уз мање исправке штампан као приручник; а на иницијативу Словеначке регионалне бискупске конференције, објављен је од стране Сједињених библијских друштава. Године 1989. у Копру је као пробно издање објављен нови превод Јовове књиге (преводилац Јуриј Бизјак), а у Цељу нови превод Псалама (превео Јоже Крашовец). Године 1992. у Копру је изашао као пробно издање нови превод Песме над песмама (превео Јанез Зупет), а 1993. у Љубљани је објављена Evangelijska harmonija и Sinopsa štirih evangelijev (оба дела је припремио Франце Розман). Године 1995. у Копру је изашао пробни нови превод књиге Премудрости Соломонових и Премудрости Исуса сина Сирахова (превео Отмар Чрнилогар). Библијско друштво Словеније објавило је 1996. г. Slovenski standardni prevod Svetega pisma, који се „порађао“ 15 година. Превод је припремио Координациони одбор под руководством Јоже Крашовеца, који је усклађивао целокупни пројект и сам превео Psalme и Žalostinke; остали сарадници били су: Јуриј Бизјак, Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Милан Холц, Горазд Коцијанчич, Маријан Пеклај, Алојз Ребула, Франце Розман, Снежна Терезија Вечко и Јанез Зупет. Морални и финансијски спонзор пројекта били су Сједињена библијска друштва, која су учествовала у редакцији и преко својих професионалних представника. У завршној етапи такође су неки представници протестантских Цркава прегледали превод, што је допринело прихватању текста од свих словеначких Цркава. Библијски текст је био попраћен опсежним уводима, коментарима, референцама и другим помагалима, а ово издање је касније добило ознаку Студијско. Године 1997. изашло је друго, ревидирано издање које је донело неке исправке и усклађивање текста; већина промена је предузета у Петокњижју и код Малих пророка. Године 2000. први пут је објављено основно издање, које не садржи уводе, упоредна места и други критички апарат, већ само кратку текстуалну напомену, засновану на примеру савремених страних издања, која доносе најосновније податке о тексту. Године 2006. Словеначка бискупска конференција започела је са пројектом издања Јерусалимске Библије на словеначком. Текстови, напомене и други пратећи текстови преведени су из француске Јерусалимске Библије и притом делимично измењени, док библијски текст представља ревидирано Стандардно словеначко издање. Координатор пројекта је Јоже Крашовец; издање је намењено искључиво католицима. До сада су објављени следеће свеске: Нови завет и Псалми (2010), Приче Соломонове и пророчке књиге (2013), Петокњижје (2014) и Историјске књиге (2015). Библијско друштво Словеније започело је 2011. г. пројекат превођења Новога завета на савремени словеначки језик под називом Život s Isusom. Пројекат се држи начела пружања што тачнијег значења светописамског текста и намењен је читаоцима којима је црквени језик далек. У пројекту учествују Матјаж Чрнивец, Јанез Јеромен мл., Јернеј Куринчич, Горазд Коцијанчич и Јоже Куринчич и стручни сарадници Сједињених библијских друштава. До сада су објављене следеће библијске књиге: Лукино Јеванђеље, посланица Колошанима, Јаковљева посланица и Прва Јованова посланица (2012), Павлове посланице, Друга и Трећа Јованова посланица (2013) и Марково Јеванђеље по (2015). Године 2017. Удружење Трубаров форум објавило је осавремењен текст Далматиновог Новога завета. Превод на данашњи разумљив словеначки језик сачинили су Винко Ошлак и Бенјамин Хластан. Књига је поводом 500-годишњице Реформације бесплатно раздељена међу Словенцима у готово 50.000 примерака. Исте године је Библијско друштво Словеније издало и правописно исправљено издање Красковог превода Библије из 1914. године. Ново издање је уредио Матјаж Чрнивец. Текст је поново преломљен, осавремењене су неке архаичне речи и додата упоредна места. протођакон Радомир Ракић *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 5/2019.