Претражи Живе Речи Утехе

Слађана Зарић је, може се рећи (на основу досадашњег јој опуса) тренутно најплоднији, а свакако (и) један од највећих српских документариста. Са неколико њених дела смо се и ми са Поука овде упознали на страницама нашег Форума. "Злочин без казне-Страдање Срба у Подрињу", "Милунка Савић-Хероина Великог рата", "Последњи дани Зорана Ђинђића", "Патријарх Павле-Живот по Јеванђељу", "Срби на Крфу-100 година од Албанске голготе", "Србија у Великом рату", "Заборављени адмирал сер Ернест Трубриџ",... Ово је само део филмова које је потписала и на документаристички начин нас подсетила много чега што заборависмо. Треба поменути да је снимила и филмове о Ратку Младићу, Славку Ћурувији, Јованки Броз. Петом октобру и "68-ој". Злочину у Сребреници и ратовима 90-их кроз серијал "Туђман-Милошевић: Договорени рат!?". Стварајући своја дела под окриљем РТС-Документарне редакције и Медија центра "Одбрана", те "Застава филма", у трајно наслеђе је оставила и омаж српском војном ваздухопловству кроз серијале "Век одважних" поводом 100 година српске војне авијације, односно о НАТО агресији и одважном супростављању нашег РВ и ПВО агресорима у документарцу "Нико није рекао нећу", те кроз документарно сећање на ратног команданта 126. ловачког пука Миленка Павловића у филму "Лет у смрт". Тренутно припрема филм о херојском отпору копненој агресији из Албаније 1999. године током НАТО агресије под радним насловом "На бранику отаџбине-Ратне приче са Кошара и Паштрика".... У међувремену, а у поводу 100-те обљетнице од оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, урадила је филм "Стварање Краљевине СХС". У најбољој традицији Би-Би-Сијевих документарних филмова, а свакако и она својим радом поставља стандарде, са наратором-глумцем Микијем Крстовићем је у неких 100-тинак минута "обишла" сва места у бившој нам краљевини/држави-Београд, Загреб, Марибор, Љубљану, Сарајево, Подгорицу, Сплит, Ниш,..., те у разговору са релевантним саговорницима-историчарима осветлила све претпоставке, догађаје и услове који су резултирали стварање државе јужних Словена... Занимљиво филмско штиво, динамично и рекао бих мајсторски урађено, имало је премијеру у суботу на 100-ту обљетницу државе, а ево сада и на ЈуТјубу, па самим тим и на Поукама Из уводног текста за промо филма са сајта РТС Почетак Великог рата је Краљевину Србију, њен народ и војску ставио пред велике жртве и искушења. Процена је да је око 100.000 војника током петомесечних борби 1914. године избачено из строја. Сам рат наметао је и потребу да се дефинишу ратни циљеви: било је то ослобођење земље с једне страна, а с друге ослобођење и уједињење, како се тада говорило, неослобођене јужнословенске браће. Дефиниција југословенског програма српске владе требало је да буде изграђена на тези о етнички јединственом јужнословенском народу. Проглашење Краљевине СХС, 1. децембар 1918. Краљевина Србија је у јужнословенском програму видела остварење свог националног циља који је започет још у 19. веку. Била је то теза о уједињеном српству, о свим Србима у једној држави, која није могла да буде остварена а да у ту нову државу не уђу и други народу – тада Хрвати и Словенци јер остали народи са ових простора те 1914. године нису били признати. Силе Антанте нису одобравале ратне циљеве Краљевине Србије. Сматрале су да су захтеви Србије преамбициозни и нереални. Југословенски програм српске владе био је угрожен већ 1915. године. Савезници су Италији, како би је привукли у рат на својој страни, обећали део простора Аустроугарске монархије који је српска влада видела као део југословенског програма. Италији је Антанта, између осталог, дала велики део Далмације и западни део Словеније. Вудро Вилсон Тајним Лондонским уговором неформално је нуђено али никад гарантовано и територијално проширење Краљевине Србије. Док год је код великих сила постојала теза о очувању Аустроугарске монархије, прича о југословенској државни није долазила у обзир. Србију су велике силе, па чак и амерички председник Вудро Вилсон у својих 14 тачака, виделе као Краљевину која ће заједно са Црном Гором после рата изаћи са увећаним територијама. Србији би по тадашњем виђењу великих сила, које је било у оптицају до лета 1918. године, припала Босна и Херцеговина, део Далмације са градовима Сплит, Дубровник па све до Бара и Јована Медовског у Албанији. Ово у историји познато као мало решење, а у полуларизму као "велика Србија", није одговарало тадашњем националном циљу Краљевине Србији. Проблем је био тај што би се велики део српског народа који је живео на територији данашње Војводине нашао ван те земље, као што би ван граница те проширене Србије остао и највећи део српског народа који је живео на територији тадашње Славоније, Далмације и Хрватске. Српска влада зато током рата истраја на великом односно јужнословенском решењу. На предлог српске владе, образован је 1915. године Југословенски одбор састављен од политичких представника Јужних Словена из Аустроугарске који су се налазили у емиграцији. Хрватски и словеначки политичари који су се налазили у емиграцији уједињење са Краљевином Србијом видели су као једино решење питања Далмације, која је обећана Италији. Чланови Југословенског одбора Српска влада и чланови Југословенског одбора потписали су током рата неколико декларација којима су покушавали да дефинишу уређење будуће државе, најпре јула 1917. године Крфску декларацију, а потом новембра 1918. године и Женевску декларацију... Али пре Женевске декларације, десиле су се ствари које ће у великој мери одредити догађаје на овим просторима. Учесници конференције на Крфу, јул 1917. После немачке офанзиве у лето 1918. године којој се придружила и Аустроугарска и после слома свих покушаја успостављања сепаратног мира са Хабзбуршком монархијом, силе Антанте одлучују да Двојна монархија нестане са политичке сцене Европе. Амерички председник Вудро Вилсон прокламује право народа на самоопредељење. Била је то прилика за остварење јужнословенског програма и уједињења, једини је проблем био тај што су га Срби видели на један, а Хрвати и Словенци на други начин. На просторима некадашње Аустроугарске монархије 29. октобра 1918. године оснива се Држава Словенаца, Хрвата и Срба са центром у Загребу. Ту државу сачињавају територије на којим су живели јужнословенски народи који су некада били у саставу Аустроугарске монархије. Историчари и данас различито виде улогу и постојање ове државе која је трајала нешто више од месец дана. Једни сматрају да је она била само прелазно решење, само позиција бољих преговарачких услова током уједињења са Србијом, док други сматрају да је та држава тражила и да од великих сила није добила међународно признање и да је на примеру Државе СХС нарушен принцип права народа на самоопредељење. Сем што није међународно призната, држава СХС имала је и проблеме и на унутрашњем плану. Италијанска војска почела је да осваја оне територије које су јој Лондонским уговором обећане. Италијанске трупе биле су надомак Љубљане, освајају Задар и Книн и налазе се испред Сплита. С друге стране, на простору Славоније и Хрватске влада анархија. Некадашњи војници, које су због боравка у шуми прозвали "зелени кадар", покушавају да у тренутку распада великог царства узму колач добити и за себе. Придружују им се и криминалци и почиње пљачкање великих поседа, замкова, напади на свештенике, имућније сељаке. Војне снаге Државе СХС биле су мале и незнатне. С једне стране угрожена од Италијана, а с друге од анархије и хаоса који је владао, Држава Словенаца, Хрвата и Срба нема друго решење но да позове српску војску у помоћ и 4. новембра 1918. године Народно вијеће Државе СХС позива српске војнике да дођу и да их ослободе и заштите. Према томе, ту нема никакве речи о окупацији, како се често у политички обојеним тумачењима данас чује. Загреб, 29. октобар 1918. У данима када су се догађаји смењивали невероватном брзином, у складу са њима мењале су се и одлуке и преговарачке позиције Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Од захтева који су тражени на Женевској конференцији (да будућа уставотворна скупштина одреди да ли ће нова држава бити република или монархија, да ли ће остати династија Карађорђевића) брзо се одустаје и под околностима у којим су земље и територије Државе СХС угрожене пристаје се на услове уједињења које као победник у рату диктира Краљевина Србија. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи Одлуку Државе СХС да првог децембра крене у уједињење са Србијом убрзале су и одлуке скупштина у Срему, Банату, Бачкој и Барањи, на којима је одлучено да ове земље уђу у безусловно уједињење са Краљевином Србијом без обзира на одлуке Загреба будући да су ове територије припадале Држави СХС. И Земаљска влада Далмације тражи безусловно уједињење са Краљевином Србијом. У опасности од Италијана, који су већ заузели већи део земље, у Сплиту поручују Загребу да, ако они неће, Далмација ће сама ући у уједињење са Краљевином Србијом. И у Црној Гори на Подгоричкој скупштини доноси се једногласна одлука о директном и безусловном присаједињењу, као и одлука о детронизацији краља Николе Петровића. Учесници Велике народне скупштине у Црној Гори И тако је 1. децембра 1918. године у Београду створена нова краљевина која се најпре звала Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а почетком двадесетих Краљевина СХС. Сваки од народа који је ушао у њу имао је своје интересе. Срби су сматрали да ће у Југославији остварити своје национално уједињење, Хрвати и Словенци су кроз Југославију сачували територије и крчили пут ка независности. А искрено југословенство? Где је оно остало? Да ли је заиста и постојало? Несумњиво да, али у мањинским интелектуалним круговима.