Претражи Живе Речи Утехе

За почетак замислите да сте били на крстарењу. Догодио се бродолом. Само сте Ви преживели и доспели на острво негде усред океана. На том острву има хране и воде у изобољу. Има довољно дрва да се грејете уколико будете потребно и довољно прућа да себи направите колибу. Али, нема других људи, нити животиња и не постоји никаква могућнуст да ћете икада више икога видети. Ви сте сами на острву за које нико не зна и никада више нећете моћи да ступите у контакт са другим људским бићем. Колико година ћете живети? Први број који Вам падне на памет је сасвим довољан. То је циљ ове вежбе. Не постоје прави, добри или погрешни одговори. То су ваши лични одговори. У зависности од тога колико вам је близина других важна и у зависности од тога у којој мери сте свој капацитет за самоћу изградили толико ћете моћи и да преживите. Квалитет живота нераскидивно је везан за однос са људима. То значи да ће нам живот бити утолико квалитетнији уколико су односи са важним људима задовољавајући. Важни људи могу бити партнери, деца, родитељи, пријатељи, родбина, учитељи, колеге, послодавци, сви за које сами одлучимо да су нам важни. Самоћа Али то што су нам други важни не значи да су нам неопходни, тј. да без њих ни један тренутак живота не може бити леп. Као што је време са другима важно тако је и самоћа важна за квалитет живота. У самоћи се можемо посветити себи, контемплирати, медитирати, молити се, планирати, одмарати… могућности је безброј. Осамљивање је начин на који себи посвећујемо време. Неки људи не могу да издрже самоћу, тешко им је када су сами, када нема других у близини. Могу осећати страх, тугу, празнину, могу се осећати и депресивно услед усамљености. За њих су други потреба без које се не може. Искуства самоће могу бити болна и тескобна, зато ће се трудити да што више буду окружени људима. Постоје и људи који не могу са другима. Имају осећај да их други ремете, гуше, одузимају драгоцено време, досађују им. Више воле када су сами и сматрају да им присуство других само умањује квалитет живота. Обе су варијанте само две стране истог новчића, једни самоћу не подносе, други је обожавају. Усамљеност ,,Ако си усамљен када си сам, у лошем си друштву.“ каже Сартр. Ја бих додао и другу варијанту – ако си усамљен када си с другима, у лошем си друштву (или си можда и лош друг). Правило је да где год постоји вишак ту се налази исти толики мањак. Ако је присуство других неопходност (вишак), сигурно је да постоји и мањак – мањак вере у себе, мањак самосталности. Ако је самоћа неопходна, онда је мањак у односима са другима, у могућности да се буде близак. У оба случаја блискост недостаје, са собом или са другима а управо то јесте усамљеност – немогућност да се са важним људским бићем подели интима, неки унутрашњи садржај, осећање, мишљење, жеља, план… Ту усамљеничку празнину неће (јер не може) попунити ни безброј различитих људи, ни безброј сати проведених са људима. А ни у супротној ситуацији, бег од људи у самоћу неће залечити усамљеничку рану насталу у односу са људима који није био испуњавајућ. У обе варијанте неопходно је да недостатак или мањак буде надомештен, да празнина буде попуњена, али не квантитетом односа већ квалитетом. Неће мноштво сати ни мноштво људи моћи то да надоместе ни да попуне. То се може учинити само квалитетним односом са другима, а најпре са собом. Блискост се не мери бројем него пуноћом. Блискост значи бити способан за интимност и време са другима, али и способност за интимност и време са собом у самоћи, без осећања усамљености. Аутор : Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2018/11/20/samoca-i-usamljenost/

Живимо у хаотичном, вишеструком и безличном свету, који је дијалог заменио гласним скандирањем парола. Човекова опијеност глобализацијом приморава га да изгуби своју личност и да га обузмe осећај припадности стаду. У стамбеној згради станари се више не познају, кварт у коме је човек делио хлеб, а врата су била широм отворена, изгубљен је. Међусобни односи се исцрпљују са "добар дан" у лифту и свечани осмех приликом давања рачуна за плаћање трошкова одржавања зграде. Само у малим провинцијским градовима још увек постоје уобичајене посете и међусобна комшијска оговарања. На улици се једна особа спотакне о другу, у аутобусу се људи гурају, у ноћном клубу више нема места. У школи, код куће, у продавници, свуда човек носи своју тромост и досаду, много пута не схватајући у потпуности њену суштину, па ово стање полако прелази у уобичајену навику, која га више не занима. Свакодневне активности никада не остављају људе на миру, тако да се не могу препустити унутрашњем дијалогу. Усамљеност се не отклања генијалним рецептима психолога, социолога, писаца и проповедника. Потребна је лична борба, унутрашњи поредак, фронтални судар са нашим егзистенцијалним непознатим идентитетом, храбро копање у себи да бисмо открили своју оригиналну лепоту. Потребно је смирено обожавање Бога, са искреним и честим изласком из себе, у сусрет другима, са духом пожртвовања, са расположењем разумевања и прихватања, уз међусобно допуњавање и узајамну помоћ. Тако се, удубљивањем у њену пуноћу и откривањем снаге и аутентичности њене божанске личности, човекова јалова и горка самоћа може преобразити у плодоносни извор исконске лепоте и динамике. Само унутрашња уравнотежена и уредна особа може имати добар однос са другима. Однос који је започео уз Божију помоћ и дао му снагу за унутрашњи разговор. Тако други постају саслужитељи у тајни литургије живота, где ми постајемо учесници кроз молитву, пријатељство, брак и тешимо једни друге на бурном путовању овог пролазног живота. Монах Мојсије Светогорaц приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор