Нова психолошка тема, кад је кренуло.
Елем, мислим да је код мене промена једна од најважнијих ствари. Зато чим приметим да се нешто превише "усталило" - мењам. Почев од баналних ствари као што је промена фризуре, па до занимања и места становања. Некад ми то много тешко падне (нпр. много волим онај градић који сам оставио, срце ме боли), али видим да ме на пример остајање на истом месту успорава. Кад нема ништа ново, ништа се не мења, онда се и ја не мењам. А ако се не мењам онда не напредујем. Ако не напредујем, назадујем.
Што рече апостол Павле - "нећу да шта овлада мноме". Све што је превише комфорно није добро. Зато себе некад намерно убацујем у незгодне и непознате ситуације. У ствари много мање него што мислим да би требало. А опет више него многи људи које знам.
Шта ће кажете?