Претражи Живе Речи Утехе

Славуј пева у лугу, последње зраке сунца пурпурни сутон гаси. Задоцнеле осе и пчеле крију се под смарагдним лишћем смокве, ћук злогук се огласио једном, на скору кишу слути, шумори водоскок међу сплетом црвених ружа врт твој што краси, лептири ноћници бели пију капљице воде са стазе из хладне локве, полако сутон пада, рађају се прве звезде, споро теку минути... Ободом шуме иду сене под окриљем хладне тмине, редови младих бреза у лугу попут језерских вала брује, пун месец се спустио ниско, бди над пустим друмом, сем понеке златице куне нема ко њиме да мине, у даљини потмули тутањ скоре грмљавине се чује, птице се враћају у гнезда, над гором тек понека светлица сине. Бди светиљка пред домом твојим и нетопир један велик свом дому одоцнио, на огради у поткровљу стоји, кроз крошњу трешње посматра двориште и мрачни луг, сенка му по стази лелуја, изгледа ко древни Башчелик, под крилом уснуле мајке гугутка мала вири, сене се његове боји, на сред дворишта месец насликао свој златни огромни круг. Макови поспали у житу, под њима бели хермелин посматра далеке звезде и размишља куд ове ноћи да ходи, шуми језеро плахо, шушкају купинове тешке вреже, сенке црних топола огледају се у модрој води, миришу чајевке, шимшир, мирта и скромни пелин, између њих трепере старе паукове мреже... У даљини се чује нечији пас. Наш је давно отишао сребрном цестом и ћук је одлетео некуд, под другим кровом легло себи да свије. И самотњак гавран са јаблана је нашао негде друго место... Нема те, по пустом врту траже воду ноћу зверчице и змије, у честару купиновом стари смук је одабрао себи престо. Ја више никад нећу проћи овим путем. Нека су благословени гајеви и њихове птице, цесте и родна жита и у њима гнезда шева, ројеви оса и пчела, на језеру јавори црвени, горе и луг цветни, језерце и лабудови, врбаци и широка весела поља, само у сну понекад доспем у врт у коме још увек исти славуј пева, у дом у којем смо били ти и ја некад тако сретни... Све би и све прође, све беше Божија воља... Оливера Огњеновић Синђелић