Претражи Живе Речи Утехе

Ко је Бог тако велики као наш Бог? Ти си Бог и чиниш чуда. Љубљени верници! Присуство Христа Бога у нашем животу најчешће се пројављује кроз чуда. Чуда која ми, у зависности од нашег духовног нивоа, у зависности од отворености срца, примећујемо или не. У јеванђељским читањима Црква сваки пут нашим очима представља сличне примере чудеса Божијих, чуда и чудесних догађаја из Христовог живота. И данас нам нуди чудо умножавања хлебова. Када стојимо и гледамо ово чудо, када својим умом гледамо оно што се тада догодило, у искушењу смо да помислимо да је ово једно од оних чуда из којих се не може извући посебна поука – и пролазимо поред овог чуда са крајњом лакоћом сваки пут читајући Свето Јеванђеље. Мислимо: „Шта је Христос овим хтео да каже?“ Друга чуда, друге параболе, други чудесни догађаји изгледају нам богатији, засићенији поучавањем. Зашто се ово дешава? Јер ми смо навикли, љубљени верници, да тражимо само речи Божије на страницама Светог Писма. Желимо да пронађемо оно што је Христос рекао, и олако пролазимо поред онога шта је Он урадио. Дакле, данашње чудо је веома шкрто на речима, веома шкрто на поукама. Могло би се чак рећи да у њему нема ниједне директне поуке. Христос нам није дао ни једну опомену, није рекао ни једну реч о којој бисмо могли да размишљамо. Ако пажљиво погледате и пажљиво прочитате Свето Писмо, видећете да данашње чудо прати трагичну епизоду, а то је усековање главе Светог Јована Крститеља . Спаситељ се, чувши ову вест, растужио. И, ожалошћен, хтео је да се повуче, да остане сам, али се много људи већ окупило и чекало. И данашње Јеванђеље почиње своју причу управо тако, овим речима: И изиђе Исус и виде мноштво народа и сажали се на њих (Матеј 14,14). И поче да проповеда, опомиње их, теши их, поучава. Цео дан. Речено је да се ближило вече: Кад наста вече, приђоше Му ученици Његови и рекоше: Ово је пусто место и већ је касно; пусти људе да иду у села и купе себи храну (Матеј 14:15). Христос, међутим, одговара речима које је веома тешко разумети, врло тешко прихватити. И каже ученицима: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. (Матеј 14,16). Али ученици нису имали ништа. Међутим, тамо је био један дечак који је имао пет хлебова и две рибе. И ово је била сва храна, а Јеванђеље каже да се ту скупило пет хиљада мушкараца, не рачунајући жене и децу. То је више од десет хиљада људи. И тада је Христос рекао: донесите ми их овамо (Матеј 14,18). Хајде да сада мало размислимо, вољени верници, о односу који треба да имамо према другима. Размислимо мало шта је потребно Христу Богу да би чинио чуда. Данас гледамо и видимо да се у овом животу, тако духовно осиромашеном, у овом секуларизованом свету, у коме је остало тако мало вере, ипак дешавају чуда. А ми, гледајући из садашњег света, чудимо се како Христос, на основу таквог маловерја, на тако слабом одговору са наше стране, ипак чини чуда. И Његово присуство постаје веома опипљиво за нас. Христос ово присуство чини веома личним и веома блиским нама. Чини нам се да је требало да се ученици с правом зачуде када им је Христос одговорио: дајте им да једу . Можда су мислили да их Христос претерано искушава, захтевајући нешто што је превазилазило њихове снаге? Али не: Христ је од њих тражио премало. Видећи да су били збуњени, није им рекао ништа више. Уместо тога, узео је и све сам урадио. Само је рекао: донесите ми их овамо (Матеј 14:18). „Донесите све! Не остављајте ништа, донесите све Мени.” И шта је Христос потом урадио? Слушајмо, љубљени верници, шта Бог чини, јер ако желимо да будемо прави следбеници Христови, онда морамо следити не само речи Христове, већ и оно што Он чини. Не треба да ограничавамо своју веру на теоријски ниво; треба да уведемо веру у своје животе, учинимо је делотворном у себи и онима око нас. Христос погледа на небо, благослови га и, преломивши га, даде хлеб ученицима , а ученици људима (Матеј 14:15-19). Прво што је Христ учинио било је да погледа у небо. Христос се нигде не поставља као изолован, Он увек наглашава да Он није сам, да је са Њим Отац који Га је послао. Веома је важно да не останемо изоловани. Морамо учинити све да не останемо сами, да не радимо сами, већ да учинимо Бога учесником у нашим животима, да увек радимо са Њим, да тражимо Његове благослове за будућнос. Или, гле, Христос је волео да ломи хлеб својим рукама. И не можемо а да се овде не присетимо тренутка када је Бог створио човека. Најпре је, стварајући животиње, једноставно рекао: нека земља рађа жива бића по врсти (Пост. 1,24). Када је дошло до стварања човека, Он је узео земљу и створио га Својим рукама. Својим рукама! Оно што радите својим рукама је светиња. У ономе што радиш својим рукама, у плоду твојих руку, има нешто од твоје душе. Оно што радите својим рукама је заувек повезано са вама. Христос је волео да својим рукама ломи хлеб. Хтео је ово да објасни ученицима, али им је онда само показао како се то ради. Као да је рекао: – Бог који те призива к себи није Бог далеки, него блиски Бог! Бог, који те призива к себи, је поред тебе, Он је за тебе. Бог, који те призива к себи, све чини за тебе. И тада постепено почињемо да схватамо зашто је Христос рекао ученицима: дајте им да једу . Христос нас је заправо позвао да постанемо сарадници у чињењу чуда. Христос им је рекао: – Треба ми твоје срце, треба ми да покажеш милост према онима око себе. Милост, љубљени верници, је, људски речено, нека врста туге. Жао нам је када видимо просјака, ожалошћеног, напаћеног, сиромашног. Жао нам је, али само ово жаљење је снисходљиво. Ми, однекуд одозго, са много стабилније позиције од њихове, имамо самилост према њима. Међутим, ово није саосећање! Саосећање значи патњу са неким другим! То значи страдање поред њега, а не одозго, а поготово не издалека. Људско милосрђе је нека врста туге јер је лишено вере. Како каже мудри Соломон, сваки неверник очајава (Сол. 1, 2). А ни ми не верујемо... Не верујемо му када каже да све ради за нас, да нас највише воли. Не верујемо Му и тужни смо. Милосрђе је врста туге јер немамо наде. Како можемо имати наду када смо лишени доказа Божје љубави према нама? Није да их нема, само их не осећамо у својим срцима јер немамо довољно вере да отворимо своја срца и дозволимо да Он уђе у њих. Милосрђе је врста туге јер је лишено љубави. Каква љубав може бити између двоје људи отуђених једно од другог? Између двоје људи који не деле исте проблеме, тежње, потребе? И тада схватамо зашто је људско милосрђе нека врста туге. Божанска милост је, напротив, радосна, јача веру, она је гаранција наде. И Христос учи своје ученике да проблеми других постану њихов проблеми. Зашто да се молим Богу да помогне ономе ко је поред мене? Да ли је Богу потребна моја интервенција да повећа своју милост према њему? Па зашто Он, ипак, инсистира да се молимо једни за друге? Јер Отац се не може одвратити од своје деце. Зато узми брата свога за руку и иди с њим к Оцу и реци: „Оче, мом брату треба то и то, и дошли смо да Те молимо за то." Ниједан отац, па ни земаљски човек, не може тада да одбије. Посебно Бог! Кажемо Богу: „Господе, мој брат је гладан. Шта могу учинити за њега? Не могу ништа да урадим“. Како то мислиш "не могу ништа да урадим"? Свети Павле је рекао: Ко се саблажњава. а ја да не горим? (2. Кор. 11:29). „Господе, мој брат је гладан и боли ме. Молим Те, умножи оно мало што имам!” Заиста имамо мало, али за Бога је ово довољно. Имамо мало, али ово мало можемо учинити лепим. Не можемо дати много, али имамо срце које може да пати са онима око нас. Спаситељ Христос на једном месту, у светом Јеванђељу по Луки, каже: Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто. (Лк. 11, 41). Погледајте око себе. Приметите да они око вас нису нико други до ваша браћа. Нека ваша срца прихвате, разумеју их, поднесу њихов бол, и са таквим срцима идите ка Христу: - Господе, ово је све што имамо: пет хлебова и две рибе. Немојмо рећи: „Шта можемо да урадимо за пет хиљада људи?“ - Господе, ово је све што имам. Умножи га! Ово данашње Јеванђеље, сам Христос, тражи од нас, љубљених верника да постанемо заједничари Његовог чуда. Призовимо Га и ми и учинимо Га причасником нашег живота. Христос нам показује да је особа која је поред нас под нашом одговорношћу. Преузмимо на себе ову одговорност и тада ћемо и сами у срцу осетити како нас Христос носи на својим длановима. Христос нас данас опомиње: – Не затварај очи, гледај около! Погледај око себе и све што имаш, макар и мало, дођи и донеси Ми, и ја ћу то умножити с тобом. Оно што Му ми приносимо су наши греси, али Бог их претвара у врлине. Ако имамо мало врлина, Бог их умножава. Али, Бог не жели да чини ништа сам. Какав би Он тада био Бог? Какав би то био брат који би све сам урадио и узео сва права на то? Да се појави пред Оцем да је Он једини достојан? И какав би он био отац који би своју децу научио да раде ово? Љубљени верници, погледајмо пажљивије оно што Христос чини, слушајмо ушима својим, и погледајмо очима свога ума оно што налазимо у Светом писму. И не заборавимо да је Бог близу нас, Бог је за нас, и Бог све чини заједно са нама. Имамо мало, али ћемо све дати Христу, а онда ће Христос све умножити и све очистити, а ми ћемо увек бити са Њим у векове векова. Амин. Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru