Претражи Живе Речи Утехе

Нова књига протопрезвитера Александра Михаиловића: "Ка најновије новом" Уосталом, поезија на известан начин подразумева и носи одувек у својој прводатости тежњу ка очишћењу од свега профаног и далеког од саме суштаствености Логоса и јеванђелског свеобухватног учења о мироносном свету: прошлом, садашњем и будућем. Несумњиво, Александар Михаиловић, у својој првој песничкој књизи Ка најновије новом, много тога казаног и добро проученог у књижевно-философским огледима сабраним у књигама Иза одшкринутих врата и Непоновљива поновљивост, синтетизује и поетски успешно оваплоћује, хармонизујући мисаоно (теолошко) и песничко искуство, традицију и модерније поимање лирске изражајности, у контексту освојене естетике и повишене интелектуалности. Истина, стих се бори између музикалности, знаних ритмова и прозодијских структура, све јасније пристајући уз спонтане изражајне формације својствене неканонизованој метрици. Радомир Андрић, књижевник * * * У експликацији песме, ма колико се трудио да буде чисти лирик, наш песник не може да побегне од дидактичности, тако да повремено из тих стихова чујемо проповед, азбуку човечности. Не могавши да се одвоји од себе, од свог презвитерског епитрахиља, он понекад као даскал учи о скромности, праштању, врлини. Његова поезија, махом рефлексивна, доноси и емоцију која се изједначава са антрополошким апсолутима. Склон философирању, наш песник тражи грумен злата у људима „искру бесамртну“ његошевску, лучу која озарује наш пут, наду да нећемо никада умрети и да постоји озарење коме тежимо. Ипак, само човек, наш песник опхрван је тешкоћама свакодневног живота, његова пала природа често жуди за правдом, лепотом, добротом, истином. Често је погођен тугом због несавршености света и човека, његових манифестација огреховљености и нестрпљивости, гордости, охолости и глупости, свих оних мана које живот компликују и стављају на транспаренте несхваћености, оне о којој пише Десанка или пак мале револуције о којој пишу урбани песници. Проф. Славица Јовановић Извор: Инфо-служба СПЦ