https://www.facebook.com/samospoznaja1026/posts/1417933608415866?__tn__=K-R
...
Сигурно је, међу писцима, било оних чији су реченични склопови лепши и изражајнији, а дела веће естетске вредности. Међутим, Домановић је већи од свих њих. Зашто? - Због вредности његовог дела пред истином. То је, уједно, и његов највећи грех. Људи не воле да чују истину која се не слаже са њиховим убеђењем, а поготово не ако је изречена на Домановићев начин. Код нашег човека, дефицитарног у погледу критичке свести, ставови се брзо оформљују и срастају уз личност, попут додатних удова. А одсецати сопствене удове није лако...
То је и главни разлог што Домановића не читамо у већој мери. Свака његова прича терапија је за наше криво срастање, што би рекао дугокоси песник из Хоутена, а та терапија зна да заболи. Ипак, без тог катарзичног бола, нема изласка са странпутице на прави пут, а нама је изгледа странпутица постала део генетског кода. Вала, мене убише болови.
Да је српски патриотизам гомила набацаних општих места, празних речи и пуко замењивање суштинских питања формом, схватио је Домановић још почетком двадесетог века, а ми то данас изнова схватамо (ко жели, наравно). У листу ,,Страдија'' из 1904. године, записао је Домановић причу ,,Патриотизам по наредби'', која говори управо о томе. Предлажем да је прочитате.