Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наде' or ''.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Позивамо све људе добре воље да помогну Василију Урошевићу, који је у августу 2019. године пао са четвртог спрата и остао непокретан. Шанса да Василије поново прохода постоји на Куби, где се налази најбољи неурорехабилитациони центар на свету, какав његова повреда и захтева. Комплетни трошкови пута, дијагностике, терапија, лечења и смештаја у болници износе 20.000 евра, а благодарећи добрим људима који су до сада помогли, преостало је да се сакупи још само 850 евра. Рок за уплату овог износа болници истиче 10. новембра 2022. године, а по Божијем Промислу, Василије треба да буде примљен на дан св. Врача Козме и Дамјана (14. новембра). Време истиче - помозимо! Помозимо сви, пошаљимо СМС поруке: 762 на број 3030 и 23 на број 3800. СМС за ШВАЈЦАРСКУ: упишите human762 и пошаљите на број 455. Новац се може уплатити на следеће бројеве рачуна: динарски рачун: 160-6000000006119-25 девизни рачун: 160-54000043217-38 IBAN: RS35160005400004321738 SWIFT / BIC: DBDBRSBG Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Закључана отвори Едемска врата. Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се. (Синаксар Великог Петка) Васкршњи пост дође и прође, неко се потруди више неко мање, али ретко ко до последњег дана дође са истим ентузијазмом са којим је започео. Када трка крене сви су тркачи пуни снаге и јуришају ка медаљама и подијуму али како време одмиче тако и темпо опада па се неретко многи једва превуку преко циљне линије. На циљу се нико не весели ловорикама, нико није шампион поста, него се сви радују што је трка завршена и може да се предахне. Доминира умор и осећај да је све то могло и мало боље. А онда у глуво доба ноћи долазимо на Пасхално јутрење и тамо слушамо Златоуста који нас громко позива: „Уђите сви у радост Господа свога и први и други, плату примите, богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и који нисте постили, веселите се данас… Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због греха, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт…” Свети нас подсећа да пост није циљ сам себи већ да се приближимо Богу, да уђемо у Царство Његово, да оснажимо веру, да ојачамо дух. Но, ако ћемо бити искрени сами са собом, признаћемо да се може постити и боље него што смо постили. Могли смо се усрдније и чешће помолити. Могли смо мање да грешимо, више да праштамо, мање да причамо више да стражимо… Могли смо али нисмо – и шта сада? Хоће ли нас Бог презрети, хоће ли нас одбацити, заборавити, осудити? Јесмо ли достојни? Када је Христос сишао у ад и угорчао га, одонуд је у рај повео Адама и Еву, Давида и Соломона, Судије Израиљске, Патријархе и Пророке, Мојсија, Арона, Лота, Сару, Ревеку и многе друге праведнике… али је ипак једна чудесна личност пре свих њих ушла у рај. Један човек коме не знамо честито ни имена, не знамо да ли је икада какво добро дело учинио, вероватно дана није постио, Богу се није молио, у храм није долазио… Знамо толико да је био разбојник и да се лакше са њим идентификујемо него са Судијама и Пророцима. Али знамо и да је био благоразуман, да је Богу принео чисто срце покајничко и жудњу за заједницом. Како Црква пева, кључ за Едемска врата која су била закључана од прародитељског пада била је спознаја Бога чистим срцем и молба – сети ме се. Када неко данас дође у Цркву тражећи Бога тамо га најчешће сачека некакав побожњак са милион правила. Јесу ли добра или лоша није ни битно. Христа су разапели између два разбојника да би и Њега представили разбојником. Тако и сва наша правила замагљују суштину а упућују на маглу. Стави мараму, не фарбај косу, пуштај браду, скини шминку, певај, не трећим гласом него седмим, самогласно, тропарски, читај, пости на води, на уљу, на риби, стој, клекни, сагни се, устани, иди лево а ти десно, горе за живе а доле за мртве, не једи грожђе на црвено слово, не кади с десна, не улази с лева, ово се не ваља а оно се ваља… А када би пустили Цркву да одговори тај би боготражитељ чуо благи пој: Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли и спаси ме. Благоразумни разбојник и сам је био у болној агонији. Нико му није завидео на његовој позицији. Осуђен на смрт, мучен, пребијен, крвав, кроз удове прободен хладним челиком и разапет на грубом дрвету. У мору својих мука и болова, свестан својих животних промашаја, своје немоћи да било шта још учини, окреће се и поред себе види још једно крваво тело на дрвету, човека понижена и једнако савладана. Али пошто је смогао снаге да савлада свој его и да не буде концентрисан само на себе, смиривши се на крсту и сагледавши свет из голготске перспективе вечности, његов просвећени ум препознаје Спаситеља. Свети Јован Шангајски и Санфранцискански каже: „Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.” Покајање је било и остало неопходни предуслов за прочишћење ума. Духовни живот почиње борбом против страсти, против егоизма, стицањем хришћанских врлина и смирења. Када тако оснажимо своју веру у Бога за којим жудимо – Бог нам дарује отварање духовних очију, прочишћење ума и срца које Свети Оци зову нус. Просветљени нус препознаје Бога и улази у заједницу с Њиме, обожује се. Човек не може сам да се обожи, то увек долази с поља – или од Бога или од другог човека. Онај кога обожава Бог постаје Свети – бог по благодати, а онај кога обожавају људи постаје идол – лажни бог и син пропасти. Очишћење срца и смирење су баш зато важни да би човек на време препознао да ли се кроз живот креће стазама који му доносе обожавање земаљско или обожавање небеско. Ми смо, браћо разбојници, већ на крсту. Разапињемо тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) и будући на крсту треба са смирењем да прихватимо да нам није остало много времена. Јер како нас учи светоотачко предање „са крста се не силази, са крста те скидају”. Благоразумни разбојник је на крсту поред свога видео израњавано и крваво тело, слабо и намучено, шибано и попљувано, понижено и осуђено, а ипак препознао да је то оваплоћени Бог. Тако и нама ваља да препознамо да је Црква, ма како израњаваних и несавршених удова, ипак тело Христово у којој је Он онај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје. На крст се за нас доборовољно попео сам Бог, и то за нас разбојнике. Свети Апостол Павле рекао би још и горе, за нас немоћне безбожнике. „Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас.” (Рим. 5:7-8) Па када је Творац сваке твари, Сведржитељ свих светова, Пантократор, дошао међу нас разбојнике и умро и Васкрсао за нас. Када тај свемогући Бог коме ништа не треба и коме ми ништа не можемо додати, учествује у нашем животу својом безграничном љубављу, даје нам Тело и Крв своју да би смо имали живот у себи. Када је нас ради смрћу смрт уништио, Ад испразнио, разбојника у рај увео… онда и ми који смо слабо кадри да добро постимо, да се добро молимо, да се за грехе кајемо, да се добро владамо, да милостињу чинимо, да добро служимо, да лепо певамо, да правила држимо, да штогод добро учинимо, и такви имамо смелости да кажемо: Ти, Господе, који све трпиш, сети ме се, у Царству твоме. Немања С. Мрђеновић https://teologija.net/ima-i-za-nas-nade-braco-razbojnici/
  3. Било је то једно од оних јутара у којима се човјек буди са немиром. Устао сам и обавио своје свакодневне обавезе, па тек онда одлучио да преко интернета прочитам најновије вијести. Прво што сам погледао је видео снимак говора блажене успомене митрополита Амфилохија, поред кивота са моштима Светог Петра Цетињског, у Цетињском манастиру. Више од ријечи говорило је неколико митрополитових болних уздаха који су се могли чути на самом почетку снимка. Затим су редом почели да пристижу слике и снимци крсног хода који је кренуо од подгоричког храма Васкрсења ка манастиру Светог Симеона Мироточивог, у Немањином граду, а који је од стране полиције заустављен на Блажовом мосту. Након што сам угледао слику епископа Јоаникија како сједи на бетону, окружен свештенством, монаштвом и вјерним народом, одлучио сам да позовем свештенике са којима служим у будванском храму Свете Тројице, у Старом граду. Отац Борис и отац Петар су се сложили са мном да у оваквом тренутку не можемо само сједимо код куће и чекамо. Убрзо нам се придружио Миладин, наш школски друг из времена док смо учили богословију, па смо сви заједно кренули за Подгорицу. На првој кривини при изласку из Будве нас је зауставила милиција. Након рутинске провјере су нас пустили да наставимо даље, истовремено нам својом гестикулацијом, погледима и изразима лица поручиваши да су они само људи који раде свој посао. Убрзо смо на путу сусрели још неколико патрола „људи који само раде свој посао“, међутим, оно што нас је посебно изненадило јесте веома мали број возила која су се кретала у правцу Подгорице. Као да је већина обичног свијета сматрала да би се тога дана могло догодити нешто страшно и злокобно, па су, одлажући своје обавезе, радије одабрали да остану код куће. Убрзо смо стигли до храма Васкрсења и пјешице се запутили према Блажовом мосту. Успут смо посматрали, за Подгорицу, необичну слику празних кафића и радњи. На мосту затичемо добро позната лица, будући да је ту био велики број свештеника, већином из Будимљанско-никшићке епархије и са црногорског приморја, монаштва, баш као и вјерника, махом из Никшића и Подгорице. Са друге стране ограде која нас је одвајала од скупштине примијећујемо органе реда, који су се смјењивали на сваких пола сата. Са озвучења су се чули тропари и богомољачке пјесме и добро познати гласови свештеника Милоша и Стефана. Повремено би се окупљенима обратио о. Предраг са најновијим вијестима, па смо тако бивали упознати са дешавањима у скупштини и обавјештавани о блокадама путева у Беранама, Будви и на мосту на Ђурђевића Тари, на којем ће нешто касније бити претучено неколико вјерника а владика Методије задобити лакше повреде. Заједно са братством из манастира Острога стигао је и мој колега професор богословије Александар, са којим размјењујем утиске и информације. Сусрећем и доста својих садашњих и бивших ђака, од којих су неки сада већ свештеници и свештеномонаси. У цијелој тој малој заједници која се тога дана окупила, они су некако најактивнији и највише се крећу међу народом, трудећи се да га охрабре и дају му наду. Након неуспјешних преговора у скупштини међу вјерне је стигао митрополит Амфилохије да им каже ријечи утјехе. Након бесједе се видно уморан упутио према храму Васкрсења. Нешто прије поноћи сам и ја осјетио прве знаке умора, па сам одлучио да сједнем на једној од клупа у оближњем парку. Накратко се осамивши, подсјећао сам се свих догађаја који су претходили овом дану. Размишљајући о Тројчинданском сабору, сјетио сам се да сам тада последњи пут видио, блажене успомене, Предрага Вукића, историчара са Цетиња. Био је свјечано обучен, као да је у питању каква светковина и необично веселог расположења. Десном руком стежући препуну кесу књига, говорио је у заносу изазивајући знатижељу људи који су нас окруживали а који га, углавном, нису познавали. Причао ми је о позиву који је добио у ноћи уочи сабора. Са друге стране жице добро познат глас ка је преклињао да не иде на сабрање, али га то нипошто није поколебало у његовом увјерењу да тога дана мора бити у Подгорици. Пеђа је сматрао да ће борба против закона бити дуга и исцрпљујућа, те да ће на крају из ње Црква изаћи као побједник. Ове његове ријечи ће се касније испоставити као пророчке, баш као и много тога што је за живота писао и говорио. Након сјећања на драгог брата у Христу устао сам са клупе и кренуо према огради. Успут сам срео још познатих лица : Рајо ми је говорио о дешавањима на сјеверу Црне Горе, Радинко ме упознао са виђењем цијеле ситуације из визуре једног пјесника, док ми је Милојица причао о својим догодовштинама на путу од Никшића до Подгорице. Убрзо смо сазнали вијести о хапшењима у скупштини оних посланика који су се противили закону. Неправедни закон је био изгласан, након чега су монахиње упалиле 45 свијећа, што је била симболика везана за број посланика који су га изгласали . Ово је уједно била и последња молитва за њих, будући да ће касније бити изопштени из Цркве. Са друге стране ограде примијећујемо неке нове људе пријетећих погледа, за које смо претпоставили да су припадници САЈ-а. Чујемо и злокобне лавеже, за ову и сличне прилике, дресираних паса, који су нам се приближавали. Владика Јоаникије држи бесједу у којој истиче да тога дана као да смо били на покајању и сахрани, будући да су право и правда умрли у Црној Гори. Даје нам благослов да се вратимо својим кућама уз напомену да ће се наша борба наставити. Три су часа иза поноћи и ми се крећемо ка храму Васкрсења. Ја и О. Евстатије из манастира Ђурђеви Ступови, примијећујемо у улазима зграда сакривене „људе који само раде свој посао“ у пуној борбеној опреми, како будно мотре на сваки наш корак. Тек тада схватам да нам се у међувремену придружило и мноштво подгоричке омладине. То наше мирно и достојанствено кретање у колони ка храму ће бити увод у величанствене литије које ће касније довести до побједе над срамним законом. Док смо путовали према Будви, осјетили смо те ноћи наново рођену наду, која се у том тренутку једино могла објаснити вјером у Христа и Божију правду, која је, гледано земаљским очима, понекад спора али зато увијек достижна. ђакон Павле Љешковић
  4. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин служио је у недељу, 25. октобра/7. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору. Преосвећеном eпископу Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке, као и протонамесник Радоје Мијовић, парох у Бору, у Епархији тимочкој. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала о васкрсавању из мртвих сина удовице из Наина, Преосвећени владика Дамаскин је протумачио поменути јеванђелски догађај и истакао: „Овај јеванђелски догађај који смо чули, треба и нас, овде сабране у овом предивном храму посвећеном светом Георгију, да подстакне да и ми морамо да размишљамо на тај начин, да имамо вере у вечни живот. Јер, по томе се и зовемо хришћани, зато што верујемо у Христа, верујемо у Његово Васкрсење, као залог нашега, односно свеопштег васкрсења. Зато ми хришћани нисмо људи који немају наде. Ми не плачемо за нашим ближњима као они који немају наде. Ми, сабрани овде, у овом светом храму, морамо да се молимо Богу, као што су се молили и свети апостоли, да нам Бог дометне вере. Јер никада и нама није довољно вере и често у своме животу и падамо и устајемо. Није страшно то ако паднемо. Страшно је ако не желимо да устанемо. Бог нам је у светој Цркви Својој дао све оно што је неопходно за наше спасење, па и ту тајну, тај лек, а то јесте лек покајања, лек преумљења, лек новог, другачијег живота, живота по Христу. Нама Господ даје могућност после свете Тајне крштења да се поново покајемо, да обновимо ту благодат Божју, крштењску, коју смо добили на светом крштењу.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени епископ Дамаскин је рукоположио у чин ђакона Александра Шарчанског, катихету из Сомбора. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22). Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“ И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла: Ја губим разум, плачем и дању и ноћу.
  6. Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU Званична презентација: https://mullmonastery.com/
  7. Доносимо извод из Васкршње посланице Његове Свесветости патријарха цариградског Вартоломјеа: ...Данашња пандемија новог вируса корона показала је колико смо крхки као људска бића, како нас лако обузима страх и униније, колико су слабашни наше знање и самопоуздање, колико је оветшала идеја да смрт садржи догађај на крају живота и да је заборав или сузбијање смрти прави начин суочавања са њом. Ограничене ситуације доказују да смо неспособни да се одлучно носимо са својим постојањем, кад верујемо да је смрт непобедива стварност и непремостива граница. Тешко је остати човек без наде у вечност. Ова нада живи у срцима свих лекара, медицинских сестара, добротвора, волонтера и свих оних који великодушно помажу у невољама браћу и сестре у духу жртвовања, даривања и љубави. У овој неописивој кризи они зраче васкрсењем и надом. Они су „добри Самарјани“ који, ризикујућући свој живот, сипају уље и вино на ране; они су савремени „Киренајци“ на Голготи оних који леже на болничком одру. Овим размишљањима, Високопреосвећани и Преосвећени архијереји, свештеномонаси, монаси и монахиње, и најдража чеда у Господу, прослављамо име Васкрслог Господа које је изнад свих имена, извор живота из сопствене светлости, који светлошћу Васкрсења осветљава васељену. И ми се молимо Њему, лекару душа и тела наших, дародавцу живота и васкрсења, да у својој неизрецивој дивној благости снисходи људском роду, како би нам дао драгоцени дар здравља и усмерио наше кораке према правим путевима да се удостојимо божанског дара наше слободе у свету, предосећајући њено савршенство у небеском Царству Оца и Сина и Духа Светога. Христос васкрсе! У Фанару, Света Пасха 2020. † Вартоломеј Цариградски, Ваш ватрени молитељ Васкрслом Господу Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. „Ове године нећемо моћи припалити Благодатни огањ са свеће један другога и тако га раздељивати. Међутим, раздељиваћемо светлост наде и смелости у Хрису, из једног у друго срце. Христос је васкрсао!“, казао је аехиепископ тирански и све Албаније у својој васкрсној поруци. Његово Блаженство Анастасије наводи да је смелост један од основних дарова које нам је Господ дао. Страх је опасан саветник човеков. Људи се плаше услед различитих узрока: ратних сукоба, природних катастрофа, епидемиолошких болести, попут текуће пандемије ковид-19, која је шокирала читаво човечанство. Како архиепископ албански Анастасије истиче, у овом тренутку је наше мишљење и понашање заокупио вирус корона „Али не смемо дозволити да нас овај невидљиви непријатељ душевно утуче. Бог нас неће оставити! Овај невидљиви рат победиће се општом, универзалном мобилизацијом солидарности.“ Према архиепископу Анастасију, „убеђење у то да је превладана смрт пружа другачију перспективу у свакодневном животу: знамо да смо прешли из смрти у живот; а то знамо јер волимо нашу браћу и сестре. Ово је опит безбројних људи који кроз векове доживљавају веру и љубав у Христа.“ Најзад је Блажењејши пожелео: „Срећан Васкрс, браћо моја! Нека Васкрсење буде у нама! Нека наша срца постану ‘храм Бога живога‘.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце. Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем: „До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести, изгубили. Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник. Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“. Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао. Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. На божићном уранку у Саборном храму у Бијељини Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије позвао је вјерни народ на подвиг вјере, наде и љубави. "Да будемо у хармонији, у љубави са другима, да наше породице буду домаће у цркви и да наша друштвена заједница напредује", пожелио је Владика у бесједи. Епископ Фотије је најавио подизање завјетног Храма српског јединства у Бијељини, који ће бити посвећен Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, а замишљено је да буде сличан манастиру Хиландар на Светој Гори. "Овај храм треба да указује на јединство нашег народа са обе стране Дрине, да се никад не делимо, да никада не будемо једни против других, него да будемо једно у Цркви Христовој, као што јесмо", рекао је Владика Фотије. Након обраћања вјерницима, Епископ Фотије уручио је Божићну грамату Радивоју Остојићу. Како је истакао, Радивоје годинама редовно долази на Литургије. “Радивоје је са нама годинама. Као појац је увијек ту, и кад је било народа и кад није и ово је наш начин да му се одужимо”, рекао је Владика Фотије. Након завршетка Литургије, Владика је са најмлађима ломио божићну чесницу у којој је био дукат а пронашао га је Лазар Игњатовић. Малишани су имали централно мјесто у цркви и на овај начин подсјетили оно што не треба заборавити, да је Божић празник радости и рађања и да су у цркви сви једнаки. Поздрављајући народ традиционалним поздравом "Мир Божији, Христос се роди", Владика је пожелио да се мир усели у срца свих људи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. У недељу, дана 22. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Владислав Пајић, (Епархија бачка), протојереј Драшко Тепавац (Архиепископија београдско-карловачка), јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Синиша Мићановић, парох други боровонасељски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је овом приликом рукоположио у чин ђакона катихету Здравка Бошковића. ”Често се китимо светим Савом и Светосављем, али често пута на погрешан начин. Светосавље је живот у Цркви Божјој, Светосавље је живот Наде и живот Васкрсења. Светосавље је преображени начин живота у Цркви Божјој. Светосавље није никаква идеологија, нити икаква овосветска замисао која треба да руши неку културу да би преовладало. Светосавље се радује култури других, радује се култури различитости. То је наша вера. Тако треба да живимо, да чувамо свој језик и културу. Требамо да чувамо своју духовност и своју свету Цркву. Требамо да чувамо своје куће, своје њиве и ливаде” - рекао је између осталог Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  12. У недељу, дана 20. октобра 2019. године, када Црква слави свете мученике Сергија и Вакха, светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, умировљени парох и ђакон Војислав Николић. У својој богонадахнутој беседи Владика Херувим обратио се сабраном верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље данашња света Литургија, у Преображењској капели у манастиру у Даљ Планини. Благодат Божја нас је сабрала да узнесемо дарове, да принесемо Жртву и да се на првоме месту помолимо Господу и заблагодаримо за сва добра која нам је дао. Бог нам је дао благодат љубави, благодат наде и благодат мира. Све то је данас испуњено на литургијском сабрању у овој нашој заједници. То је учинила благодат Светога Духа – да будемо сви у једном Духу, у молитви, у заједници, у жртви, у љубави сабрани око Тела и Крви Христове. То је лепота и испуњење заповести које је Господ оставио човеку. Господ је човеку оставио да живи у миру, нади и љубави. Нада је та која изграђује заједницу, која изграђује Цркву Божју, и да стичемо Небеске врлине како бисмо се уврстили у ред светих Божјих угодника. Да ли постоји већа благодат, благодатнија заједница од ове литургијске заједнице? Наравно да не постоји. Ни једна друга заједница, ни једна индивидуална оствареност у свету не може нам дати такве благодатне дарове као што нам може дати литургијска заједница. На светој Литургији видимо савршенство служби Божјих које се врше. Од чтечева, ђакона и свештеника до свих осталих који су ту да служе. Није ни Епископ ту онај који ће бити владар или деспот, него онај који ће служити своме народу, повереноме му стаду. Ту се руши сва индивидуалност која може да изроди различите проблеме и да нас одведе у пакао сопствених мисли. Често се дешава међу нама свештеницима, јер смо и ми људи од крви, да имамо сумњу да ли ме неко погрешно погледао или мислио о мени. На основи таквих премиси ми стварамо судове и улазимо у пакао сопствених мисли и не видимо благодат и светлост. Не видимо тада ни Христа који је Светлост овога света, јер смо заробљени својим мрачним мислима и својом сујетом, заробљеним смо својим унинијем које нас удаљава од заједнице са Богом и са другим човеком. Ако живимо у заједници са другима и ако живимо једни за друге онда смо заиста благословени и присутна је Божја благодат. Нажалост, овај век носи са собом такве последице и сурогате да не можемо схватити и својим умом разумети шта се све то слива у мислима и срцима сваког од нас појединачно. То требамо изграђивати на онај начин који је Господ оставио човеку, то је начин којем нас учи Јеванђеље. Јеванђелска љубав нас учи да не доживљавамо и не гледамо све тако. Требамо гледати једни на друге као браћа, а не као непријатељи или супарници или противници једни другима. Ако тако наступамо и то тако гледамо, онда немамо напретка и не познамо суштину друштвеног живота. Онда нисмо црквени народ, већ смо смутни људи, људи који живе у тами и сенци смрти. Не видимо тада Светлост Васкрсења, не видимо радост која треба да произилази из црквене литургијске заједнице. Заиста, после свете Литургије свако од нас треба да осети радост, растерећење, љубав и благодат, све оне дарове који ће нас држати до наредног литургијског сабрања и поново разбудити и распламсати пламен кандила наше вере. Ако тако буде Христос ће бити наш крајеугаони камен, наш темељ и ослонац у овом свету. Благодат треба да нас испуњава, да надопуњава недостатке и да увек испред себе имамо Христа. Требамо да размишљамо на који начин требамо да поступамо и да служимо Христу. Не да размишљамо на који начин се служи Епископу или било коме другоме у црквеној служби, него како се служи Христу. Господ Христос треба да нам буде први и основни темељ нашег живота и размишљања. Ако тако буде и ако тако живимо и учимо, знаћемо да смо на путу свих дивних светитеља које смо прослављали задњих 800 година, светога Саве и светога Симеона. Нису се они угледали ни на какве идеологије, него су се искључиво угледали на Христа. Христа су ставили испред себе, Он је био огледало пуноће и испуњења живота. Ако заиста будемо тако живели, ако се будемо угледали на то како су они живели, знаћемо да смо у пуноћи у заједници и љубави. Нека је благословен данашњи дан и света Литургија, нека нас благодат Божја увек сабира и да у тој благодати увек живимо, нека љубав надвлада све недостатке и трзавице и све оно што нас удаљава од заједнице љубави Божје. За то смо позвани, за то се требамо кајати. Света тајна покајања јесте управо најлепши цвет овога света, када са сузама перемо своје срце и своју душу да би Христос могао да се усели и буде део нашега живота. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо. Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм. Извор: Епархија жичка
  14. Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни. Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти. Je ли oсaм минутa дoвoљнo? Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa! Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’. Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa. Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!). Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’. И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи. Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види. Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’ A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити. И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa. Tomislav JAKIĆ
  15. Успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe и дa њeнa будућнoст нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни. Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти. Je ли oсaм минутa дoвoљнo? Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa! Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’. Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa. Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!). Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’. И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи. Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види. Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’ A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити. И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa. Tomislav JAKIĆ View full Странице
  16. Некадашњом црногорском химном „Онам онамо“ коју је написао краљ Никола Први Петровић, коју су извели чланови Српског пјевачког друштва „Светосавник“ руковођени диригенткињом Ратком Вујачић почело је „Српско вече“ у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења. Потом су услиједили стихови Десанке Максимовић, које је прочитао водитељ вечери Драган Алорић, које је бројна публика, међу којима и амбасадор Србије у Црној Гори др Зоран Бингулац, наградила аплаузом. Организатори ове успјешне музичко-поетско-бесједничке вечери били су СПД „Светосавник“ и Српски национални савјет у Црној Гори. Гост вечери, протојереј мр Предраг Шћепановић, након Алорићевог уводника и хорског наступа, подсјетио је како је некада Десанка Максимовић посјећивала и подгоричке школе и дружила се с дјецом, читајући им своје стихове, притом не слутећи да је данас више неће бити у овдашњим читанкама. Шћепановић је публику подсјетио и ријечи Светог Петра Цетињског, који је пролазећи Катунском нахијом с ђаконом, изненада заплакао. На ђаконово питање зашто плаче, Св. Петар је одговорио „Плачем над Црном Гором у 20. вијеку, дабогда ни пашче не доживјело те муке“. А, ово вече, додао је, и организовано је како би се пјесмом и поезијом покушале ублажити те ране у Црној Гори. Осврнуо се и на значај поезије, пјесме уопште, прича које су се преносиле с кољена на кољено, истичући да смо као народ захваљујући томе сачували историју, наду и идеју о слободи. А, све то, може се сажети у питање које су старији некад постављали дјеци, а које је било повод и за једну Бећковићеву поему „Чији си ти мали“. „То питање нам је као дјеци често било досадно, но, како сазријевамо, схватамо да је важно да знамо ко су нам били славни преци, рекао је Шћепановић и додао: – Пјесма је израз наде и васкрсења, и једино што је имао отац да остави сину, и син своме сину, била је нада да ће сванути дан, дан велики као Видовдан, и да ћемо се ослободити. У то име и ово је вече слободе, пјесништва и свега онога што је наш народ дао свијету и хришћанству, рекао је Шћепановић. Публици се обратио и др Момчило Вуксановић, предсједник Српског националног савјета, најављујући да ће оваквих вечери бити још, и то не само у Подгорици, већ и другим градовима Црне Горе и региона. – Желимо да покажемо да постоји огроман простор српске културе, у којем ми морамо и можемо на оригиналан начин чувати сопствени идентитет. У времену када нам нападају Цркву, нападају језик и затиру ћирилично писмо, и када из наставних програма избацују све што је везано за српску културу, књижевност и што је најважније постојаност српског народа у Црној Гори, СПД „Светосавник“ и СНС покушаће да организују што више манифестација, руководећи се ријечима академика Чедомира Попова приликом оснивања Матице српске у Црној Гори „Ако не можемо да живимо у једној држави, живјећемо у једној култури“, рекао је Вуксановић. Публика уживала у бесједи и пјесми Хор „Светосавник“, који очигледно и бројем чланова и интерпретавино све више напредује, извео је поред химне и пригодне хорске обраде пјесама „Свилен конац“, „Најдужа ноћ“ из филма „Заспанка за војника“, Мокрањчеву осму Руковет са пјесмама са Космета, пјесму „Црвен цвете“, руске пјесме „Тамна је ноћ“ и „Ћерјомуха“, „Српкиња“ и „Тамо далеко“. Као солисти хора наступиле су Ирина Ћалић, Теодора Ћалић, Бојана Радовић, а хору је помагао и хармоникаш Миљан Лакићевић. Хорски пој употпунили су стихови Добрице Ерића, Лазе Костића, али и дијелови из бесједа Матије Бећковића и Франца Вебера. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Од срца хвала овим људима! Бог им добро дао.
  18. У целокупној историји српске културе мало је интелектуалаца који су као Владета Јеротић стекли тако велику популарност да су постали и својеврсни културни феномен свог доба, оцењено је на јучерашњем комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду посвећеном успомени, како је речено, на „једног од најугледнијих њених чланова последњих деценија”, „човека доброте и наде”. Његова популарност, наглашено је, дошла је као дар способности да на сложена питања из разних области – медицине, психологије, теологије, књижевности, уметничког и научност стваралаштва, пружи јасне, разумљиве и највећем броју слушалаца прихватљиве одговоре који су долазили од оног коме се веровало. Академик Миро Вуксановић, који је говорио испред Одељења за језик и књижевност, чији је члан био и Јеротић, рекао је за њега да нисмо имали савременика који је на „такав начин ставом, речју, умео да лечи кроз сусрете, не само појединачне већ и на великим скуповима, којих је било такорећи непрекидно у Србији и ван ње”. „Могло би се рећи да је Владета Јеротић културно добро, или национално добро, јер је његовим књигама, сабраним делима, забележено нешто јединствено”, рекао је Вуксановић, објашњавајући да се то огледало у бројности и разноврсности тема о којима је говорио Јеротић. За Јеротића је Вускановић навео да је, уз Патријарха Павла, човек који је највише допринео да се православни свет вратио Цркви, па их је сједињене и унео у своју „биографију памћења”. Помињући бројне Јеротићеве разговоре са људима, Вуксановић је рекао да је Јеротић „говорио као да мали крстови падају у руке слушатеља”, а чинио је то „сваконоћно, свакодневно, где год га позову”. На комеморативном скупу, којем су присуствовали др Владимир С. Костић, председник САНУ, академици и сарадници Акадмије, чланови породице, блиски пријатељи, познаваоци и поштоваоци почившег академика, међу којима је и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина београдског Саборног храма, говорили су и научни саветник у САНУ Бојан Јовановић и аутор ТВ емисије Агапе Александар Гајшек. Јеротић је преминуо 4. септембра ове године. Диплому психијатра стекао је на Медицинском факултету у Београду, специјализовао је неуропсихијатрију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Био је начелник психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”, дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је предавао пастирску психологију, члан Удружења књижевника Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Поводом празновања Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије које СПЦ молитвено слави у недељу, последњег дана месеца септембра, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, рекао је да ове светитељке симболишу највеће хришћанске врлине од којих је Љубав мајка свих врлина, али да оне заједно чине нераскидиво јединство. Отац Слободан је подсетио и како су за Христову веру страдале ове светитељке. Са оцем Слободаном разговара Марина Марић. Прилог смо преузечи са интернет странице радија Источник View full Странице
  20. Treba mi pomoc! Na datoj trani sajta Библијски институт se pominje knjiga: АПОСТОЛИ СУБВЕРЗИВНЕ НАДЕ. Tamo se daje i predgovor srpskom izdanju, ali nema linka ka pdf fajlu. Ili pdf fajla te knjige nema ili ja ne mogu da ga nadjem. Ako ga nema kako doci do te knjige. Moze li se i gde poruciti, i kako? Molim uputite me, ko zna.
  21. Образовно - научна редакција РТСа управо је поставила на свој јутјуб канал, емисију "Траг у времену - Пут добра оца Тадеја" из 1995. године. Са великим духовником у аутентичном амбијенту манастира Витовнице разговарала је Вида Томић. Редитељ: Драган Ћирјанић, уредник: Петар Савковић. Не пропустите овај редак доживљај благодатне енергије и мудрости у Христу Спасу, старца Тадеја. View full Странице
  22. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо Фото Ж. Кнежевић СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна. Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца. ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци? - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета? - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог. Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету? - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу. Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега. * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део? - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово. ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави.
  23. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо Фото Ж. Кнежевић СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна. Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца. ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци? - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета? - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог. Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету? - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу. Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега. * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део? - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово. ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...