Претражи Живе Речи Утехе

Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не радимо механички. Скоро свима нама се десило да понекад „одлутамо“ од смисла литургијских прозби, макар и пратили речи молитви које, могуће, и знамо на памет. С коликом љубављу се молимо знамо ми сами, а још боље Бог. Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар. То је велика и дивна ствар. И не толико што ми прилазимо Њему, већ што је Он први пришао нама. И то чини и даље, свакодневно. На толико велику Божију љубав човек не сме остати равнодушан. Ако заиста познаје Јеванђеље, човек не може другачије но бити жива захвалност и жива радост. И због те живости, тог следовања Животу Самом, човек ствара добре навике и не сматра их наметнутима. Молитва постаје као дисање, као омивање, као разговор са онима које волимо. Човек крене спонтано да се моли, да се креће ка Богу, спонтано воли и чини дела љубави, истом лакоћом као кад дете без размишљања пружа родитељу руку кад треба да пређу преко пута. Пред нама је много раскрсница и они са искреном вером сасвим спонтано пружају руке Оцу. Са таквим поверењем се крећемо и деламо. Чуо сам и замерке уколико људи немају молитвено правило. То не треба чинити. Људи су различити. Једнима прија да свакодневно прочитају молитве, акатисте, сами или са породицом и пријатељима. И одлазе на свакодневна богослужења. То је добро и корисно, нема сумње. Други су верујући али су само недељом у цркви. И то је у реду. Било да имамо или немамо свакодневно молитвено правило, суштина молитвености је да све у животу прихватамо уз свест да је Бог ту. Једемо захвални на храни, будимо се захвални на дану, жртвујемо се због другог не заборављајући Христов пример, гордост гушимо свешћу да се свет не окреће око нас и да је важније волети, но бити вољен. Живимо све приносећи Богу, приносећи „Твоје од Твојих“. Молитву не смемо да сведемо само на речи. Молитву треба живети. Свако на свој начин, по својим даровима, а сви сједињени у Христу. Е то је Црква. Милиони, милијарде различитих начина како човек захваљује Небу, безбројни начини како људи грле једни друге, а сви окупљени око једне Чаше, Једног Христа Који је први нас заволео. (Марко Радаковић) Навика молитве AVDENAGOM.BLOGSPOT.COM Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не ...

Људи су „бића навике“. Свакоме његова омиљена навика постаје једини критеријум стварности. Свако се окупља око оног садржаја који чини његов идентитет на основу уложене страсти у њега самог. Да ли ту има Христа или нема, то ретко кога дотиче и занима. А нико се не запита да ли се његова лична стварност може темељити на себи самој ако је створена? Чак и када би се уклониле ствари које условљавају свако биће у својим потребама за храном, сном, одећом, сунцем, ваздухом, економијом, итд., чак ни тада човек не би могао да себи обезбеди бесмртност мимо вечности у којој Бог пребива. На коју стварност себе навикавамо, управо ту стварност почињемо да живимо. Зато су Оци тако осетљиво знали да подвлаче аскетизмом све оне страствене замке које удаљују човека од његовог познања те стварности. Само, да би нешто почели да живимо заиста морамо знати, чак и нужно, разлику између заблудне и истинске стварности. Јер нема стварности док Царство Небеско не сиђе на човека у историји благодаћу својом и док се њена пуноћа у есхатолошкој будућности не догоди. Зато се толико и заговара почетак Царства и пакла „сада и овде“, јер ћемо у парусијској стварности наставити да живимо и деламо оно упражњавање на које је наша природа и личност највише навикла да ужива, пронашавши свој идентитет у њој самој. Има ли веће трагедије за човека неголи да не позна Истину на Земљи? И није ли то незнање усред других светских оријентира његов пакао? Јер је за њега то једина и цела стварност тако да више не сумња да другачије има и може бити. Сувише се укалупио у све оне стресне ситуације, протоколе, бонтоне, обичаје и потребе, да би могао помислити, а камоли поверовати, другачије и Другачијем. Познање Бога је одрешење себе, своје заблудне слободе, од привезаности ка свему ономе што није Бог Који је једина Стварност будући да је постојао пре него што је све настало што је постало. Свака наша стварност се са сваком годином мења у својим прогресима етике и естетике, науке и технологије, али „небо и земља ће проћи“ али Бог неће никада. Свака наша стварност је мноштвена услед прогреса смрти, али је Божија Стварност одувек једна и иста, и увек доследан носилац благодати Живота. Кроз све векове вибрира једна иста струја Светога Духа која својим различитим даровима потире различите видове смрти човечанства. А ми смо се толико пуно заразили различитостима својих навика да мислимо да је стварност само оно што ми изаберемо за свој егоизам кроз омиљену страст. За гордост, стварност је оно не што је истинито него што импонује бићу. И Ђаво зна шта и Ко је Стварност али и даље жели своју стварност мимо благодатног реализма. Човек зна само за моралну стварност али у њој не може видети савезника, нити водича ка Богу. И оно што сада задешава овоземаљску стварност не носи у себи пуноћу стварности, но клице (иконе) стварности која ће се тек догодити по Другом Христовом доласку. Од наше слободе и навика зависи коју ћемо стварност за себе изабрати и по њој почети да живоносно или мртвоносно дишемо.