Претражи Живе Речи Утехе

Ситуација у вези с Православљем у Молдавији је дуго времена остајала у сенци веће црквене кризе у Украјини. Међутим, сад због све оштријих политичких процеса у републици и свету можемо да посматрамо продубљивање још једне пукотине у светском Православљу која у одређеним условима може да прерасте у коначни раскол. Проучавајући историју црквеног конфликта између Румунске и Руске православне цркве човек мора приметити очигледну сличност с украјинским расколом након што је Украјина стекла независност. Премда, наравно, постоји и низ разлика које ћемо поменути. Као и у Украјини, почетком 1990-их година у канонској средини са појавила група свештенослужитеља који су одлучили да се одвоје од ње и да оснују нову структуру. Тако је 1992. године викарни епископ бељцки Петар (Педурару) с малом групом истомишљеника иступио из Кишињевске епархије РПЦ и изјавио је да оснива засебну „Бесарабијску митрополију“ у саставу Румунске Цркве. У септембру исте године, на скупу клирика Кишињевске епархије 700 учесника је упутило захтев да се епископу Петру забрани свештенослужење. Забрана је уследила у октобру на седници Светог синода РПЦ. Тада је одобрен устав Православне цркве у Молдавији којој су дата права самоуправне Цркве. У децембру је у Кишињеву одржан епархијски скуп јерарха и свештенослужитеља Молдавије који су се практично једногласно изјаснили за очување постојећег статуса ПЦМ у саставу РПЦ. И пре ових догађаја патријарх московски Алексије II се обраћао румунском патријарху Теоктисту потврдивши уверење да је недопустива подела Цркве због распада држава и појаве нових политичких јединица. Међутим, покушај РПЦ да спречи раскол није наишао на разумевање румунског поглавара и 19. децембра 1992. године Синод РумПЦ је прогласио да је на територији Републике Молдавије основана „Бесарабијска митрополија“ у саставу Румунске патријаршије. Румунски патријарх Теоктист је примио бељцког епископа Петра у литургијско општење, без обзира на то што се исти налазио под забраном. Такође, игнорисао је чињеницу да апсолутна већина молдавског клира није подржала идеју преласка у Румунску цркву. Коментаришући ове догађаје можемо тврдити да се 27 година пре догађаја у Украјини у Православљу већ назирао раскол везан за антиканонске кораке Румунске цркве без преседана. У суштини, оно што је патријарх Вартоломеј учинио 2019. године, патријарх Теоктист је учинио још 1992. године у Молдавији, грубо прекршивши низ црквених канона. Реакција РПЦ на грубо мешање у црквени живот Молдавије је била прилично блага. Није уследио раскид евхаристијског општења с РумПЦ (премда је ограничено учествовање у неким манифестацијама). Руска црква је дуги низ година покушавала да пронађе заједнички језик у вези са насталом ситуацијом позивајући на укидање акта из 1992. године и предлажући да се пронађе други – канонски – облик за присуство Румунске патријаршије у Молдавији. Крајем 1990-их година одржани су састанци двеју цркава у Женеви, Грацу итд., али се јасно стицао утисак да румунска страна једноставно отеже, не намеравајући да промени свој став. Не само то, она је ове сусрете користила за легализацију сопствених одлука, дезинформишући јавност о току разматрања проблема. У међувремену је епископ Петар (Педурару) наставио да погоршава ситуацију оснивајући румунске парохије на територији Украјине, па чак и Русије. Влада Молдавије је под притиском ПССЕ [PACE] и Стејт департмента САД 2002. године регистровала „Бесарабијску митрополију“. РумПЦ је за дуго времена престала да ступа у контакт, игноришући дописе Московске патријаршије, као и протесте које су представници других помесних цркава (Пољске, Чешких земаља и Словачке, Украјинске, Српске, Јерусалимске, па чак и Константинопољске) изразиле против дејстава Румунске цркве у Молдавији. Уместо тога, 2007. године, неколико недеља након што је на румунски црквени престо ступио патријарх Данило, у Молдавији су отворене нове епархије „Бесарабијске митрополије“, услед чега је повратак на status quo постао практично нереалан. Не само то, док је Румунска црква на почетку практично предлагала коегзистенцију две јуридсикције, временом је реторика „Бесарабијске митрополије“ постала отворено дрска. Речи њеног поглавара – Петра (Педрураруа) које су 2023. године изречене о томе да је Молдавска митрополија „самопроглашеа структура која противречи самим канонима Цркве“, као и његова изјава о томе да ће уложити „све могуће напоре“ док се „све православне заједнице Републике Молдавије не врате под окриље Мајке-Цркве“ се не могу окарактерисати никако осим као дрске. Из одбрамбеног положаја „бесарабијски Румуни“ су прешли у офанзивни, што је означило проблематичност било каквог даљег црквеног дијалога. Изнећемо своје мишљење – дијалог је постао проблематичан одмах после коминикеа Румунске цркве од 9. априла 1992. године који је показао да се у основи мотивације Румуна налазе дубоки ресентиман и русофобија. Са своје стране, прозападне молдавске власти су почеле да дозвољавају себи изјаве о могућности забране Молдавске митрополије (у августу 2024. године посланик молдавске партије ПАС [PAS] Василе Шојмар је изјавио да власт намерава да забрани канонску Цркву). И премда је председница Санду касније демантовала намеру о забрани МПЦ, овакве изјаве су прилично симптоматичне и показују у ком правцу ради владајућа партија. Све веома личи на развој црквене ситуације у Украјини. Мада, има и разлика. Премда молдавске власти врше значајан притисак на Цркву, власт није тако монолитна и јака да би могла да учини оно што је украјинска власт успела почевши од 2018. године и постоје све шансе да ће молдавски народ на предстојећим парламентарним изборима начинити избор у корист умеренијих и прагматичнијих политичких снага. Осим тога, социолошки подаци сведоче о томе да подршка коју „Бесарабијска митрополија“ ужива у друштву ни издалека није тотална, да не кажемо да је прилично скромна. Већина држављана Молдавије су парохијани ПЦМ (по различитим проценама до 86%). Исто се односи на идеју уједињења с Румунијом. Статистика показује да само мали део Молдаваца себе сматра Румунима (7,9%) и да мањина (31%) жели да се уједини с Румунијом. Ово улива наду у то да ће ПЦМ успети да опстане након дугогодишњег притиска и да ће имати могућност да самостално одређује вектор свог развоја. Напослетку, поглавар РПЦ је у својим писмима више пута истицао да судбина Православља у Молдавији треба да се решава уз узимање у обзир мишљења клира и верног народа. За Правблог Sr са руског превела Марина Тодић