Претражи Живе Речи Утехе

Oсам година крвавог ослободилачког рата, било је потребно Грцима да извојују ограничену независност од Османске Турске. Још три потоње године, да Краљевина Грчка постане заиста независна држава. Устанак је почео 25. марта 1821, али су припреме почеле много раније. За разлику од српске револуције (1804.-1813.), национални и ослободилачки покрет Грка је био снажнији, пре свега због вишег нивоа привредне и друштвене развијености Грчке. Такође, борба Грка успела је да више привуче пажњу европских сила и да чак изазове њихову оружану интервенцију против Турака. Да би се разумеле околности у којима је почео и трајао велики ослободилачки рат Грка, треба боље разумети укупне историјске околности на поробљеном Балкану крајем 17. и почетком 18. века. Слабљење турске империје највише су на својој кожи осетили православни народи. Ипак, у Османском царству Грци су – још од прве појаве Турака на овим просторима – уживали посебан статус, нарочито становници егејских острва, као и Мореје (Пелопонез). Цариградски Грци, чак, стицали су значајне положаје. Били су то Фанариоти, тако названи по цариградској четврти Фанар (Светионик) у којој је смештена Васељенска патријаршија. Заузимали су положај кнежева у Влашкој и Молдавији. Углавном су се бавили административним пословима, а од средине 17. века су обављали улогу драгомана, односно преводиоца у дипломатским односима Османског царства са другим државама. Њихов отпор се појачао с пропадањем тимарског система, као и у време јачања приморских градова, највише Солуна и Смирне (дан. Измир) и раста антитурског расположења. Рига од Фере Такође, не треба занемарити чињеницу да су на развој нациoналног буђења Грка утицали и грчки младићи који су се школовали на европским универзитетима, долазили у додир са идејама просветитеља, Француске револуције, националног романтизма… Творац једног од првих планова за организовање општег устанка против Турака био је Ригас Велестинлис, хеленизовани Влах из Тесалије (код Срба познат као Рига од Фере). Боравећи у Бечу 90-их година XVIII века био је под утицајем Француске револуције и писао је политичке трактате ради освешћивања балканских народа који би подигли устанак против Турака са циљем стварања новог Византијског царства, али које би било уређено тако да постоје и неке установе републике, по узору на француски модел. Ригасови планови су пропали, јер је убрзо ухваћен у Трсту и задављен у кули „Небојша“ на Калемегдану у Београду 1798. Његово име данас носи улица на Дорћолу, која се од Тадеуша Кошћушка спушта до Душанове. Мученичка смрт Риге од Фере послужила је као инспирација тројици Грка – Емануилу Ксантосу, Николаосу Скуфасу и Александру Цакалову – да у Одеси, на југу Русије, 1814. оснују Филики етерију (Хетерија – Пријатељско друштво) са циљем да се Грчка, а потом и цео Балкан, ослободе од Турака подизањем оружаног устанка. Према подацима, који се чувају у Архиву Хетерије, смештеном у Архиву парламента Грчке у Атини, вођство над револуцијом понуђено је најпре – Карађорђу! То је у лето 1817. учинио Георгиос Левантис, један од првака Хетерије. Карађорђе је у Србију и пребачен тајно, у организацији Хетерије, 11. јула. Недуго после тога, међутим, 25. јула те године, у Радовањском лугу, Карађорђе је убијен по налогу његовог кума, Милоша Обреновића. Александрос и Константин Ипсилантис У Хетерији је наредне, 1818. године, превладала борбенија струја, која је желела да одмах почне са припремама за устанак. Организација се преселила у Цариград, тад највећи грчки град. Тражио се нови вођа. Вођство је прво понуђено Јоанису Каподистрији, Грку са Крфа, који је обављао послове у министарству спољних послова код руског цара Александра I, али је он то одбио, сматрајући устанак преурањеним. Хетерија је онда за вођу изабрала Александра Ипсилантија (Александрос Ипсилантис), ађутанта руског цара Александра I. Његов син Константин био је принц Молдавије. Устанак је требало да почне као балкански, на неколико места у царству: на Пелопонезу, у Влашкој, Молдавији, Цариграду и да се прошири на Србију, Босну, Бугарску и тако побуњени балкански народи затражиће помоћ руског императора за образовање балканског хеленског царства. Акција хетериста започела је крајем фебруара 1821. преласком Ипсилантија из Русије у Влашку, у којој је већ био започео устанак и где устаници заузимају Букурешт. Прве устаничке борбе почеле су 6. марта, али је одред од око 2.000 Грка, на челу са Ипсилантисом, брзо разбијен. Потом је на Пелопонезу, 21. марта, заузета Каламата. Германос, митрополит Патре, посвећује заставу устаника (Теодорос Вризакис, 1865) Али, главни догађај на почетку Рата за независност био је 25. март, када је патријарх Германос, у манастиру Св. Лавра на планини Хелмос на Пелопонезу, благословио заставу устаника у манастиру Велика Лавра. Тај дан рачуна се као почетак устанка и данас слави као грчки национални празник. До средине априла устанак је захватио централни део Грчке и проширио се на острва. Грци су веома брзо постигли значајне успехе, а 22. јануара 1822. у Епидаурусу, усвојили Устав Грчке и именовали прву владу. Грчка револуција се, уопштено, може поделити у три фазе: период успона (од 1821. до 1825.), период кризе (1825. – 1827.) и период коначне победе (1827. – 1829.). Покољ на Хиосу (Ежен Делакроа) Оно што је карактеристично за све фазе овог рата Грка за независност била је суровост у обрачунавању зараћених страна. Грци су, тако, на Пелопонезу 1821. побили више од 15.000 муслимана, да би се Турци осветили убиством 20.000 хришћана на острву Хиосу 1822, претворивши острво у пустош. Терору су били подвргнути и Грци у Цариграду, Једрену, Малој Азији, Смирни, на Родосу и Кипру. Ова страдања Грка испровоцирала су реакцију Свете алијансе. Још када је вест о устанку Грка стигла до западне Европе, почели су да се стварају филхеленски покрети који прикупљају новац, а многи угледници су узели активно учешће борећи се на страни Грка, као енглески песник Бајрон. Џорџ Гордон Бајрон уложио је сав свој иметак, славу и углед да помогне Грцима: организовао је прикупљање помоћи, слање бродова у Грчку, а на крају је умро од грознице у Мисолонгију 1824. Битка код Мисолонгија До 1825. Грци су били у успону, али су се онда појавиле несугласице поводом будућег уређења државе. Једни су се залагали за монархију и ослонац на Русију, а други либералну републику и ослонац на западноевропске земље, првенствено Британију. Ове размирице ослабиле су јединство Грка, а однос снага ће се променити нарочито од тренутка када се Порта 1825. обратила за помоћ египатском намеснику Мехмед – Алији. Велика флота, на чијем челу је био Алијин син Ибрахим, кренула је у жестоку офанзиву против Грка. Редом су падала грчка устаничка упоришта, почев од Крита па до Мисолонгија, центра побуњених Грка. Мисолунги је пао у априлу 1826, ту су Ибрахимове снаге масакрирале браниоце, а устанак је био пред гушењем. Турци су ушли у Атину, и убрзо је цела копнена грчка опет била под влашћу Порте. Битка код Наварина Тог тренутка, међутим, умешале су се велике силе, првенствено Велика Британија и Русија. Турски султан Махмуд II, притиснут отвореном могућношћу рата и усред реформе војске, морао је да попушта. Он је 1826. укинуо јаничаре, елитну јединицу још из средњег века. Велике силе су користећи ову ситуацију наметале Османском царству разне предлоге, којима се дефинисао положај и уређење хришћанских земаља, опредељен Букурешким миром из 1812. и Акерманском конвенцијом из 1826, које су углавном предвиђале аутономију за ове области у Османском царству. О грчком устанку, међутим, Порта није желела да преговара. Великој Британији и Русији придружила се и Француска тражећи аутономију за Грке (Лондонски уговор). После новог турског одбијања дошло је до примене силе: у поморској бици код Наварина 1827, удружена британско-француско-руска флота уништила је египатску флоту. Французи и Руси наставили су са операцијама против Турске и Мехмед – Алије. Уследио је и руско-турски рат 1828, Француска је послала експедициони корпус на Пелопонез 1828, па су Турци били принуђени да склопе мир 1829. у Једрену. Турска је потписивањем тог мира признала ограничену независност Грчке. На Лондонској конференцији (мај 1832.), Велике силе (Уједињено Краљевство, Француска и Русија) понудиле су грчки краљевски трон баварском принцу Оту фон Вителсбаху, не питајући Грке. 21. јула 1832, дипломатски представници Великих сила при Високој Порти у Цариграду, потписали су заједно са отоманским представницима Мир из Цариграда, којим су утврђене границе новоустановљене Краљевине Грчке. Ото Први, краљ Грчке Граница је ишла од Арте на западу, до Волоса на истоку, обухватајући Пелопонез, јужни крај Румелије и један број острва ближих копну. Велике силе су пристале на независност Грчке под условом да она постане наследна монархија на чијем челу ће бити принц из неке европске династије које нису у сродству са владајућим династијама у Британији, Русији и Француској. Избор је баш зато пао на сина Лудвига I Баварског, Ота од Вителсбаха. Требало је ипак задржати контролу над новоуспостављеном краљевином. Један од највећих јунака грчког устанка био је – Васо Брајовић. Познатији као Васо Црногорац (Васос Мавроуниотис), овај ратник је према тврдњама већине грчких историчара рођен 1790. године у Бјелопавлићима. Био је морепловац, па је тако и доспео у Грчку, баш уочи устанка, 1820. Узео је учешће у устанку са још два своја брата, Шпиром и Радошем. Забележен је велики број примера његовог јунаштва. Рат је завршио као генерал и ађутант краља Отоа. Умро је 9. јуна 1847. Васо Брајовић Грчки писац Атанасиос Хрисологис (1876. године), забележио је да је „његова домовина била јединствена светла тачка у Европи поробљеној у то време од Османлијског освајача, и док је страх и насиље царовало, само је, и само та, његова Црна Гора, пркосила Турицима, и никад, никад, њезина светлост није се угасила. Ако се било где рађају велики људи, у Црној Гори скоро сваки мушкарац је раван Хераклу. Црногорце карактеришу светли ум, чисто срце и непоновљиво родољубље. Васо је био типични представник такве земље„. Као историјски куриозитет: у јануару 1897. грчка влада послала је пуковника Тумелеона Васоса, једног од двојице синова Васа Брајовића из брака са Хеленом Пангалуом, да предводи грчке трупе на Крит како би помогли грчкој побуни и анексирали ово острво, које је делом држала турска војска. Да не би дошло до већих сукоба, Велике силе одлучиле су да раздвоје грчку и турску војску, а мировна улога на Криту поверена је и – Црној Гори. Црногорска влада послала је одред од 72 војника и шест подофицира, под командом капетана Машана Б. Божовића. Црногорска мировна војна мисија трајала је две године. Тумелеон Васос је попут оца добио чин грчког генерала. Фото: wikipedia, history-corner.com, novosti.rs, hellenica.de Материјали и историјски подаци: history-corner.com http://www.vucinic.me/krvavi-put-grcke-slobode/