Претражи Живе Речи Утехе

Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија Димитрије Љотић је предратни политичар, мислилац и оснивач ЗБОР-а и љотићеваца Димитрије В. Љотић је у историји остао упамћен по предратном ЗБОР-у и српским омладинским војним формацијама за време Другог Светског Рата такозваним „љотићевцима“ који су били нека врста народне милиције. Комунистичка пропаганда га је после рата оцрнила и проглашавала народни издајником и колаборационистом који је сарађивао са окупатором. Савремена историја му с друге стране одаје признање за његов патриотски рад и пре и за време рата на уздизању сељаштва и омладине, за неговање духовности и жеље да српски род што више спаси од страдања и по цену сопствених жртава. Није био омиљен код Немаца који су окупирали Србију и стално је долазио у сукоб са њима, није био омиљен ни код четника, ни код владе у избеглиштву, чак су својевремено и наредили његову ликвидацију, али стоји истина коју ни један историчар не може да пренебегне, Димитрије В Љотић је био особа високих моралних квалитета, патриота и човек чврстих духовних принципа, политичар витешких начела и дубоко хуман човек. Борио се да очува и сачува српски народ у тешким временима, и оставио је много пророчких порука о будућности. Ко прочита шта је Димитрије Љотић писао и говорио схвата да је био далеко разумнији и проницљивији од свих тадашњих политичких актера. И тада и сада, био је моралнији и честитији од свог окружења и то му је највећи „грех“ код свих политичких елита које су дефиловале Србијом. Као што порука из Библије каже: „Тешко је бити пророк у свом селу“. Историја Србије ће временом Димитрију Љотићу дати заслужено признање и место које заслужује. КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА Ко је био Димитрије Љотић. Кратка биографија Димитрија В. ЉотићаДимитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године. У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу. По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом. Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву. Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник. После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар I Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године. После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године. После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта VI Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине. Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу. Боривоје М. Карапанџић http://www.bastabalkana.com

Сат је откуцао тренутак који је читава нација ишчекивала. На националној телевизији појављује се лик водитељке Оље, новинара провјереног квалитета, која изјављује да дебата два предсједничка кандидата управо почиње. Правила дебате су једноставна - водитељка ће, као модератор, поставити питање или затражити мишљење кандидата о одређеној теми и сваки ће од њих говорити стриктно о постављеном питању. Свакакве непотребне и превелике дигресије су забрањене, као и прекидање супарника. У супротном, прекршиоцу ће бити одузета ријеч искључењем микрофона. Камера се удаљава од њеног лица и приказује дугачки сто на чијим крајевима сједе кандидати, иначе пријатељи из дјетињства, Слободан и Стефан, док је у средини водитељка са руком на дугмадима за контролу микрофона. "Господо, ви сте кандидати за вођу наше земље. Али имајте на уму ово - у овој соби, за овим столом, ја сам апсолутни диктатор. Кршење правила које обезбјеђују квалитетну и јасну дебату не толеришем ни секунде.", рече Оља војнички озбиљно. Кандидати, као два дјечака које је мајка изгрдила јер су се испрљали у блату играјући се, тихо су потврдно климнули главама. Били су више пута Ољини гости. Знали су колико она озбиљно схвата своју емисију, а жељели су што више гласова освојити наступом, но морали су сачекати још пар минута да се заврше уводне монтаже којима се представљају кандидати. Први је кренуо Слободанов уводник. "Кандидат је Либералне странке као човјек са дугогодишњим искуством у јавном животу, бројним академским достигнућима, пар књига у којима излаже своја политичка и филозофска виђења и јавно признатом постојаношћу и дослиједношћу у политици. Представља свјеже лице које је изњедрила либерална и грађанска опција, након уједињења у једну политичку странку. Својом упорношћу и харизмом успјео је саградити подршку унутар странке и скинути са њеног врха стару гарду која је безуспјешно годинама лутала у потрази за новим начином да дођу на власт. Слободанова критика својих "политичких отаца и мајки" како и даље живе у старим данима славе, када су били у првим редовима борбе против диктатора и његових апаратчика, те како због тога не могу да увиде ни да схвате нове друштвене токове ударила је у саму срж њиховог бирачког тијела. Успјео је у свом првом циљу - смјена генерација је дошла. Створена је нова опција која је старим идејама удахнула свјеж дух и пријеко потребну снагу. На предизборним скуповима одзвањале су највише двије ријечи - слобода и правда. Кратак инсерт са посљедњег митинга приказује га како узаврелој маси говори:"Нашој земљи диктирају са стране шта смије а шта не смије. Нашу земљу комшије покушавају понизити користећи тренутне и краткотрајне предности које имају, само да би што више својих оваца превели на своју страну. Нашу земљу гуше ухљеби, хохштаплери, лезиљебовићи и паразити само како би убирали плате за свој нерад. Нашу земљу сатиру велики и моћни који могу платити да им се снизе порези или дају неки посебни уступци. Нашу земљу даве тако што даве њен народ, не дајући му да дише, да ради, да се лијечи, да се образује. Нашу земљу дијеле и мрцваре они који само вичу "ми против њих". А све то само да би остали још пар годиница на власти не би ли узели још који динар, док народу просипају шупљоглаве приче о свом наводном родољубљу. Газе слободу, газе правду, само да би себи трпали у џеп!". Уз наочиглед мало напора, читава либерална страна се сјатила око оваквих ријечи. Гледали су како недостојни долазе на највише положаје, добијају највеће почасти, док они који су радили и трудили се за свој хљеб и свој статус труну или у непознаници или у немаштини. Некад чак и у оба стања. Жељели су промјене, жељели су да скину такве са власти и са својих леђа. Жељели су да се људи поштују и награђују по ономе што заслужују. Жељели су слободу и правду.". Накратко, камера се враћа у студио гдје уживо хвата тренутак када Стефан преврће очима на Слободанов уводник. "А добро, мора се мало драматургије увести.", узврати Слободан, не знајући да је све ухваћено и пренијето на телевизији. Стефанов уводник поче одмах након тога. "Кандидат је Народне странке. Човјек из народа, за народ. Служио је обавезни војни рок док је још постојао, а потом је и добровољно служио у Војсци. Упоредо је завршавао своје студије права и временом је дошао до официрских вода, до мајорског чина. Пар година након пада диктатора напустио је војни позив и уљкучио се у политички живот јер није могао гледати стално понижавање државе и народа којима је са поносом читавога живота служио. Домаћи људи, умни и паметни интелектуалци продали су своју земљу, уништили је, унизили и поклонили се страном диктату. Нису били спремни ни за одбрану сопственог народа одмах преко границе, а усуђивали су се носити патриотска одијела са времена на вријеме. Предали су обичног човјека на милост израбљивачима, скрећући поглед када су понижавани, отпуштани и одбацивани без ичега за живот. "Све је то за ваше добро, али ви то не знате!", стално су говорили бројни буржујчићи који ван центра главнога града нису изашли на дуже од пар сати. Држава, народ, традиција, образ, ништа им то није значило. Због тога је земља данас посрнула, због тога је нико не поштује. Због њих и таквих више немамо ни војску достојну тог имена. Све је срушено, све је распродато, а народ сиромашан, понижен и исмијаван. Све се то мора исправити. Све се то може исправити. На таквом јаком осјећају националног јединства, народњаци су зајахали и изњедрили Стефана, строгог, спартански васпитаног бившег официра који је повео широк талас обичног народа који је највише испаштао током великих промјена, као и велики дио градске интелигенције која је жељела доста промјена у политици зарад повратка националног престижа. Слабе и неодлучне политике морају престати. Вријеме је да ова земља покаже како има кичму у здравом, јаком и уједињеном народу и да се бори за себе.". Два кандидата су се гледала благо се смијешећи. Знају се читавог живота и знају колико су слике у уводницима претјеране. Али разлике у идејама нису нимало преувеличане. Оља одмах потом отвори прву рунду:"Добро... Видно је да полазите од изузетно различитих ставова по неким основним питањима. Почнимо прво од смјене Диктатора, јер тај тренутак је некако битан мотив за ваше политичке ангажмане. Слободане, како ви гледате на тај догађај?". "Као на нужно зло, Оља. Демократске снаге су читаву деценију водиле легалну и парламентарну и надасве демократску борбу против његовог режима. Увукао нас је у непотребне и унапријед изгубљене и лоше промишљене ратове, гушио је основне људске слободе у самој земљи и контролисао је агенције које су крале, шпијунирале и убијале његове противнике. Да не спомињем како нас је успјео довести на међународном плану у статус изопштеника и одметника од читавог нормалног свијета, како је под његовом владом дошло до свеопштих санкција које су осакатиле читаву државу и како је народ живио у потпуној биједи и несигурности. И поврх свега, када је коначно изгубио изборе, након што је навукао пола свијета да нас поштено избомбардује, није хтјео да сиђе са власти јер је знао да ће одмах отићи пред суд. Био је спреман ићи против воље народа за којег се клео да штити. У таквој ситуацији, он је једноставно морао пасти." Стефан се одмах надовеза на њега:"То што сте назвали "легалном и надасве демократском" борбом против њега је проста лаж. Како можете то тврдити, када је читав тај ангажман плаћала држава која нас је на крају бјесомучно напала, само јер јој се тако могло? Како можете уопште да говорите о било каквом легитимитету када сте својом вољом допустили да будете оруђа и оружја друге државе, стране силе, унутар своје сопствене? Разумијем у потпуности борбу за слободу, људска права и сву ту папазјанију, али не разумијем како су вође Ваше странке имале образа да воде ову земљу након што су вршљали по њој у име и за рачун друге државе. И послије се чуде што су их многи називали издајницима и страним плаћеницима?". "Ах, враћамо се на старе етикете? Пазите, могу сада играти к'о киша око Крагујевца гледе овога, али да будем искрен. Па шта ако јесу? Не кажем да јесу издајници, у том смислу да су их плаћали странци. Само да Вас питам - па шта ако и јесу примали те паре? Тај новац су користили за борбу против човјека који је угњетавао сопствени народ и слао га у бесмислене ратове које је сам помогао да букну. Убијао је невине људе само јер су били против њега, прислушкивао је све и свакога, држао је читаву земљу биједном, изолованом и у сталном стању узбуне. Да ли је зло узети новац од странаца како би се срушио диктатор који уништава сопствену земљу? Или, боље да преформулишем - да ли је то веће зло? Наравно да није. Интереси наше земље и интереси стране силе су се поклопили у том сценарију. Зато је смијешно да људе који су се борили за напредак називају издајницима управо они људи који су је уништавали. То је много већа издаја." "Све сводите на пуки интерес и хладну рачуницу. Гдје је ту поштовање сопствене земље, ко год њом владао? Гдје је ту стајање уз своју нацију и свој народ без обзира на околности? Гдје је ту национални понос и поштовање своје нације? Нема их. Ви нисте вјеровали, а ни сада са новом гарнитуром не вјерујете, да обичан човјек може сам промијенити своју земљу, без ичије помоћи и вршљања против националних интереса. Ви не вјерујете у основно поштовање своје земље нити у неке више принципе, него све сводите на просту рачуницу. Без обзира на диктатуру која је владала, сигурност и част државе је и даље постојала. Без обзира ко њом влада, ова земља је наша и њене проблемо рјешавамо ми, а не неко преко океана." Слободан се накратко убаци:"Хоћете рећи да такво дјеловање није прихватљиво само из принципа, без обзира на грозоте које је Диктатор радио?" "Да. Такво дјеловање је требало бити аутентично, легитимно." "Па зар није легитимно борити се против репресије сопственог народа?" "Јесте, легитимним средствима и легитимним новцем који није дошао од страних влада и страних обавјештајних служби." "Али Диктатор није уопште користио легитимна средства у тој борби. Чак штавише, оно што је његова власт радила било је милион пута горе него што је то радила демократска опозиција." "Ах, тај утилитаризам. Схватите да туђе зло не оправдава сопствено зло. Ако се нећемо придржавати неких општих принципа у земљи, свеједно је ко је на власти. Ионако то неће ваљати. Но добро, очигледно је да о овоме можемо у недоглед. Ви, либерали, оправдавате себе тиме да сте чинили мање зло. Нама, зло је зло, а служба и вјерност држави, народу и нацији је неприкосновена. Оно што се можемо сложити јесте да је до промјена морало доћи. Само није то требало вршити револуцијом, јер нисте више могли чекати да се попнете у фотеље које сте годинама мјеркали. Погледајте само шта је дошлог након тог преврата." Слободан се убаци:"Па, како саме чињенице показују, вратили смо се у ред нормалних држава у свијету, поправили смо економију, реформисали институције колико смо реформисали, напредовали смо све више у скоро свим пољима..." "Па како је онда народ разочаран у те Реформе?", упита Оља. "Прво зависи на шта мислите када питате у шта је народ разочаран. Ако мислите на успостављање мира, смјену диткатуре, економски развој, то нам нико не спори. Али ако говорите о очекивањима грађана након преврата... Нажалост нисмо постигли ни пола онога што се очекивало. Због ситничавог политиканства и паразитирања на државној каси, приватизовано је и што је требало и што није требало приватизовати, углавном на начин који није био исправан. Све је то истина, али за утјеху бољег од тога није било у понуди. Многе структуре су се оприале, а и данас се опиру, разним промјенама јер не желе да остану без моћи, заштите или сигурности. Многи злочинци су и даље у структурама власти и док год они имају моћи да утичу на ствари, тај отпор ће постојати и успоравати било какав напредак који пријети њиховој сигурности." Оља се окрену Стефану у знак да може дати реплику:"И тако умјесто корумпираних комуњара добили смо корумпиране либерале. Комуњаре су држале народ сиромашним, а либерали су га онда оставили на улици без пребијене паре. Хајде, можемо рећи да је напредак остварен у свим пољима од свргавања Диктатора, али тај напредак је мали, у неким секторима безначајан или непостојећи. Земља је подвргнута страном диктату, проглашени смо за најгоре злочинце након нациста, допустили смо да нам дио територије отцијепе, да нам смање и унизе војску као да сама није способна да обавља своје дужности... А о економском неразвитку да и не говорим. Толико народа је остало без посла јер власт није обезбиједила основну социјалну сигурност, нити се трудила да сачува радна мјеста, јер је ММФ тако диктирао. И онда као шлаг на торту, кренула је фамозна "политика регионалног помирења" која је била само испразни его пројекат предсједника. Извињавао се за све, и што јесмо и што нисмо урадили, док су и њега и нас сви пљували без обзира на та извињења. И искрено, није ни чудо јер то извињавање није ни било искрено ( додуше нема ту шта да се ико извињава ), јер је Љепотан само желио да уђе у историјске књиге као Велики помиритељ. Месија! А резултат свега тога? Национално понижење, отцјепљење дијела територије, погоршање односа са комшијама..." "Стефане, ако ћемо искрено... Покрајина се отцијепила још док је Диктатор био на власти. Због њега су нас бомбардовали, због њега су стране војске ушле у Покрајину и због њега је демократска власт била у позицији у којој је била. Но, да Вас питам баш гледе Покрајине... Зашто се буните за њено отцијепљење?" "Због пар ситних, али заиста ситних и небитних ствари... Ту је САМО историјска колијевка нашег народа и наше државе. Ту је САМО највеће наше духовоно и културно наслијеђе. То је САМО земља која је била наша одвајкада. Ту је САМО избјегло и поубијано море наших. И за крај, њено отцјепљење је било САМО силеџијско иживљавање великих сила над малом државом." "Па могуће је да историјска колијевка постоји чак и ако је ту нека друга држава. Ето, Русија је зачета у Кијеву, па опет нема проблема што се Кијевљани уопште не сматрају данас Русима. Исто важи и за духовно и културно наслијеђе, за које морам додати да је неопходно да га сам његов народ одржава. Док је нас, биће и наше културе и духовности и историје. Ту територија не игра неку пресудну или значајну улогу, колико год дуго она била под било чијом влашћу. Злочине додуше не негирам, али подсјећам Вас да су злочини чињени и са наше стране. То није црно-бијела слика гдје су се Покрајинци из чиста мира иживљавали над нашима. Вијекови историјске мржње су ту у питању, а све је експлодирало када је Диктатор почео и Покрајинце да угњетава. Они то нису гледали попут нас, као просту диктатуру једног човјека, него као угњетавање једног народа од стране другог. То заборављате за Покрајину, али то савршено памтите и истичете ( сасвим праведно и оправдано ) за сецесију нашег народа у Лијепој Кроасанији и у Међедистану. Како можемо очекивати да нас други поштују и буду коректни према нама, када ми сами нисмо коректни према другима? И још сами себе лажемо како смо невини, или мање криви или исто криви као остали. То исто насилно отцијепљење територије које вама толико смета код Покрајине сте исто покушавали радити и у Кроасанији и у Међедистану на потпуно исти начин, а онда се позивате на принципе поштења." "Све то апсолутно стоји. Али пазите, ако је наш народ угњетаван у тим земљама, ми имамо дужност да га заштитимо и помогнемо му како можемо. У једној смо успјели изборити се за колику-толику независност, док у другој нисмо. Жалосно је и што су Покрајинци угњетавани, али то не оправдава нимало ни акције великих сила ни држање либерала у свему томе. Не можете говорити да смо ми радили исто што су нашима радили преко границе. Пријећено им је да постану грађани другог реда, да се њихова воља не поштује, да се асимилују у туђе нације. У Покрајини је била другачија прича. Поркајинци су угњетавани не из етничких или националних побуда Диктатора, него из његове хладне рачунице да је боље да навади један народ на други како би остао на власти. Био је комуњарски политичар моћи, док сте у Кроасанији и Међедистану имали на власти људе који су као суштину својих идеологија имали национално уништење нашег народа. Невјероватно је да сте слијепи на ту чињеницу." Оља се убаци одмах након Стефана:"Господо, скрећемо већ са основне теме. Питање су реформе." Слободан настави:"Да, опростите. Природа је оваквих дискусија да одлутају на неку педесету стазу. Елем, реформе нису испуниле очекивања, али су поставиле земљу на прави пут. Сада је питање само да нови људи, који су у току са савременим свијетом, исправе грешке старих и наставе њихово дјело. Економски требамо растеретити привреднике прије свега. Без прихода које они стварају, не можемо финансирати државне услуге. Морамо рационализовати јавну управу и отпустити неоптребне и нестручне кадрове. Морамо више сарађивати са комшијама. И на крају морамо ријешити питање Покрајине у догледно вријеме." Стефан дода:"Реформе не да нису испуниле очекивања, него нису испуниле ни основне функције које су требале остварити. Економски трпимо штету јер повлашћујемо странце док гушимо домаће. За јавну управу се слажем, но то је много компликованије питање од просте пропаганде коју просипате са тим отпуштањем ухљеба. Као да се то може тек тако урадити. Будимо реални... ти људи одмах прелете у владајућу странку која их се потом не жели одрећи јер... глас је глас. Ту је потребна стабилна и дугорочна политика која ће након пар деценија очистити систем и #блато, како то Слободанове лутке воле да твитују. Комшије морају испунити пар услова и престати са својим провокацијама и подапињањима. Тек онда можемо причати као партнери. Поготово то важи за Међедистан гдје наш први услов мора бити поштовање слободе нашег народа. Ако наставе са оваквим гурањима ка унитаризму, отцијепљење постаје све реалнија опција. И наравно морамо бранити наш суверенитет у Покрајини." Оља се убаци прије него се потеже поновна историјска анализа Покрајине:"Добро, хајде онда да поставим веома једноставно питање. Да ли подржавате признање Покрајине као независне државе? И зашто да, зашто не? Укратко, без дигресија стотинама година уназад до инвазије Кебаба, молим... Стефане?". "Апсолутно против, из већ наведених разлога. То је наше, увијек било и остаће." "Да, подржавам признање Покрајине. Након спроведеног референдума о измјени Устава, наравно, који би био у суштини референдум о признању Покрајине. Погледајмо то са прагматичне стране. Да лиимамо реалне шансе да је вратимо под наш пуни суверенитет? Немамо. Нашег народа доље скоро више и да нема. Једино што можемо извући из свега јесте да будемо покровитељи и заштитници нашег народа доље, као што смо у Међедистану и у Ђетићији, специјалан статус за све наше светиње и културне споменике и аутономију за наше. Размјена територија такође не звучи лоше у неким тренуцима, али то је већ питање конкретних околности." Стефан се наслони на сто рукама и уз дубок уздах поче:"Пазите, разумљиво је све то са практичне стране. Али, Покрајинци неће ништа од тога дати. Ако и пристану дати, све ће опструирати док год могу... јер им се може. Наивно је тек тако дати им понуду за признање без неких гаранција да ћемо добити што ми желимо. Али опет осврнимо се и на неке принципе. Покрајина је нелегално и нелегитимно прогласила независност, под страном окупацијом. Да ли желимо легитимизовати такву праксу? Наравно да не желимо. И опет, поврх свега тога, то је наше, да не понављам сад опет све оне разлоге. Сви их ионако знају." "Али, Стефане, искрено да Вас питам... Да ли желите Покрајинце да утичу на структуру власти у нашој земљи? Да ли заиста желите да у Скупштину улазе представници људи који не желе да буду дио ове државе и који ће увијек радити да дестабилизују државу зарад својих интереса? Они ће то моћи. То већ раде на југу, у Ајварској републици. Они одлучују ко ће водити државу. Да ли заиста желите такву ситуацију код нас, поготово са нашим политичким системом који ће увијек моћи тако да искористе зарад интереса који су често противни нашим националним? Нико то не жели. Шта ће нам? Нека иду, само нека испуне неке услове. А док их не испуне, пружимо им пакао на сваком кораку гдје можемо." Оља упита:"А да ли би се евентуално признање могло одразити на Међедистан?". Слободан одговори:"Итекако. Тиме бисмо добили одријешене руке и слободније маневрисање у свему томе. Сецесија одједном би постала реалнија опасност и то и могло допринијети смиривању страсти код Међедистанаца. Увидјели би да морају ублажити и промијенити свој приступ како им се држава не би распала. Имали бисмо донекле јачу позицију, као народ, у свему томе." Стефан се сложи:"Да, уколико би дошло до признања, могли бисмо се преоријентисати на наше национално питање у Међедистану. Ако не бисмо могли извући сецесију и припајање, могли бисмо макар осигурати слободу унутар Међедистана и опирање унитаризацији управо због свега што Слободан рече. Али, то уједно значи и дестабилизацију региона, па је питање да ли је то у овом тренутку пожељно, јер ратна опасност увијек постоји. А то нам најмање треба." Оља закључи:"Значи ако послушамо либерале за Покрајину, можда ријешимо национално питање у Међедистану. Али ако послушамо народњаке, можда се одржимо у Покрајини, али не добијемо земље преко границе. Па ово је прави парадокс!" Стефан се убаци:"Да, али не мора бити. Можемо тражити пун суверенитет на оба поља." Слободан подругљиво примјети:"Опет дупли аршини. То није баш... принципијелно." Стефан узврати:"Принцип је наш национални интерес, који уједно значи јаку и поштовану државу, повратак наших територија и нашег народа. Нема ту дуплих аршина." Слободан:"Има. Политика "ми изнад свих" је просто приступ силе. Узми шта можеш док можеш, само да теби буде боље. Друге ко хебе. Ми смо себи најбитнији! А онда када неко са нама тако поступа, вичемо како је то највећа неправда икад. Иронично." "То се може исто рећи и за вас. Најважнији је напредак државе, али у реду је ако тој држави отму земљу, ако јој други диктирају шта да ради, ако не води рачуна о свом народу. То није напредак. Иронично." Оља се усправи у столици како би дала сигнал да је вријеме за нову тему:"Доообро, сљедеће на реду је, природно, спољња политика. Ту имамо три сегмента - односи са комшијама, улазак у ЕУ и улазак у НАТО. Хајде прво укратко, који су ваши ставови и зашто?" Слободан поче:"Са комшијама морамо више да сарађујемо и да не бацамо националистичке приче иако то неки од њих стално раде. Морамо имати на уму да од тога немамо ништа и да нам је прије свега у интересу да нешто постигнемо, а не да се препуцавамо метафоричким националним... палијама само ради прављења циркуса. Улазак у ЕУ нам је свакако потребан и пожељан, јер добијамо приступ јединственом тржишту гдје можемо искористити наше могућности много боље. Поред тога, постоје многи европски помоћни фондови који су свакако добродошли, а слобода кретања и слобода рада су велика прилика за наше раднике и послодавце. Са друге стране, не смијемо мислити да благостање долази само по себи. ЕУ је само оквир унутар којег нам се нуде многе могућности, а не готово рјешење. Улазак у НАТО... у неком тренутку, зашто да не? Мада не видим неку претјерану корист нити штету од уласка и од неуласка." Стефан диже руке у ваздух:"Па, изгледа да се овдје не слажемо баш. Комшијама морамо ставити до знања да нисмо само ми неке црне овце на овом брдовитом полуострву. И даље стоји много отворених питања оо ратних злочина који се стављају само нама на терет. Морамо инсистирати на истини. И они су чинили злочине и наше жртве заслужују правду. Морају проћи кроз друштвену катарзу да није било добрих и лоших током ратова, већ да је свако свкаога убијао, сразмјерно војној моћи коју је ко посједовао. И друго, понављам, да не допуштамо понижавање наше земље сао како би њихови налицкани манекени освајали пар политичких поена код својих оваца који се буде пјевајући бојне пјесме. Како они нама, тако ми њима, одмах, јасно и гласно. Ако им попуштамо или их игноришемо, само ће се више окуражити. ЕУ нам није неопходна, јер нуди више штете него користи. Да, трговина је добра, али и овако имамо доста трговине са земљама ЕУ. Али чим уђемо у тај систем, потпашћемо под контролу институција ЕУ, банке ЕУ, судова ЕУ, а све њих контролише Њемачка којој је у интересу само да извози у сиромашније земље. Субвенционишу своје компаније, а нама ће забранити да подржавамо своје предузетнике. Увешће нам бројне забране, контроле и стандарде на које нећемо бити спремни, тежиће да нас монетарно контролишу и поробе као што је то случај са Шпанијом, Италијом и прије свега Грчком. И ту примарни циљ ЕУ бирократа неће бити шта је најбоље за нашу земљу. Боље слободни и мало сиромашнији, него привидно богатији и поробљени. А НАТО.. ни под разно. Ем су нас напали, ем су нам отели дио територије, ем би нас то удаљило од Русије сасвим. Неутралност и сарадња са свима је најбоља опција. А да не спомињем како би чланство у НАТО алијанси нас натјерало да усклађујемо нашу опрему са њиховим стандардима, што ће нас коштати енормно и то без потребе, јер наша војска уз довољно модернизације може задовољавајуће обављати своју функцију." "Па, нажалост вријеме је истекло за први дио дебате.", рече Оља:"Било је заиста освјежавајуће слушати овакву расправу, са јасним аргументима без било каквог политиканства. Нажалост, ниједан од вас неће добити изборе, већ ће то бити неки урбани просвјетитељ који је превише напредан и просвијетљен за убоги плебс којег из своје милости жели да одвуче у Европу како би му показао свјетлост на крају тунела, или неки буздован који воли арлаукати о својем патриотизму, или нека трећа врста малоумника.". Слободан и Стефан само слегнуше раменима и испарише као да их није ни било. Дрека аларма пробуди Ољу из сна и врати у стварност. У подне модерира предсједничку дебату, само што умјесто Слободана и Стефана гостује пар уобичајених кловнова. Лупила се шаком о чело и уздахнула:"Ај, Боже...".