Претражи Живе Речи Утехе

У личној библиотеци папе Јована XXIII (понтификат: 1958–1963), након његове смрти пронађена је копија књиге Истинита и лажна реформа у цркви [Vraie et fausse rèforme dans l’Eglise] француског доминиканског теолога Ива Конгара. Наизглед ништа посебно. Међу књигама римских понтифекса вероватно се највећи део књига нађе као поклон разних теолога или књижевника. Неки од њих имају ту част да им књиге услед посебног папиног интересовања за оно о чему су писали или поштовања према њима самима не буду предате на богаћење фондова књига ватиканских библиотека и универзитета, већ да их папе по сопственој жељи задрже у своје личне билиотеке, како би када дозволи време уз неку од њих одморили. Но, са овом Конгаровом књигом није било ни приближно тако. Да бих појаснио зашто је податак са почетка само наизглед не превише битан, односно зашто је за живот и деловање Католичке цркве од изузетне важности, вратићу се кратко на саму личност овог великог оца цркве, с правом на Другом ватиканском концилу, названог оцем концилских отаца. Ив Конгар (1904–1995) је био француски доминикански теолог и један од зачетника нове теологије (nouvelle théologie), која је имала за циљ да цркву реформише изнутра и да је врати на пут отаца (у Православној цркви се за овај принцип залагао чувени о. Георгије Флоровски, а тај правац познатији је као неопатристичка синтеза). У том духу Конгар пише и свој први озбиљан рад на тему екуменизма „Подељени хришћани“ (1937) који изазива веома бурне реакције у цркви на Западу. Његов теолошки рад прекида мобилизација 1938, а онда и ратно заробљеништво у периоду од 1940. до 1945. По повратку из заробљеништва Конгар почиње опет да држи предавања из еклисиологије у Сошоу у Француској, не одустајући од својих екуменских ставова. Црква у Француској у то време, захваљући, пре свега, доминикаским и језуитским професорима из школа La Saulchoir и Fourvière добија једно ново или боље речено старо предањско лице. Отвара се ка другим хришћанским црквама и ка народу, супротстављајући новотомизму и схоластичкој теологији живу теологију, како ју је називао Жан Данијелу. Остаће позната из тог периода изјава Шенуа, Конгаровог учитеља, који је рекао да је у то време католичка теологија обликована схоластиком постала логичка вежба и да је као таква могла да постоји и без вере. Један такав дух, дух живе вере и теологије, понео је професора Конгара да направи пресудан корак у свом теолошком раду и 1950. напише књигу Истинита и лажна реформа у цркви. За тадашњи врх Католичке цркве то је био велики ударац, тачније то је био потез који папа Пије XII није могао да опрости овом великом теологу. Рим је иначе и пре писања ове књиге ставио под један вид присмотре Конгара због његових сусрета са протестантима и православнима, што је у то време било непојмљиво за Католичку цркву, чија је теологија видела екуемнизам искључиво као повратак „отпалих“ цркви Рима, никако повратку изворима, како је екуменизам виђен очима доминиканског оца. Професори попут Шенуа, Данијелуа, Либака и Конгара бивају јасно упозорени од цркве исте године, јер представљају опасност по круте ставове које је папа тада заузимао, нарочито у области међуцрквеног дијалога. Цензура над Конгаровим делима се од писања ове књиге драстично пооштрава. Проверава се и најмањи спис из његовог пера, а онда 1954. године овај велики католички теолог бива уклоњен са професорске катедре и протеран. Од Јерусалима, преко Кембриџа и Рима, Конгар долази у Стразбур, где у једном самостану борави под казном. У то време, у тек ослобођени Париз долази апостолски нунције надбискуп Анђело Ронкали. Након неколико година, као што смо поменули, појављује се једна од најпроблематилнијих књига у Католичкој цркви у 20. веку – Истинита и лажна реформа у цркви. Нунције и сам велики екумениста, који се још као амбасадор Свете Столице и папин изасланик у Бугарској и Турској залагао за посебан дијалог са „православном браћом“, како је називао Источну цркву, услед велике цензуре успева ипак да набави копију књиге. Папа Пије XII умире 1958. На конклави после једанает кругова гласања за новог папу бива управо изабран Анђело Ронкали, тадашњи кардинал и патријарх Венеције, пре тога дипломатски представник Свете Столице у Паризу. Нови папа узима име Јован XXIII, по светом Јовану Крститељу и светом Јовану Богослову. Његов понтификат управо је био такав, по Крститељу мисионарски и по Богослову визионарски. Није случајно да су верници Јована XXIII прозвали добри папа. Човек таквог срца и такве харизме, који је људима јасно и гласно поручио да је црква њихов дом и да су им врата широм отворена, а Источну цркву назвао сестринском није могао, а да не учини и нешто конкретно и велико што би изменило ток живота Католичке цркве. Постоји једна анегдота, која се и данас препричава у Ватикану, како је папа рекао једном кардиналу да ће сазвати 1963. године Други ватикански концил. Мислећи да је у питању још једна шала харизматичног папе, кардинал је одговорио да је то потпуно немогуће, а на то је папа Јован XXIII смирено рекао: Добро, ако тако кажеш, сазваћу га онда 1962. Тако је и било! Догађај који ће променити живот и деловање Католичке цркве, њен однос према верницима, свету и другим хришћанским црквама, сазван је од стране папе управо 1962. Многи кардинали и бискупи нису схватали потребу за новим концилом и тумачили овај папин потез негативно. Но, папа се држао. За теолошке саветнике у припреми Другог концила папа је именовао људе, од којих су неки изазивали подсмех, као млади Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI, за кога су се питали „шта ту тражи овај тинејџер“, а избори појединих су изазивали и озбиљна негодовања, као што је именовање за једног од водећих саветника, дојучерашњег прогоњеног и цензурисаног доминиканског професора Ива Конгар. Он је као перитус (стручни саветник) учествовао у састављању и редиговању кључних докумената Другог ватиканског концила, најважнијег догађаја у новијој историји цркве. Посебно је имао утицаја на доношење догматске конституције о Цркви Lumen gentium, као и декрета о екуменизму Unitatis redintegracio. У годинама Концила (1962–1965), као и у постконцилском периоду бива препознат као водећи теолог Католичке цркве, кога теолози и верници почињу да називају оцем концила или оцем отаца. Папа Павле VI је 1985. имао намеру да Ива Конгара укључи у рад једног ванредног синода за анализирање резултата Другог ватиканског концила, а папа Јован Павле II да га 1994. рукоположи за бискупа. Но, болест је била та која је од 1980. године пратила доминиканског професора, тако да то тога није дошло. Божија промисао била је таква да Ив Конгар после ратног заробљеништва и црквеног прогонства заблиста као звезда некада мудрацима и да цркву поведе ближе Христу и њеном предању. Доминиканац Пол Филиберт, један од великих стучњака за Други ватикански концил објавио је да је у личној библиотеци папе Јована XXIII пронађена копија целокупне Конгарове књиге која му је донела највеће проблеме. Истинита и лажна реформа у цркви је читава била исписана на маргинама. Био је то план за сазивање Другог ватиканског концила, чијим ће се оцем назвати Ив Конгар. Замислите једног нунција у Паризу који као дипломата услед свих огромних обавеза изазваних тек завршеним Другим светским ратом, проналази књигу коју је Католичка црква у то време највише цензурисала и чији се аутор налазио у самостану у прогонству, забрањен и заборављен. Умножава, скрива и чива копију, јер би аутоматски био скунут са службе да је врх цркве било шта сазнао. Чита и промишља о проблемима, о Конгару, а онда постаје папа. Опет чита ту књигу, овог пута и пише и то на њеним маргинама. “Изводи“ прогоњеног француског доминиканског професора из прогонства и именује стручњаком за припрему Концила, док на маргинама његове књиге исписује план за исти. Ив Конгар постаје један од најпризнатијих теолога 20. века и отац концилских отаца, забрањена књига излази у штампу, папа Јован XXIII постаје светац (прогласио га је папа Франциско 2014), а Други ватикански концил догађај који враћа цркви њен идентитет. Последњи биће први или дух дише тамо где хоће! Извор: Теологија.нет