Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у организацији Културног центра Калеидоскоп, а по позиву Уметничког савета уз уметнике из Србије и региона, у Галерији Коларчеве задужбине ће 27. августа у 19.30 ч бити свечано отворена пета по реду Међународна колективна, жирирана изложба сакралне уметности "Портрет на икони". Изложба ће трајати до 7. септембра 2024. Публици ће бити представљена 73 рада из земље и иностранства, радови 60 аутора селектованих од стране угледног жирија. У Галерији Коларчеве задужбине током трајања изложбе биће одржане радионице са гостима из иностранства. Изложбу ће бити могуће посетити радним данима од 10 до 20 ч, суботом од 10 до 16 ч. Уз пресек најбољег сакралног стваралаштва домаћих аутора у протеклој години публика ће моћи да види селекцију радова четири еминентна уметника из Румуније: Михаи Комана, Андреја Мусата, Кристине Раилеану и Томе Читука. На овогодишњи Конкурс за излагање пристигло је 133 рада од 98 аутора из Србије и региона. Изложба, чији ауторски концепт потписује МА Биљана Јовановић је и у претходним издањима окупила бројне иконописце, који своје различите иконописачке поетике артикулишу кроз фокус на портрет на иконама светих, а које су утемељене на суптилној фузији стилизованог портрета ранохришћанског и средњовековног црквеног сликарства и савременог, отвореног истраживачког теолошко – стваралачког концепта. Уметнички савет ове године је радио у саставу: др Тодор Митровић, редовни професор на Академији СПЦ за уметности и консервацију; др Миљана Матић, историчарка уметности, научна сарадница Музеја СПЦ; др Горан Јовић, редовни професор на Факултету ликовних уметности у Београду; др Ђорђе Станојевић, редовни професор на Факултету савремених уметности у Београду и Вера Виторовић, историчарка уметности, дугогодишња кустоскиња Галерије Стара Капетанија у Земуну. Изложба је у претходним издањима привукла велику пажњу јавности због брижљиво селектованих радова и највиших критеријума за учешће и излагање аутора. Значај изложбе огледа се у чињеници да је црквена уметност признати део савремене уметности, као и васељенском значају Иконе у православном свету. Византијске уметничке концепције неодвојив су део српске културе и сасвим присан, неодвојив део њеног бића. Стога је веома важно да Београд негује континуитет одржавања ове, међу уметницима високо позициониране изложбе, кроз тежњу да се систематизује и представи јавности црквена уметност у Србији. Током трајања изложбе Галерија Коларца биће и место директног сусрета уметника и заинтересоване јавности. 28. и 29. августа биће одржане радионице на којима ће уметници из Румуније, професори Академије у Букурешту заједно са професорима београдских академија уживо сликати иконе и уз размену са присутним уметницима из Србије преносити своја знања. Радионице су отвореног типа, тако да ће и посетиоци Галерије имати јединствену прилику да на лицу места доживе процес стварања портрета на икони, као неодвојивог дела савремених визуелних уметности. Дигитално доба, снажно изражено кроз концепт мас-медија, намеће и питање како икону можемо сместити у контекст савременог сликарства. На ово питање одговара један од учесника изложбе сликар-конзерватор МА Лука Новаковић, докторанд Универзитета у Београду, смер Историја и филозофија природних наука и технологије и сарадник Института за европске студије. “Икона је током свог развојног пута, пролазила кроз многе стилске промене. Исто као и некад, она данас добија свој израз који се темељи и на синтези старих стилова, уз то користећи се савременим ликовним средствима, како би њен ликовни језик био ближи човеку данашњице. На овај начин оно што је старо и оно ново у икони се чини савременим, тј. ванвременим. За нас су иконе, насликане Андрејем Рубљовом подједнако савремене као и оне свеже завршене у атељеима данашњице. Чувањем њених прошлих стилских одлика, уз одређену надоградњу или синтезу, чинимо их константно актуелним. Многи савремени уметници коришћењем старих технологија и материјала помоћу иконе праве мост који повезује традиционално и модерно. На овај начин они баштине старе технике, уз то тежећи поновном осмишљавању и кроз нове начине решавајући ликовне и уметничке проблеме који се данас намећу. Самим тим традиција бива сачувана од нестанка”. Др Тодор Митровић у тексту каталога за изложбу Портрет на икони 2024. прави спону између традиционалног и ововременог, објашњавајући симболику самих ликова који егзистирају у савременом црквеном стваралаштву: “У свету који је дефинитивно постао цивилизација слике, чак цивилизација покретне слике – у којој се сваковрсна нарација непрекидно и неумољиво одвија пред нашим замореним очима и презасићеним умовима – портретска икона, сталоженошћу својих форми и сведеном чистоћом свога древног медијског обрасца, позива на својеврсни прекид нарације и успоравање (протока) времена/информација, у коме би наша чула, ум и срце могли да се усредсреде на ону аутентичну дубину коју људска личност још увек у себи садржи. Јер портретска икона представља човека у оној врсти отворености и огољености која нас управо на ту личносну дубину, и готово искључиво на њу, упорно и смирено враћа. Портрети светитеља на овој врсти слике не раде ништа друго осим што отворено и без устезања гледају у посматрача, постављајући питања која – како се чини – данас звуче неподношљивије и драгоценије него икад: а шта ако сви ти људи са чијим се телима свакодневно срећемо (данас чешће у медијском него у стварном простору) нису само сензације, које у једном тренутку постоје да би већ у следећем биле анестезиране и удобно похрањене у меморијском простору? А шта ако се у погледу људских очију може сасвим зауставити, па чак и изокренути функција времена? Шта ако се, дакле, у овом погледу крије нешто што је сложеније и динамичније од целокупног медијског простора, од свих његових засењујућих моћи и меморијских капацитета – нешто што је веће и бесконачније од саме културе, па чак и од космоса? Управо слутећи, или знајући, да су одговори на ова питања позитивни, савремени хришћани се све чешће окрећу иконама, окрећући се тако ка оним искуствима отворености, слободе и бесконачности која представљени светитељски ликови постојаношћу и сталоженошћу свога присуства на најсмелији начин пројављују. Због тога се, у исходишту, стиче утисак да тема портрета на икони данас постаје у најмању руку једнако актуелном, ако не чак и актуелнијом него што је то било у прошлости”. Извор: Коларчева задужбина

Изложба "Педесет година хода ка Икони", ђакона Срђана Радојковића, биће отворена у петак, 31. марта 2023. године, у музичкој галерији Коларчеве задужбине, са почетком у 19 часова. Током трајања поставке, до 22. априла, биће уприличен музички програм са разноврсним предавањима. Опширније у наставку: Педесет година хода ка Икони, ђакона Срђана Радојковића Посвећено Митрополиту Амфилохију Отварање изложбе 31. март у 19 часова Музичка галерија Коларчеве задужбине - Поставку ће украсити ангелско појање Дивне и "Мелода" - Андреј Тарковски "Слово о Апокалипси" - Никола, војник: Народно певање са Косова Програм током трајања изложбе: 3. април, понедељак, у 17 часова: Представљање Монографије "Иконе ђакона Срђана Радојковића", у издању Издавачке куће Бернар. Говоре: Никола Дробњаковић, уредник Монографије, др Милеса Стефановић Бановић, виши научни сарадник Одељења за етнологију САНУ. Музички програм тога дана: др музике Милош Николић - кавал: музика Косова, Македоније и Старе Србије. 5. април, среда, у 17 часова: Изложба на поду ђакона Срђана - рани радови, тема "Рођење": 34 каприча - цртежи. Говори проф.др Петар Јевремовић. Музички програм Вана Вишекруна - Алфа: Јохан Себастијан Бах - Италијански концерт, Хроматска фантазија и фуга. ** О аутору: Срђан Радојковић рођен je 1951. године у Панчеву. Гимназију je завршио у Панчеву, Правни факултет у Београду. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је у класи проф. Зорана Петровића. Последипломске студије завршио на Факултету ликовне уметности у Београду, у класи проф. Милице Стевановић. Рукоположен je за ђакона, уз благослов и полагање деснице Епископа браничевског г. Игњатија, 1995. године. Изабран је за професора сликања на Академији за уметности и консервацију Православне Цркве у Београду 1998. године. Члан је Удружења ликовних уметника Србије. Живи и ради у Београду, у браку је са Оливером и има троје деце, Стефана, Сару и Исидору, а своју свештено-ђаконску службу врши у Литургијској заједници манастира Ваведење Пресвете Богородице у Београду. Иконопис - Иконе за иконостас у капели Светог Максима Исповедника у Миљковом манастиру; Осликао део трпезарије "Al seco" цркве Св. Пророка Илије у Кушиљеву; Насликао многобројне иконе за домове православних верника Извор: Интернет страница ђакона Срђана Извор: Радио Слово љубве