Претражи Живе Речи Утехе

Игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије примио је у понедељак 24.9.2018, у седишту Задужбине Светог манастира Хиландара, супругу и сина покојног Оливера Ивановића, убијеног лидера Грађанске иницијативе СДП из Косовске Митровице. Том приликом игуман Методије је у присуству мајке Милене Ивановић, малом Богдану, ученику другог разреда основне школе, уручио стипендију Манастира Хиландара која ће и убудуће, све до његовог пунолетства, бити даривана сваког септембра. На питање хиландарског игумана који су му предмети омиљени, Богдан је спремно одговорио – математика, енглески и физичко! Такође је обећао да ће први пут када се укаже прилика, током једног од школских распуста, посетити српску светињу на Светој Гори. Симболични гест Манастира Хиландара представља израз захвалности покојном Оливеру Ивановићу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Такође, уз молитвену и духовну подршку породици Ивановић, стипендија коју ће Богдан примати до своје осамнаесте године, јесте и делатно сведочанство да их хиландарско братство и српски народ неће заборавити. Извор: Манастир Хиландар View full Странице

Требало би и ове године садити јагоде, покренути производњу, правити слатко, џем... Морамо бити практични и прилагодити се, мењати навике и не чекати да нас држава види. Далеко је она, а њене бриге су велике”, говорио је прошле године у Осојану, два дана по изласку из затвора, Оливер Ивановић. Око њега окупљени, мало натмурени сељаци, наставници – повратнички свет за чији је долазак у завичај заслужан овај човек. Знао је сваку ситницу њиховог живота, они су му део породице. Зато је одлучио да прве дане слободе подели с њиховом муком и да им каже шта би требало радити. Осмех исти, снага аргумената иста, воља да се буде на своме јача, сигурност у своје ставове непоколебива. Једино је одело за два броја веће. Три године робијања и живота у наранџастом комбинезону начеле су му снагу и приближиле га старости. Отишао је из Осојана, остали су његови сељаци и јагоде које рађају на имањима Радована Репановића и Букурије Салијај. Јагоде су надживеле Оливера Ивановића. Пола године је прошло, метохијски повратник чека да му се каже: ко је убио Оливера Ивановића? Он се вратио у своју кућу, јер је – између осталих – поверовао Оливеру. Он је под кишом албанских каменица вратио своју децу у Жач, у Шаљиновицу у Метохију. Камење метохијске деце падало је по Оливеру. Кад су га убили многа деца су на другом месту уписала школу. Село Грабац је потпуно напуштено. Милијана Магић је тражила неког да узме пса који је годинама чувао њену породицу, па да се одсели. Јавио се неки добри човек из околине Чачка, одвео лепог шарпланинца, Милијана је скинула са зида икону кућног свеца и њен дом је затворен, чини се заувек. Пре петнаест година између зидова спаљених камених кула и нагорелих рогова који су штрчали у небо дочекала је с осталим повратницима Оливера Ивановића. Примио га је велики број невољника да у црвеној неомалтерисаној кућици направе план за опстанак. Кад су после разговора изашли да нешто кажу, један од албанских новинара, љут и фрустриран напао је повратнике: „Ви сте се вратили на Косово, овде су велики злочини почињени, морате да прихватите да ово није време Слободана Милошевића. Морате да плаћате струју, зашто не плаћате струју?” Викао је на присутне, а само је један проговорио. „Господине, ја ћу сада поћи с вама да ми покажете ваше плаћене рачуне. Уколико их плаћате, а сигуран сам да то не радите, спреман сам да ја да платим уместо вас и то целе године”, одговорио је на течном албанском Оливер Ивановић, и додао: „Можемо да кренемо одмах.” Тада је било живота и борбе, а ово пролеће у Грапцу је дочекала само једна осамдесетогодишња старица. Поштовање, равноправност и храброст били су део природе овог човека. Албанци су поштовали ту слободу и тај однос заснован на јасној граници која се природно и људски одржава. Зато се национална идеологија која ограничава слободу обрадовала смрти Оливера Ивановића. Његовом смрћу им је лакнуло јер су га морали држати у затвору, био је исувише добар сведок, могао успешно покаже лице пропалог пројекта Косово, био је способан да промени друге. Убили су га јер би отишао код оног насртљивца и платио његове рачуне за струју. „Извините, јесте ли ви рођени у том селу”, питали су странци после сваког састанка на ком се разговарало о повратку расељених Срба. То је био редак тренутак поверења заснованог на искреном заступању других. Ту искреност су многи од међународних званичника схватали као наивност. Велики број тих чиновника на високим положајима сматрао је Оливера Ивановића поузданим партнером и пријатељем. Кад су га убили јавио се само понеки тихи глас осуде, безличан и уопштен. Шта они данас могу да ураде? Могу да с различитих места из Брисела, Вашингтона, Москве или Париза оснују експертску групу и истраже ко је убио Оливера Ивановића. Мера величине Оливера Ивановића огледала се у кратком путу између метохијске сиротиње и градског света у Косовској Митровици. И једни и други су га савршено разумели. Говорио им је где греше и говорили су му где греши. Тај кратки пут је био мера његовог грађанског васпитања и личне слободе која се, за обичан свет, граничила с лудошћу. Доказао је, противно прљавој кампањи негирања и медијском разапињању, да просвећеност има своје косовско лице и да је том животу неопходна заштита. Оливер је робијао – дијалог с Албанцима (странцима) настављао се; Оливер је убијен – преговори су настављени, а један бизарни минут ћутања владе Рамуша Харадинаја поводом његове смрти представљен је као херојски чин оних који тамо „заступају” Србе. Косовски Срби су кратко дефинисали и своју и Оливерову судбину реченицом: „Убише човека!” Проф. др Митра Рељић из Косовске Митровице каже: „Сваки пут кад изађем у град очекујем да га сретнем и видим насмејаног.” У суботу, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, породица, пријатељи и ледена тишина. У њу је стала празнина протеклих шест месеци, у њој се крију Албанци, странци и српски криминалци који су га убијали осамнаест година и коначно дотукли 16. јануара. Свом малом дечаку Богдану доносио је јагоде из завичајне Метохије. Кад су га убили схватили смо, и пријатељи и непријатељи, да је јагоде послужио нама и да је платио наше рачуне. У џепу нам звецка понеки сребрњак и остварен ситан интерес, а у устима остаје укус јагода које је засадио у Метохији.

Грађани у Косовској Митровици већ су претворили његову смрт у урбану легенду. Прича каже да га нису усмртили куршуми којима је погођен док је био окренут леђима, него је фаталан био онај метак који га ударио са стране. Покушао да је да се окрене и да види лице злочинцима.Данас видимо да га је убило дуго гледање у лице крвницима! "Mи не можемо да зауставимо Албанце, прећи ће у северни део града. Ситуација је безнадежна, требало би да размислите о свом положају и последицама ако останете”, понављао је француски генерал Кфора Оливеру Ивановићу јуна 1999. године. „У реду, ми се нећемо повући, иза нас у овим брдима имамо толико оружја и пружићемо толики отпор да ће сви страдати: и ви, и ми и Албанци”, одговорио је Ивановић. „Ништа неће остати од наших минобацача”, поновио је генералу док је у граду било не више од 150 људи спремних на неку врсту отпора, а минобацачи заједно са Југословенском војском повучени у централну Србију. Одлучни и самоуверени човек убедио је генерала. За пола сата француски тенкови изашли су на градски мост и заузели кључне позиције на реци Ибар која је од тог тренутка поделила град и сачувала Србе у њему, сведочио је преводилац у пратњи овог, у основи, благонаклоног официра. Оливер Ивановић је надмудрио генерала, почело је спасавање Косовске Митровице. У временима готово херметичне изолације Срба, стизао је Оливер Ивановић од најцрњих забити у Метохији до приштинских станова, иза чијих је проваљених врата било натрпано све што може да заустави насилнике. Доносио је реални оптимизам, па чак и аргументе да ће се „ово време променити”. Грађани у Косовској Митровици већ су претворили његову смрт у урбану легенду. Прича каже да га нису усмртили куршуми којима је погођен док је био окренут леђима, него је фаталан био онај метак који га ударио са стране. Покушао да је да се окрене и да види лице злочинцима.Данас видимо да га је убило дуго гледање у лице крвницима! Данас видимо да га је то време убило! С временом и радом, на Оливеру Ивановићу су се осамнаест година укрштале различите силе: албанска етничка правда и потреба тоталитарног друштва да приноси жртве; међународна заједница и пропаст већине њених идеја и неразумни баланс да у затвору, да на одстрелу мора бити неки Србин; српски криминалци и страх од могућности да способан човек – какав је Ивановић био – од Митровице направи истински град на Косову и да уведе ред. Данас видимо да су га те силе убиле! Самосталност у доношењу одлука, западни начин деловања и мишљења, спремност на разумни компромис, као и подршка грађана, стварали су за „нову реалност” недопустив степен аутономије саграђене на често крвавом отпору и ужасним жртвама. Способан политичар с међународним везама, градски господин, дугогодишњи привредник, вероватно би дао нову форму тој аутономији и задржао је у неком облику. Интерес је био сасвим другачији – Митровицу су сводили на локалну оријенталну касабицу без значаја и утицаја. Данас видимо да га је убила идеја града који немамо! Породица Ивановић је вековима на граници, од црногорских Куча, до Метохије, у којој је рођен на месту где се спајају наша најлепша равница и Проклетије, наша најсуровија планина. Само такав човек могао је направити границу усред једног града и на једном мосту у Косовској Митровици. Иза те границе склонио се 1999. остатак духа града и остатак свих наших градова. На градску границу су се из сеобе вратили они који су га волели. Онда је Оливер Ивановић почео да руши границу коју је поставио и померио је све до најдаљег горанског села на Шар-планини. Данас видимо да га је убила граница коју је подизао и рушио! Једном смо му у затвор однели обимна изабрана дела Милоша Црњанског, вјерујући да ће му помоћи „Роман о Лондону”. „Не мислиш ваљда да ћу остати овде толико дуго да све ово прочитам”, упитао је на растанку и закопчао онај наранџасти „гвантанамо” затворски комбинезон. Кад смо се следећи пут срели, рекао је: „Прочитао сам све, и приде Киша, Андрића, Ћосића, владику Николаја, Бору Пекића”... А Бора Пекић је записао: да је идеално рђава она држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору. Данас видимо да га је убио излазак из затвора! Грађани у Косовској Митровици већ су претворили његову смрт у урбану легенду. Прича каже да га нису усмртили куршуми којима је погођен док је био окренут леђима, него је фаталан био онај метак који га ударио са стране. Покушао је да се окрене и да види лице злочинцима. Данас видимо да га је убило дуго гледање у лице крвницима! Могао је да пита Рамуша Харадинаја ко му је отео и убио тетку Милку и течу Милована Влаховића из Дечана. Званични подаци говоре да су то урадили они којима је командант Рамбо заповедао. Никада то није урадио, јер је било лично, јер би га Рамуш „задужио”... Како је све ово могло да стане у једног човека? Није стало у њега, стало је у два завета које је Ивановић испунио грађанским, патриотским, личним и породичним прегнућем. Први је Косовски завет, чији је рефлекс носио у очима, а други је етичка норма, коју је поставио Оливеров физички и духовни предак, војвода из Куча, Марко Миљанов: јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити друге од себе! Страдао је јер је испуњавао Косовски завет и етику Марка Миљанова – жив је јер их је испунио! Јуче, на Богојављење, његов мали син Богдан сазнао је да је заувек отпутовао његов тата и посетио му гроб. Оливера су пре четири године пустили из затвора да за Светог Николу, своју крсну славу, проведе три сата са својим породицом. Богдан није могао да поверује: „Истрчао је у улаз кад му је зачуо глас. Дочекао га, загрлио, сео поред њега... Заћутао, и у једном тренутку упитао: ’Тата, а зашто ти не изујеш ципеле, увек си тако радио?’ У том тренутку сви смо схватили Богданову поруку”, говорила је тада за „Политику” Оливерова супруга Милена. Богдан је јуче дошао у његовим ципелама, а можда смо и ми у ципелама Оливера Ивановића. Живојин РАКОЧЕВИЋ View full Странице