Претражи Живе Речи Утехе

У доба у којем живимо, имамо начина да комуницирамо више него икада раније. Али, иако имамо све алате и средства да комуницирамо са другима, нажалост, наша комуникација са ближњим је сведена на минимум. Наша модерна изолованост нам показује да комуникација у крајњој линији није ствар „средстава“, већ људског срца и животног става. Свако каже шта хоће без слушања, без дискусије, без сазнања мишљења других. Укључујемо се у животе других из радозналости, а не из бриге, да бисмо их осуђивали, а не да бисмо помогли, да бисмо их понижавали, а нe похвалили. Сви против свих, у невероватном рату коментара и лајкова. Уместо да нас уједине, сва ова савремена средства нас, нажалост, деле у таборе. Наравно, средства нису крива. Крив је начин на који их користимо – егоцентрични и уврнути као и наше срце. Друштвени медији су заменили здраву комуникацију лицем у лице. А то није напредак. Треба преиспитати употребу свих ових средстава како бисмо као појединци и као друштво напредовали духовно, цивилизацијски, социјално. Прави живот је тамо, не овде. Ово не смемо заборавити. Колико год да смо осетљиви на различите теме на друштвеним мрежама, то нема вредност ако показујемо равнодушност у свом животу. На интернету владају лицемерје и екстреми, а то се разуме када се погледа очи у очи. Реч је о промени начина на који размишљамо у нашим животима, а не о начину на који се појављујемо на друштвеним медијима са стратегијом стицања што више лајкова и пратилаца. Данас су људи усамљенији него икада раније, а за ту усамљеност су одговорни они сами, као и егоцентричан и утилитаристички приступ свакодневном животу. Шта је решење? Помиримо се најпре, покајањем и смирењем. Тада ћемо моћи да аутентично комуницирамо са свима без комплекса и несигурности. Будите љубазни према другима и уопште у свом животу. Покушајте да не будете терет, да не преносите немир и збуњеност на друге, чак и када искусите ове ствари у свом животу. Велика је врлина остати благ и смирен у опхођењу са другима када постоји напетост и конфузија у вашим личним стварима. Запамтите да нису други криви што не можете да решите неке од својих личних проблема. Наравно, блажен је онај ко има бар једну особу са којом може да подели своје бриге, и уопште кроз шта пролази, да би олакшао терет који носи. Ипак, треба покушати са дискрецијом и самоуздржаношћу, да својим лошим расположењем не утичемо на друге, јер је – нажалост – овакво понашање себично. Покушајмо да наше присуство буде благослов, као миловање које не задаје бол другима. Ако уместо тога наше присуство постане тврдо као камен, онда ћемо пре или касније повредити другога, али ћемо повредити и себе. Треба водити рачуна о томе шта делимо са другима, како то делимо и када то делимо. Није добро патити, али сигурно није боље ни натерати друге да пате. Ја сам то лично осетио и зато то кажем и понављам да, колико год да си добар, ма колико да имаш воље, ма колико вере имао, колико год да идеш у цркву и држиш се закона Божијег, ма колико просто и разборито живео, нећеш имати ону корист за своју душу коју би имао да дође онај други - пошто Бог то допусти - и на најгори могући начин ти нанесе неправду, деградира те, занемари, изда, оптужи, нанесе бол. У тим тренуцима, схватићеш на крају колико си одбацио велику идеју о себи, колико си умртвио свој его, колико си отворио своје срце Христу. Ово само по себи није добро за твоју душу, али ти помаже да сагледаш своју себичност, покајеш се и понизиш се. У том часу повреде (у било ком облику), погледај кретање свог срца. Да ли те је срамота? Да ли си нервозан? Јеси ли 'убио' оно друго у себи? Тада ћеш схватити да још ниси ни почео. Хришћански живот није само држање неких моралних правила и црквених „закона“, већ он подразумева, да кроз подвижништво које нам даје Црква, одбацимо себичност, да престанемо да се правдамо, да другога не доживљавамо као непријатеља. Други се можда огрешио о нас. Ово је прилика да се понизимо. Други је можда говорио грубо. Он није наш непријатељ. Он је болестан, немојмо мислити лоше о њему. Хајде да га видимо као брата коме је потребна љубав и прихватање. Понекад људи долазе на исповест огорчени на оне који су их сурово повредили злобом и недостатком емпатије. И то се дешава, не зато што је неправда коју су претрпели тако велика (а може бити велика), већ највише зато што се према неправди односе себично. Највећу неправду у историји доживео је Исус, али он ипак није престао да буде Христос за све. Он је наш пример. И то је управо наша борба. Дозволите ми да кажем и ово: много пута ствари схватамо веома озбиљно и не дозвољавамо да нам се каже ни реч, чак ни од наших најмилијих. Одмах се наљутимо. Ово говори о тврдоћи срца, укочености љубави. Понекад је потребно опуштање, „добра безосећајност“, како је говорио преподобни Пајсије Светогорац. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/08/12/социалните-медии-са-заменили-здрават/