Претражи Живе Речи Утехе

Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду. Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета. Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима. „Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату? Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету. Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења. Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку? Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман. Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити. Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло. Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ? Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске. Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе. Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање? Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве. Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници. Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих. Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота? Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету. Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће. Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране. Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени. http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice View full Странице