Свађе не само да могу појачати непријатељско расположење, већ често воде ка томе да слаби и малодушни од посвађаних, уместо да ћуте и чекају, почињу да се жале на свој положај странцима. На почетку жалби, они се обраћају пријатељима и познаницима, а потом слабодушност доводи до тога да се жале свакоме кога сретну.
Посебно су томе склоне жене. Сав живот неких од њих пролази у томе да код куће оне плачу и жале се људима. И шта је последица тога? Срце постаје све празније и празније. За њега нема ништа драгоценог, оно је способно да се утеши само саосећањем, не увек искреним, непознатих људи или њиховим оштрим осудама мужа, с којим је, међутим, жена сједињена ближе него са рођеним оцем или мајком. При томе не недостаје неразумних и злонамерних саветодаваца. Нескромност жене не може се дуго скривати од мужа и узалуд му она говори у своју одбрану: „Зашто бих се ја уздржавала од жаљења људима, када људи и без тога знају шта се дешава?“ Нека и знају, само кроз њу не би требало да до њих стигну та сведочанства. Притом, добро би било кад би се кроз те жалбе нешто могло поправити од домаћих проблема. Напротив, као резултат ових жалби, они се још више хране.