Претражи Живе Речи Утехе

Хришћанство (325/381г.) је тако бранећи учење о Светој Тројици, заправо бранило, можда и не увек свесно, суштинску једнакост мушког и женског пола. У односима мушкарца и жене уклоњена је било каква претпоставка страха, власти и моћи у круцијалном смислу. Једини страх који остаје јесте онај да губитком другог и сами постајемо у опасности да ишчезнемо као личности у простор анонимности и самољубља. Теолошки израз који се тражио како би јасније одредио самог Бога и Његово постојање истовремено је постао и одбрана онтолошке једнакости мушкарца и жене, чиме нас наводи да читање 1Кор 11, 3-17 интерпретирамо у сасвим другом кључу. Уколико нам данас аргумент покривања главе, који захтева Апостол Павле, звучи конзервативно и традиционално, ми заборављамо да он задобија много значајнији призвук у датом културном миљеу. Његове речи – да је срамота да се жена моли и пророкује гологлава – указују на много више и много значајније друштвене промене у догађају хришћанског богослужења. Наиме, жена не само да се моли у истом јавном простору као и мушкарци, него и пророкује. Пренебрегнули смо да нам се саопштава како је женама дозвољено да се моле заједно са другим члановима заједнице, у истом простору. Невидљива граница части и стида, тј. граница између приватног и јавног, у овом случају је превазиђена и наново осмишљена. Позивање Апостола Павла на симболе срамоте и осећај стида код жена, али и мушкараца, праћено је скоро револуционарним освајањем јавног простора за жене – који оне сада равноправно деле са мушкарцима. Осећај стида код жена јесте, као што смо раније нагласили, позитивна особина која штити част куће, али код Павла, њихов осећај стида их делегира у активни јавни простор. Чак и да упошљава врло конзервативну аргументацију, он постиже много више – жене морају бити прихваћене у истом простору и са истим циљем: молитва која укључује оба пола једног човештва. Имамо у виду још неколико проблема у вези са хармонизовањем разлика. Тако, за Грке и Јевреје је било незамисливо да жена дели исти простор са мушкарцем у току јела које има јавни карактер. За Римљане је пак ово већ била пракса. Питање је, дакле, на који начин усагласити културолошке разлике и са друге стране јасно артикулисати хришћанску поруку свету. Хармонизација је извршена кроз наизглед „конзервативни“ аргумент, како би Грци и Јевреји лакше прихватили жену како у току самог сабрања седи са мушкарцима. Очигледно је да су поједине удате жене у 1Кор 11, 3-17 одбиле да носе покривало на глави. Овакав став би могао имати тешке последице како за односе унутар саме Цркве, тако и у њеном односу са светом у окружењу. Апостол Павле зато одлучује да прибегне нечему што бисмо назвали „ограничена револуција“. За Павла је примарна бригада заједница опстане, те стога он не жели да учини нешто толико субверзивно да би довео у питање сам опстанак Цркве. Он се одлучује да развија једно ново поимање стварности када је у питању сабрање хришћана у молитви и заједничком јелу. Што се тиче једног ширег социјалног контекста, Павле остаје поприлично суздржан. Оно што се њему чинило да је битно јесте да хришћани у срцу свог живота, у свом молитвеном сабрању, развијају један нови сплет односа. Такво схватање међусобних односа ће с протоком времена полако почети да захвата и цело друштво.30 Дакле, тај нови начин размишљања које хришћанство доноси са собом неопходно је, по Павлу, да се прво развије међу њима кроз богослужење, а затим да тај образац они проносе у само друштво. Управо због тога, захтеваће да жене носе покривало, али истовремено уз могућност да њихов живот сада буде део јавног простора и јавног богослужења (1Кор 14, 23), заједно са осталим члановима Цркве. „Жена, бивајући у јавном богослужењу, супротно јудејској пракси, има ауторитет од Бога да то чини, са чашћу мужа покривене главе, она даје част и самом Богу, баш као што то и мушкарац чини откривене главе.“ Догађај описан у 1Кор 11,3-17 остаје као сведочанство покушаја стварања једног друкчијег идентитета међу хришћанима. Апостола Павла, у наведеним стиховима, стилски карактерише указивање на међузависност односа мушкараца и жена. Оваква афирмативна места се свакако могу наћи и код неких других античких аутора, али углавном само међу онима који су били прогресивнији у разумевању односа полова. Грци, који су допуштали пророковање женама у религијском контексту, њихову инспирацију су приписивали божанствима, а не самим женама. Међутим, чини се да Апостол Павле узима као сасвим уобичајену ствар могућност да се жене моле и пророкују у богослужењу ране Цркве. Закључак Користећи се наизглед уобичајеним аргументима свог времена и порекла, како би одржао заједницу, Апостол Павле постиже много више – захтева један нови модел односа у контексту мушко-женско. Ово није остало само мртво слово, него пракса која је очигледно и код самих Римљана изазивала подозрење. У култури у којој се очекивало да жене у јавним догађајима не присуствују јелима заједно са мушкарцима, Апостол Павле супротставља јединство молитвеног простора, укидајући баријере. Архитектура куће имала је за циљ да заштити поделу мушкараца и жена, онда када би догађаји у њој имали јавни карактер. Аргумент покривања главе успео је да „замаскира“ много већи удар који је Павле учинио, а то је да су жене заједно са мушкарцима у молитви и јелу, кроз дељење истог јавног простора. Традиционални обичај покривања главе и питање дуге или кратке косе су само кореографија на позорници реструктурирања односа. Прихватање културе кроз обичаје (покривање главе) служи као инвазија у ту исту културу (мушкарци и жене сабрани на истом месту и у исто време). На крају, Апостол Павле користи симболе части и достојанства, стида и срамоте, како би уравнотежио разлике у црквеној заједници, усаглашавајући различите културне обрасце које је затекао. Истовремено, уколико су питања части и срамоте имала и полну одредницу, па и одређено указивање на субординацију жена у односу на мушкарце, дотле Павле теолошки готово у потпуности релативизује њихово онтолошко значење и могуће негативне друштвене импликације. И као што су жени отац и брат пружали уточиште и част, као и идентитет, дотле код Апостола Павла сама Црква постаје фиктивна заједница браће и сестара којима част и ауторитет даје нико други, него Глава – Христос. И поред коришћења добро познатих термина оног времена, Павле њихову употребну вредност види у практичној конструкцији новог модела важности заједнице која част баштини и добија од самог Бога. У догађају Цркве, кућа више није ни приватни простор, а ни само јавни – она је сама Кућа Божија, којој је на челу Бог, онда када се заједница у хармонији и љубави састаје. Част је условљена Христом који им ту част даје, али Његово присуство јемчи тек међусобно одговорно понашање верних, једних према другима. Тако су симболи части и срамоте постали не само релациони, него и директно зависни од успешности узајамне хармонизације разлика унутар Цркве. У контексту односа мушкараца и жена, теолошки се откривало много веће ослобођење чак и кроз оне термине који су на тренутак могли изгледати као носиоци сасвим супротних начела односа: „Муж је глава жени, а Бог је глава Христу ." преузето из: МЕСТО стида и поноса у религији, философији и уметности : зборник радова / приредиле Зорица Кубурић, Ана Зотова, Љиљана Ћумура. - Нови Сад : Центар за емпиријска истраживања религије ; Београд : Породични разговори, 2020 (Београд : Чигоја штампа).