Претражи Живе Речи Утехе

У Министарству знају да наша деца слабо шта знају. Ово није прозивка Министарства, тиче се и буџета државе Србије, тиче се деценијског унижавања угледа сваког наставника. Ана Томашевић: Трагедија у основној школи „Владислав Рибникар“ и ова ноћашња добрим делом, наравно, потресла је све структуре нашег друштва. Огласила се и Српска православна црква, патријарх Порфирије све нас је позвао да се молимо за пострадалу децу, њихове родитеље, браћу и сестре. Верска настава, као и грађанско васпитање уведени су у школе, између осталог, да помогну у њиховом одрастању, схватању света у коме живимо. Злочин на Врачару поставља питање да ли смо или зашто нисмо успели у „морализовању“ и одуховљењу младих. Ово су уједно и моја прва питања за саговорника професора Вука Јовановића, вероучитеља. Господине Јовановићу, шта је боље да вас питам, зашто нисмо успели? Вук Јовановић: Па то је тешко питање на које сви тражимо одговор. Хвала на позиву, пре свега, да се извиним и Вама и слушаоцима. Данас сам некако очекивао да ћемо бити барем мирнијих глава ако у срцима још не знамо шта нам се дешава, али ево нове вести које поново уздрмају све од почетка, тако ћу се ја трудити да трезвено конципирам то што имам да кажем, ал ето унапред имам потребу да затражим извињење. Дакле, у чему све нисмо успели? Па, прво верска настава и грађанско васпитање јесу примљени у образовни систем, али им системски није дозвољено да га промене. Ја предајем верску наставу, али никакав проблем никад нисам имао са колегама из грађанског. И у обе школе у којима сам радио, у Основној школи „Јосиф Панчић“ и у Тринаестој београдској гимназији где и даље радим, имам скоро двадесетогодишње искуство, верска настава и грађанско васпитање су били у обе школе комплементарни предмети. Деца су могла да учествују формално на настави једног а да повремено дођу на други час, имали смо заједничке часове. Мислим да је то пракса у већини школа, ако није, чини ми се да би требало да буде, али начин на који ти предмети функционишу прилично је супротан ономе како је системски решено у нашем школству. И када преиспитујемо домашаје ова два предмета, који су драгоцени такви необични какви јесу, где нема императива оцена, где нема тих врста можда је тешко рећи уцене, али један лакши начин да се натерају ђаци на нешто на шта би у ствари требало позвати и омогућити им да они то прихвате као свој циљеве. Е, ту нисмо успели, и нисмо успели да та два предмета буд тако смештени у систем да они омогуће много интензивнији утицај на ђаке око онога што су људске вредности, тако најкраће речено. Црква, па и веронаука, као мисију имају ширење љубави, толеранције, међусобног разумевања. Како из Ваше праксе, а посебно са становишта хришћанског морала, тумачите трагедије које су се десиле у последња два дана? Вук Јовановић: Да. Најпре ову последњу нисам стигао још, то тек не знам. Али у сваком случају нови губици, страшно много људи страда, то је једна нова траума за све нас, нова рана. Али хајде да пробам да се вежем за оно претходно. Ту ми се чини да сам јуче у много разговора са пријатељима, колегама, слушањем ваших емисија, у разговору са ђацима, то морам да напоменем. Деца имају свашта да нам кажу… То је истина. Вук Јовановић: Нешто тога питаће се да ми разумемо њих, а нешто тога може да нам помогне да ми разумемо себе. Ја бих у овом тренутку одустао од тога да кривимо, односно ево овако да кажем. Док се овај случај детаљно не испита, да ми видимо, они који истражују ове околности, надам се да ће имати довољно трезвености да уз све покличе који ипак проговарају из већине људи, мени је то и разумљиво, лакше се бране људи бесом него спремношћу да признају беспомоћност у овој ситуацији. То се већ десило, та деца су побијена, тај човек је мртав, за ове људе се боре лекари, за ову децу, њих шесторо и наставницу, за њих се боре. Не знам сад у овом другом случају, трећем случају. Значи, мени сада треба фокус да буде на томе шта све не ваља у широј слици коју сви знамо. О овој малој, о овом момку који је побио ове људе, то не знамо, али ширу слику сви знамо. Што каже мој пријатељ, колега и кум, у Министарству знају да наша деца слабо шта знају, стварно је тако. Ово није прозивка Министарства зато што је прича већа од Министарства просвете, тиче се буџета државе Србије, тиче се деценијског унижавања угледа сваког наставника, а верујте ми наставници верске наставе су додатно у лошем положају. Јесте, начелно смо ми ти који би требало да негују душе и другим запосленима, да помажу и деци и сопственим душама, да се оплемењујемо. Али ми немамо простора да то урадимо. Једном недељно један час у групама које се формирају на разне начине, врло често преко 30 ђака. Ђаци су опхрвани другим предметима. У гимназијама имате 17 предмета. Ко може да очекује да ће 17 предмета, од којих се 16 оцењује бројчано и те оцене утичу на њихову пролазност на факултетима, и у даљем животу, ко може да очекује да ће они имати душевног простора да било шта чују од нас и да то заиста пусти корена? Ако заиста не пусти корена, то остаје ритуална побожност, то остаје нешто чиме може да се маше пред неким, нажалост, најчешће пред неким ко је другачији. Али оно најважније, не оставља му се простор у нашем школству да порасте. Ето то сам имао потребу да кажем. Професоре, а и шире од тога, дозволите ми следеће потпитање, ми живимо у свету брзих промена, нових наратива, па и односа према деци, њиховим слободама и правима. Колико је ту колективно испољених неопрезности и „трчања пред руду“? Вук Јовановић: Хвала. То је једна од ствари коју сам хтео да поменем у овом нашем разговору а мислим да би ми промакла. Хвала вам на овом потпитању. Прича везана за људска права је страшно важна и драгоцена, али чини ми се да није на добар начин ушла у наш систем. Ми смо некако учинили наше школе местима где смо попустљиви, али смо некако безосећајни. Систем је безосећајан за ту децу, за те ђаке, безосећајан је и за наставнике да се разумемо. Начин на који се комуницира, начин на који функционише Министарство, школа, родитељи, ђаци, то би сад све морало стварно најпоштеније да се претресе и промени. Јер, колико год детектора и полицајаца ви ставили, ако не успевамо да ђаци из школе изађу, ја сам то овако формулисао. Из школа ђаци могу врло лако да изађу у горем стању него што су у њих ушли. То не сме да се деси. То би морали да урадимо све што можемо да се то не деси, а то је посао целог друштва. Да родитељи поштују наставнике, а прво морају да имају поверења у њих, а деценијама је то поверење разрушавано најдрастичнијим примерима који су једини нуђени у медијима. Друга ствар, начин на који се комуницира изнурује наставнике, изнурује родитеље, изнурује децу. Ја немам за сад никакво решење. И мислим да нам треба неколико месеци поштеног, широког друштвеног разговора. Отворена, велика ствар мора да се деси зато што је ово много велики ужас. Добрим делом, ако смем да приметим, Радио Београд од тренутка откад су се десиле ове трагедије на неки начин то и ради, и не само Радио Београд него и већина медија. Дозволите ми само за крај, да Вам поставим једно питање, може Вам се учинити деликатно. Тиче се хришћанске етике која подједнако уважава и жртву и грешника. Како Ви доживљавате, али и објашњавате ово што сам сада рекла на конкретном случају. Вук Јовановић: Најпре, хришћанин би требало да је човек који се у заједници с другим људима труди да оствари оно што је Христос позвао да остваримо, а то је љубав која је апсолутна категорија, и љубав чак и према непријатељима, према онима који нам желе зло и који нам чине зло. И он је то показао умирући на крсту, док умире на крсту моли се за оне који га убијају. Значи, не за своје ученике, него за оне који га убијају, тако да хришћани имају најекстремнији део љубав и добронамерности. И то је просто један теоријски ниво. Сад кад га спустимо, исто је врло важно, нико не би смео, мислим да је и некорисно и нетачно изједначавати ствари. Жртва није исто што и злочинац. Злочинац као грешник, неко ко живи потпуно погрешан начин живота, или је у одређеној ситуацији то показао, сада у овом случају ово несрећно дете је на неки начин дошло дотле, само себе довело, други омогућили, сад ту ћемо лицитирати. И ово је толико тешка ствар да питање докле ћемо ту стићи у појединачном случају. Али нема везе, наше је да пробамо да размишљамо и о томе. Чини ми се да у нама не би смео да превлада бег у неку врсту агресивног. То не значи да треба да занемаримо шта се десило, то не значи да треба не називати ствари правим именом. У питању је вишеструко убиство, у питању је прорачунато убиство, убиство вршњака који су деца, основци. Не знам да ли је ико могао да претпостави, уз све насиље којим смо засипани са свих страна, не знам да ли је ико могао да претпостави да ће основна школа бити место оваквог ужаса. Ако би уопште могли да причамо о претпоставкама, ово је најужаснија… Најмање реална ситуација се управо дешава пред нашим очима у нашој земљи. Вуче, најлепше Вам хвала на издвојеном времену, хвала Вам и на стрпљењу… Вук Јовановић: Нема на чему, то је наша заједничка обавеза да будемо стрпљиви једни с другима. И верујем да ће бити, надам се да ће бити прилике и за више и опширније анализе… Вук Јовановић: Ја се надам, има добрих људи у нашем друштву који се баве својим послом предано и могу из своје перспективе да помогну. Хвала Радио Београду, надам се да ћете наћи начин да позовете све који имају шта да кажу, па да онда заједно донесемо боље одлуке. Да спасимо децу, барем да покушамо. Хвала Вам најлепше, вероучитељ Тринаесте београдске гимназије Вук Јовановић говорио је за Радио Београд. Извор: Разговор са уредницом Магазина Радио Београда 1, Аном Томашевић, 5.5.2023. https://zurnal.me/prosvetni-sistem-je-bezosecajan-i-za-djake-i-za-nastavnike/ View full Странице