Претражи Живе Речи Утехе

Недеља четврта поста «Вјерујем, Господе, помози моме невјерју» Природна тешкоћа да схватимо и живимо оно што је Христос рекао апостолу Томи: „Блажени који не видјеше, а вјероваше“, што је сама по себи велика тешкоћа, а за многе људе и непремостива, умножава се када се комбинује са болом – нарочито болом вољених особа, јер тада она постаје експлозивна мјешавина која потреса цјелокупно наше биће. Отац, утопљен у тугу због свог болесног дјетета (Мк 9, 17-31), очајан због могућности излечења, јер је, осим љекара, већ одвео своје дијете, тражећи исцељење, и Христовим ученицима – апостолима, али без резултата, као последњу наду обраћа се Христу, изражавајући свој природни умор ријечима: „Ако можеш нешто, смилуј се на нас и помози нам…!“ Христос му одговара: „Ако можеш да вјерујеш… јер све је могуће ономе који вјерује!“ Тада тај измучени отац изговара највећи и најдубљи људски вапај: „Вјерујем, Господе! Помози моме невјерју…!“ Пошто имамо погрешну представу о врлинама (плодовима Светога Духа), замишљамо да их већ посједујемо, да их стичемо или да нам се, у крајњем случају, дају у пакету – односно, као једна фиксна цјелина, а не као постепено учествовање у њима. Исто тако, исту заблуду прихватамо и када је ријеч о вјери – као да неко или има вјеру, или је нема! Замишљамо вјеру као нешто што је исто као наша рука или боја наших очију. Односно, као једну задату, непромјенљиву чињеницу. Или имам руку, или је немам. Или су ми очи плаве, или нису. Али вјера није таква. Вјера је малена или велика, растућа или опадајућа.Вјера је осјећај који се рађа из односа. Осјећајсигурности или неизвјесности. Осјећај поузданости или неодлучности. Осећај великог, дубоког повјерења или слабог повјерења Вера је оно што учвршћује срце човека тако да буде сигуран у другога.То је оно што каже Блез Паскал:„Срце има разлоге да вјерује, које ум не може да схвати.“ Дакле, вјера је унутрашњи процес који, почевши од људских односа (прво је доживљавамо у односу са родитељима), постаје основа и темељ на којем се гради и утврђује вера у Христа. Све ово, наравно, нема никакве везе са обичним увјерењем да Бог постоји.Јеванђелска вјера је већ у љубави. Вјера у Христа значи препустити се Њему – у свему што чини нашу егзистенцију. Вјера је извјесност да смо вољени, да нисмо сами, да нас Бог прати и води кроз живот. Чак и када ходамо „усред сјенке смрти“ (Псалам 22), или смо суочени са „лавом и аждајом“ (Псалам 90), чак и у најгорим искушењима кроз која пролазимо. Бог је увиек Бог Изласка, Бог ослобођења од наших ропстава. Зато вјера и радост иду заједно. Као што каже апостол Павле у Посланици Јеврејима: „Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари неведљивих.“ (Јевр. 11,1) Блудница у 7. глави Јеванђеља по Луки изражава своју благодарност (стихови 37-38) иако још није чула ријечи опроштаја (стих 48).Христос тек на крају каже: „Вјера твоја спасла те је“. То је вјера која је, кроз један гест благодарности, већ унапријед предосјетила исход њеног сусрета са Господом! Христос моли да не ишчезне вјера Петрова, да би могао да укријепи своју браћу када се врати, у тренутку када Сатана тражи да нас „просеје као пшеницу“ на жрвњу искушења (Лука 22,31-34). У почетку, Христос говори у једнини (обраћајући се Петру), а затим прелази на множину, истичући да се ово питање односи на све. Јеванђелисти су нам пренијели неизвјесност вјере првих Христових следбеника и ученика, да бисмо схватили да није лако имати потпуно повјерење у Христа и да су сумње нешто сасвим природно. Отац болесног (опсједнутог) младића, својим вапајем „Вјерујем, Господе! Помози моме неверју!“, изговара најљудскији крик. Његова мука и страх пред неконтролисаном патњом не дозвољавају му – као што често не дозвољавају ни нама – да има вјеру какву је имала она блудница коју смо већ поменули, која је потпуно предала себе промјени и исцјељењу. Ако бисмо користили савремену слику, вјера те тјера да наставиш да корачаш кроз живот, као репортер у непознатој земљи…! Наравно, квалитет вјере свакога од нас је личан. Може бити здрав или болестан. Али за то није одговорна вјера, већ њен носилац. Ако вас ваша вјера чини мање осјетљивима, ако вас чини суровима пред радошћу живота или вас чини грубима,ако вам ствара самозаваравајућу илузију да све држите под контролом, ако, на крају, ваша вјера чини да постајете мање разумни, онда можете рећи себи да таква вјера не долази од Живог Бога, Исуса! То је лоша имитација:Умјесто да буде снажна, отворена и задивљујућа (као што јесте када је истинска), она се ограничава и постаје сува, попут празног слогана. Вера је спона између људске немоћи и Божанске свемоћи. Вера је око којим гледамо Христа. И замућено или сузно око и даље остаје око које може видјети Христа. Вера је рука којом се држимо за Христа. И рука која дрхти је ипак рука која може да се прислони и дохвати скут Христове хаљине. Вјера је језик којим окушамо и спознајемо да је „благ Господ“. И језик који пали било каква грозница и даље остаје језик комуникације и повјерења. Вера је нога којом корачамо ка Христу. И нога која храма и даље остаје нога која, макар споро, може ићи ка Христу. Чак и ако наш егоизам жели да имамо савршено око, веома чврсту руку, беспрекоран језик и потпуно здрава стопала, ми нека учинимо напор да се повежемо са Христом и да Му повјеримо себе, са оним што имамо, у каквом год стању да се налазимо. То је и труд наше вјере. Да Га призовемо, да нам отвори слијепе очи (Мк 10,46), да исцели нашу осушену руку (Мк 3,1), да ослободи наш везани језик (Мк 7,32) и да нас подигне из потпуне тјелесне парализе (Мт 4,24). „Верујем, Господе! Помози моме невјерју.“ Амин. С љубављу и молитвеним жељама, Ваш парох, о. Теодосије https://mitropolija.com/2025/03/29/vjerujem-gospode-pomozi-mome-nevjerju/