Pai Mei

Серије је добра јер управо говори о тајним службама , начинима деловања и сл . По мени ово нема везе са теоријама завере , ал мислим да онај ко се држи Енглеза боље прође.

Серија је одлично урађења. Поставља се питање зашто ми нисмо урадили тако нешто . Овако ми се чини да ће и усташе испасти праведници које је прогонила УДБа. Вреди погледати у сцаком случају.

у неколико наврата био сам у ман.Илиње.учествовао сам у тајни јелеосвећења , али сам се непрестано питао зашто то свет доводи у везу са егзорцизмом.Постоји требник , на српском језику и све је лепо објашњено.Више мислим да се људи овде хватају за сламку , него што то има везе са неком црквеношћу.Постоји један "маг" у селу надомак Шапца,који такође има "пацијената".Е сад то је лоше , а ово је добро .И он истерује демоне.Заиста има непријатних сцена,арлаукања , скакања ...али сматрам да то не треба одмах довиодити у везу са поседнутошћу и егзорцизмом.Егзорцизам се врши у тајни крштења,а постоје и молитве у требнику за оне који пате од злих духова , а то није тајна јелеосвећења . Мислим да људи који оду тамо ,мало више са истрипују , ваљда због филмова , подсвест је чудо . ево леп текст о св.тајни јелеосвећења. Света Тајна Јелеосвећења: неке пастирске претпоставке Пол Мајендорф Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пјева Богу. Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га у име Господње.И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се. ( Јак.5, 13-16). Значење овог пасуса је јасно; исцељивање је део мисије апостолске Цркве. Ову чињеницу налазимо у Јеванђељима, и она представља Христову мисију као испуњење пророчанства: “Слијепи прогледавају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље” (Мт.11,2-5; Ис.35:5-6). У вршењу ових дела, Христос проузноси долазак Царства Небеског, појашњава нам какво ће Царство Божије бити и фактички га уводи. Циљ ових исцељења није да нам онa улију страхопоштовање, него да означе присуство Господа, и да назначе долазак Царства Божијег. Господ Исус Христос је одредио своје ученике да то исто чине. Они дакле морају да исцељују и да проповедају Царство. И он дозва Дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим... И отишавши проповиједаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху. (Мк. 6, 7-13). Пажљиво ишчитавање ова два пасуса нам објављују изнад свега да је служба исцељeња дата Цркви, прецизније да је то функција Цркве. Зато су “презвитери” (овде морамо назначити плурал) били позивани, када се неко од чланова Цркве разболео. То је одговорност целог Тела Цркве, да се брине о њеним болесним члановима. Када неко од чланова пати, цело Тело пати, као што нас на то подсећа Св.Апост.Павле у 1Кор.12,26. Старање о болеснима, се не може препустити само лекарима. “Презвитери” који се помињу у Јак.5, нису лекари, већ су практично лидери, представници локалне евхаристијске заједнице Хришћана. Ово такође није само задатак епископа, тачније оног који председава целом заједницом. Св.Апост.Јаков наглашава да је цела заједница позвана да се окупи око болесних чланова и да се моли над њима и да узме учешћа у њиховом помазивању. Овај заједнички карактер Тајне Исцељења је изражен и кроз касније правило, које предлаже да мноштво презвитера буде присутно да би употпунило обред. То ћемо наћи у раним документима, који описују ову Свету Тајну. Тако рецимо епископ Орлеана Теодулф (+821) описује обред Св.Тајне Јелеосвећења који се вршио у Цариграду у касном осмом веку: три презвитера врше обред, и свако од њих помаже болесника са уљем крстоносно, од главе ка пети, и од десне ка левој руци. До једанаестог века, број свештеника је ограничен на седам - као симбол који означава савршеност и пуноћу. Опис обреда Јелеосвећења који ми налазимо у манускрипту из једанаестог века, Paris Coislin 213 је вредан спомена. Он не само да препоручује седам презвитера, него се овај обред мора вршити у току седам узастопних дана и он се врши у склопу Евхаристије. Богослужбени устав у овом манускрипту је овакав: 1.У Проскомидији се користи седам просфора. 2.Благосиљање уља, врши сваки свештеник у круг и за време тога иде : - Пс. 50; - лампа која се напуни са уљем; - молитва благосиљања ( Господе који милошћу и милосрђем...) - лампа у којој је уље је упаљена. 3.У Светој Литургији, имамо специјалне прокимене, апостол, алелују, изабрани псалам и Јеванђеље (може исто да се чита и Јеванђеље дана), и сви презвитери активно учествују. 4. Помазивање, иде пре молитве амвона: - сваки презвитер узима уље; - пева се тропар Светитеља Бесребреника; - сваки презвитер изговара молитву помазивања ( Оче Свети, лекару душа и тела...); - сваки презвитер након тога помазује са јелејем сваког члана у том домаћинству и то по: челу, ушима, грудима, и рукама; - када се отпева тропар светим бесребреницима, презвитери прођу кроз целу кућу, помазујући врата, прозоре и зидове. 5. Крај Службе (врши се у главној соби) - допунски тропари; - кађење; - Јеванђеље о Добром Самарјанину (Лк.10) - сугуба јектенија - отпуст; (у цркви) - Пс. 33; - дељење антидора; - отпуст. Ако је домаћинство богато, овај манускрипт налаже да свештеници требају остати на обеду. Цео овај обред се понавља у седам различитих дана, али у којима није исти председатељ. Током Великог Поста, Литургија Пређеосвећених Дарова замењује регуларну Литургију. Овај текст такође захтева постојање цркава које се налазе у приватним домовима (тачније капела-прим.прев.), и неко се може запитати да ли је ова Света Тајна уобичајено вршена баш на овај начин? Ако се базирамо на другим изворима, они нам такође сведоче да је исти обред вршен и у регуларним црквама. Мало комплекснији обред ћемо наћи у манускрипту из дванаестог века, Sinai gr. 973. Овде опет, исти обред се врши у току седам наизменичних дана, и такође се тражи присуство седморице презвитера, мада ову Св.Тајну могу обављати три, па чак и два свештеника, ако је то потребно. Обред се овако одвија: 1. Сви презвитери заједно служе ове богослужбене часове: - Вечерња; - Панихида, са специјалним каноном, - Јутрењe, са специјалним каноном. 2. Св.Eвхаристија се врши од стране сваког свештеника, али у другој цркви. 3. Врши се благосиљање јелеја на овај начин: - Сви су окупљени у једној цркви; - јелеј је припремљен по једном специјалном обреду. Уље, вино и света вода (која је претходно освећена на Богојављењу) су заједно помешани; - Велика јектенија - молитва ( Јер си Ти Бог велики и диван...) - Сугуба јектенија - молитва ( Боже велики и вишњи...) - сваки од презвитера врши благосиљање уља [Први презвитер] - Трисвете молитве; пс.50; први антифон; покајни тропари - Велика јектенија - Прва молитва (Боже, који обитаваш(седиш) на Херувимима); - Затим пали лампу у којој се налази јелеј. [ Други презвитер] - Трисвете молитве; пс. 50; други антифон; покајни тропари; - Друга молитва (Господе који милошћу и милосрђем ...) - пали другу лампу. [Трећи презвитер] - Трисвете молитве; пс.50; трећи антифон; покајни тропари; - Трећа молитва (Пошаљи Господе, у изобиљу Твоју милост) - Пали трећу лампу. [Четврти презвитер] - Трисвете молитве; пс.50; четврти антифон, покајни тропари; - Четврта молитва (Молимо ти се Господе, подари нам Твоју милост) - Пали четврту лампу. [Пети презвитер] - Трисвете молитве; пс.50; пети антифон; покајни тропари; - Пета молитва, ( Боже велики у милости и изобилан у доброти), - Пали пету лампу. [Шеста молитва] - Трисвете молитве; пс.50; шести антифон, покајни тропари; - Шеста молитва (Господе који милошћу и милосрђем...) - Пали шесту лампу. [Седми презвитер] - Трисвете молитве; пс.50; седми антифон, покајни тропари; - Седма молитва (Христе Боже наш, који си добар и многомилосрдан...) - Пали седму лампу. 4. Света Евхаристија се служи по овом Богослужбеном уставу: - уобичајени антифони (Пс.102,145 и Блаженства) - тропари и читања која се врше у склопу вршења ове Свете Тајне - посебне прозбе током Сугубе Јектеније; - на великом ходу, болесник лежи у средини брода цркве 5. Помазивање са јелејем, следи пре молитве амвона: - први свештеник: 50 псалам, прва молитва (Господе који милошћу и милосрђем ...) и гаси прву лампу - други свештеник: 50 пс, друга молитва (Оче свети лекару душа и тела...), и гаси другу лампу - трећи презвитер: 50 псалам, трећа молитва ( Свемогући Господе, Пресвети Владару) и гаси трећу лампу. - Четврти презвитер: 50.пс, четврта молитва ( Господе Боже, Владару све творевине …) , и гаси четврту лампу. - Пети презвитер: 50.пс, пета молитва (Лекару душа и тела наших…) и гаси пету лампу. - Шести презвитер: 50.пс, шеста молитва (Господе који си Бог нашег спасења …) и гаси шесту лампу. - седми презвитер: 50 пс, седма молитва (Оче свети лекару душа и тела...) и гаси седму лампу. -Молитва Светог Јована Богослова (Господе који си невидљив, и недостижан...) -Тропар Св.Архангелу Михајлу и Св.Бесребреницима; - тада сваки од свештеника у круг, прво држи руку болесника и изговара молитву, “ Оче свети лекару душа и тела... ” и помазује болесника по челу, ноздрвама, бради, врату, ушима, и рукама; - током помазивања, се певају тропари Св.Бесребреницима; - након тога се помазује сав присутни народ. 6. Отпуст 7. Болесници се одводе кући са антифонским певањем 50. псалма и са тропарима, - болесников дом, кревет и врата се помазују; - чита се одељак о Закеју из Јеванђеља (Лк.19, 1-10). Овај устав, се завршава упутством да болесници морају бити припремљени за ову Свету Тајну тако што ће исповедити своје грехове и тако што ће бити телесно чисти пре вршења (тј. морају се окупати пре вршења овог обреда). Другим речима, они се не смеју прати у току тих седам дана, баш као и новокрштени неофити. Модерни обред је скраћена форма ових обреда. До тринаестог века, је Св Тајна Јелеосвећења имала литургијски контекст, и цео обред се вршио у склопу једног дана. Постепено су елементи из Литургије и богослужбених часова отпали и обред је доживео данашњу форму. Једино што нас подсећа на обимну природу овог обреда, је присуство у садашњој форми седам богослужбених поглавља (прокимен, посланица, алелуја, Јеванђеље), који су се некад вршили током седмодневног одвијања ове Тајне. Свакако, чак и у модерном вршењу, оне су гломазне, и скраћене верзије се користе када није могуће обавити целокупни обред. Рани манускрипти нам пружају обилне форме вршења ове Свете Тајне, и једини постојани елементи су две главне молитве: “ Господе који милошћу и милосрђем ..., ” и “Оче свети лекару душа и тела.” Ове две молитве такође налазимо и у најранијем Византијском Требнику, Barberini 336 (795 год.), и у још неколико критичких издања. Какве закључке можемо извести у вези са описом овог обреда? 1) То је еклисијални обред Ово је можда најочигледнији и најзначајнији закључак. Ова еклисијална структура је већ евидентна у Јак.5,14: “Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене.” Ово изражава реалност, по којој је цела црква окупљена око њених болесних чланова. У каснијем обреду, ово је изражено чињеницом, да је помазање са јелејом вршено у цркви, у контексту Евхаристије и да то претпоставља присуство седморице презвитера, чији број изражава пуноћу. Тако да овде имамо то да цела Црква учествује и дела у овој Светој Тајни, као и у свима Светим Тајнама. Цела Црква мора да буде укључена у вршењу ове Свете Тајне, пошто болест појединца, баш као и грех било ког члана укључује целу Цркву. Такође, требамо нагласити, да Тело Цркве пати, када се неко од њених чланова разболи или кад упадне у грех. Ово нам помаже да појаснимо, зашто у првим текстовима рубрике наглашавају да сви који присуствују вршењу ове Свете Тајне требају бити помазани са јелејем. Овај смисао заједничарења, нам недостаје у нашем парохијском животу. То је једна криза која утиче на наше друштво и на наше парохије: ми често себе видимо као индивидуе које долазе у цркву да задовоље своје индивидуалне потребе, и имамо слаб контакт са нашим ближњим који стоји до нас у цркви. Када неко од верника престаје да долази или се разболи, то као и да не примећујемо. Оно што је и најпроблематичније је чињеница да је ова Света Тајна готово испала из употребе, или што је још уобичајеније, она је постала приватна церемонија, која се врши у изолацији болничке собе и то једино у присуству парохијског свештеника и можда још неких чланова породице. Ако ми поново стекнемо неки смисао заједничарења у нашим парохијама, посебно у погледу са старим особама или онима који су хронично или пак озбиљно болесни, Света Тајна Јелеосвећења као Тајна исцељења ће бити тумачена као могућност и као модел заједничарења. Обред се мора вршити у цркви у присуству верника и ако је то могуће у што већем броју. Улога парохијана није само да помогну у преносу болесника, што је такође неопходно, већ и да се моле за њих као Црква. Ово значење налазимо и у упуству Св. Апост.Јакова по коме се “презвитери” морају окупити том приликом у Цркви. Касније, ћемо такав приступ овој Светој Тајни наћи и у каснијој препоруци да седам презвитера морају бити присутни. Али, морамо и подвући, да је цео обред ове Свете Тајне, уобличен у контексту катедралне Литургије Велике Цркве, Свете Софије у Цариграду. Ова црква је имала огромни клир, и он је бројао најмање шездесет, па и више презвитера. Према томе, наћи седам презвитера у таквој једној цркви, није било уопште тешко. У том контексту, они представљају пуноћу Цркве и чињеницу да се цела Црква моли над болесником. У апостолском периоду, када су локалне црквене заједнице биле предвођене од стране једног епископа, презвитери су представљали епископов Сабор, који је помагао у саветовању епископа. У модерном добу, то би требало укључивати и црквени одбор, или одређену групу парохијана, а не само парохијско свештенство. У наше доба, црквени одбор се стара само о материјалном постојању, док је “духовни” аспект парохије попут њихове лаичке службе у Св.Литургији и у молитви данас занемарен и додељен је искључиво свештенику. Дајући еклисијални карактер овој Светој Тајни и одговорност целој заједници за старање о њеним болесним члановима, најпожељније би било да чланови црквеног одбора буду присутни током вршења ове Свете Тајне, па и парохијани те локалне Цркве, јер на тај начин они преузимају њихов витални циљ – a то је посетa болесникa и учествовање у молитви и у чину “полагања руку” над њим. 2) То је обред повратка у заједницу Када Хришћанин сагреши, он због тог поступка бива отсечен од цркве. Св.Тајна Покајања се појавила као Тајна да би грешнике вратила у Цркву, и да би им обезбедила повратак у евхаристијску заједницу од које су они били одлучени. Када су се Хришћани разбољевали, они су такође били отсечени из живота Цркве, из тог разлога што нису више могли узети активно учешће у црквеном животу. У Тајни исцељења, они се враћају у црквену заједницу: Црква се сабира због њих, брине о њима, помаже им у путу ка вечном животу, што је и циљ сваког хришћанина. У том смислу, Св.Тајна Јелеосвећења је повезана са Св. Тајном Покајања, и Православна Црква болесника позива да се он исповеди пре примања Св.Тајне Јелеосвећења. Није уопште случајно да је овај обред од самог почетка вршен у склопу Св.Евхаристије, која је и најпотпунији израз Цркве као заједнице и као њеног Тела. Болесне особе имају потребу да се врате у људску заједницу, пошто болест баш као и грех води ка отуђености. Као прво, отуђеност води ка отуђености од самог себе, и она потиче од ремећења физичког и емоционалног интегритета. Болесно тело, постаје најистакнутији део људске свести. Пре него што је постало субјекат сам по себи, тело је утамничено од стране патолошке силе. Тело постаје фактор контроле. Ово су резултати ремећења емоционалне хармоније: анксиозност због даље будућности, анксиозност према онима који се старају о болеснику. Такође, болест води ка отуђености од осталих. Ово је физичко издвајање болесника од људског друштва, било да је он у кревету у свом дому или у некој институцији. Чак и кад је у нечијем друштву, он се осећа издвојеним од осталих. “Пуна људска и емоционална енергија га може напустити са још неким способностима које се односе на њих, а које су потребне за опстанак и адаптацију услед болести.” Болесник осећа да је он биће мање вредности у односу на здравствено стање осталих људи, и да више не води нормалан живот. Болест такође води ка промени животних улога; било какав да је социјални статус или функција коју је болесник водио пре своје болести, он сада постаје завистан од осталих људи. Практично у случају да његова болест има дужи временски интервал, пацијент емоцијално иде уназад – “путем одбијања да доноси одлуке, или пак он почиње да тражи потребну материјалну и очинску пажњу од оних који му пружају негу.” Болесник је често пута сведен на статус зависног детета. Он почиње да сумња да некако може допринети животима осталих, посебно према онима према којима је раније био затворен. То често пута води ка осећају кривице, пошто је мера нашег друштва продуктивност. Такође, он може осећати своју кривицу због задобијене болести (посебно у случају болести као што су: срчане болести, рак и сида.) Болесник је деперсонализован: Он може себе доживљавати као објекат на много нивоа: на личном нивоу, он постаје објекат, а не субјекат свог тела; на нивоу заједнице, постаје објекат бриге и старања; а по питању медицинске неге, постаје објекат дијагнозе и третмана. Он постаје третиран као механизам који је покварен и који тражи поправку (или да нема наде у поправку). У модерној медицини “квалитет живота” често пута није нешто што утиче на здравље – већ се сматра да телесни механизам мора бити одржан у својој функцији што је дуже могуће. Сваки напредак у медицини има дуговечну норму у индустријским друштвима, али се мало размишља о духовној импликацији болести. Модерна медицина лечи једино тело, а у задњих неколико година су медицински научници постали свесни духовне димензије здравља и болести. Ово је нешто што је Црква дуго време знала. Прве болнице су биле основане у четвртом веку од Источних епископа и монаха. Црква је кроз векове била главни донатор болница, а такође то имамо и данас. Када се узме у разматрање питање данашње здравствене неге, није уопште чудно што се ту појављује отуђивање од Бога. Болесник је често онемогућен да иде у цркву. Он често пута окривљује Бога за своју болест. Смисао његовог живота је изгубљен, и ово често пута води ка духовном колапсу. Од саме појаве болести, он постаје свестан своје смртности. Света Тајна Јелеосвећења, која се врши у цркви, (кад је то наравно могуће) и од стране Цркве (са учешћем њених чланова који изражавају пуно присуство Цркве), је усмерена на чињеницу да се болесна особа врати у заједницу са Христом и људима. То је један од разлога зашто је овај обред тако дуг - у неким временима је он заузимао читаву недељу, а данас неколико сати. Реалност овог заједничког израза љубави, може бити празно, ако се то сведе на петнаестоминутну посету од стране свештеника. Сам обред разбија ту болесникову изолацију, јер Христос и Црква стоје поред болесника у његовим критичним тренуцима – са којим ће се свака особа једног дана суочити. Обред поново успоставља будућност, јер са Христом нема смрти. Смрт није више некаква тамница, већ је то праг новог живота. Ова Св.Тајна болесника враћа у заједницу и ослобађа га од кривице. Отац Шмеман стога каже: Исцељење је Тајна зато што њен смисао није само пуко излечење, већ улазак човека у живот Царства, у “радост и мир” Светога Духа. У Христу све што је од овог света, а овде се мисли на здравље или болест, срећу или патњу, треба да нас уведе у нови живот, кроз ишчекивање и наду. Света Тајна Јелеосвећења даје смисао животу. Патња означава приближавање Тајни Крста. Патња постаје неки вид мучеништва (martyria), и она даје допринос животу заједнице, и начин на који ћемо поднети нашу болест и умрети ће рећи нешто више о нашој вери, него било која друга дела. Помазивање у овој Св.Тајни ће више индентификовати појединца са Христом - као краља, свештеника, и пророка, као што је то већ учињено у Св.Тајни Крштења. Ово је уствари и крајњи циљ исцељења, ка чему и ова Тајна тежи. Ако се деси физичко исцељење, за што се такође у овој Тајни и моли, то се прихвата са захвалношћу. Али ово није примарни циљ: сви они који бивају исцељени ће једног дана умрети, баш као што су и они који су од Христа били исцељени, па чак и они који су од Њега били васкрнути морали једног дана да умру. Циљ исцељења је повратак пале, болесне и смртне људске природе у заједницу са Христом и са Црквом, која изображава Царство Божије.

Неки Византиски владари били су немилосрдни једни према другима, секташи и остали су били колатерална штета.Чини ми се да ми то мало идеализујемо.Ми и они.Борбе за власт су увек ужасне, и ту нема много мудрости и смирења,то је тако.

Свака част за ово.

Мене занима Раскољникове,како и где си се ти бавио зеном.Овде видим углавном пишеш о јоги,тантра јоги,тантрички секс и тако то.Али како си се ти то бавио зеном,интересује ме,па ако би могао коју о томе...

Nekad ni sam ne znam sta citam na csj.Pitam se zasto lisavati narod predivne i jasne pouke,raznih sluzbi,parasosi,malo osvecenje itd.Nema razloga da se cita,peva na jeziku koji niko ne razume.Mislio sam da je lakse obaviti neku sluzbu na csj,cista mehanika,znas napamet pa teraj,lakse se peva.Medjutim to ne mora da bude tacno,narocito za dobrog pojca,ako to nisi ti citaj ili vodi pojca.Na zalost,samo su neke bogosluzbene knjige prevedene na srpski,ali i to se slabo koristi.Navika,al polako...

Hvala Bogu,pa postoji internet i sajtovi poput ovoga (mada je najbolji do sada),pa ljudi ukoliko zele da se bave teoloskom,religioznom tematikom,jednostavnim klikom misa mogu to da urade.Bez stresa,i ostalih propratnih stvari na PBF.Ukoliko neko zeli,poseti koje predavanje,literature Bogu fala koliko ti volja,ili jos bolje ode koji put na liturgiju u kapelu,da bi bolje usao u tematiku i eto.Odlazis na liturgije u svom mestu,pevas u horu,pomazes u oltaru,nakon liturgije na lagan razgovor o tematici...milina.Ne treba samo sebi dozvoliti luksuz da se udje u braniteljske vode i biti boziji cuvar...i eto. A fantazije o veronauci,svesteniku,parohiji ostavite za nekog drugog,Ili se javite za prijemni za jedno 10-15.god. Druga stvar,upisacete fakultet,zavrsicete,ali nemojte onda da budete veciti mucenici koji neprestano govore o nepravdi,kako imaju diplomu,a ni crkvenjaci ne mogu da budu.I kako sin nekog svestenika to i to.A zar neko od vas ne bi slicno postupio(ponekad je dobro i o tome se zapitati). Trece,postaces djakon,etek si ga onda ugasio,ako nisi bogoslov.Nema nade za parohiju,a ta zelja se pre ili kasnije svima javi.Pa se smucas ne znas gde ces,pa ides ovamo pa onamo,a nemas ni akt o postavljenj.Odes sa svestenikom na parastos,a on tap ----- hiljada dinara(stavi cifru po volji),a tebi ni za duvan.E onda nepomjanik,radi svoje,a ti nisi ni svestan,mrznja ,zavist,ili jos gore izigravas mucenika.A zena ti drobi,kako ovaj kako onaj(tu prestaje teologija,a pocinje ono sto obicno nazivamo zivot,trpljenje i sluzenje bliznjem,al moglo je to i lakse). Cetvrto,dobio si veronauku.Ptrosvetari,stari ateisti,a u tebi se rasplamsa teoloska misao.Pa pocnes razne apologetike itd.Pa dobijes raspored,obavezno prvi cas,pa pauza,pauza,pauza,5,6(nepisano pravilo.I prica je uglavnom o popu koji mrsi na Veliki petak.Zanimljivo je da taj (pop),uvek jede slaninu i cevape,i zanimljivo je da je vidjen svuda u Srbiji u isto vreme,zanimljiv lik.U toj prici zaboli te zeludac od ispijanja kafe,jos ako padne post,stradao si,a kuci ne mozes,prevoz i ostalo.Hoces da kupis npr.auto,odes do banke,nema kredita,radis ne odredjeno r.v.Kazes tamo mi to tako svake godine pisemo ugovor,zao nam je takva su pravila banke.Ako si verouciteljica,a u drugom stanju,porodiljsko i to,shvatices ubrzo da je svako zamenljiv,a narocito od onih koji govore o nezamenljivosti. Ima tu jos.I onda se pitas il da menjam,il da trpim.Oba izbora su tvoja. I jos jedna stvar,na savet svestenika se ne oslanjti,jer manje vise svaki ce imati pozitivan stav.Al podsvesno,jos ako mu je sin bogoslov,ti si mu konkretna(omiljena rec u teoloskoj teminologiji) pretnja. Luksuz je sve to brate moj (ili sestro).Moze to i da bude dobro,al okolnosti su cudo.Nekad treba gledati malo i u zemlju,cesto se ugazi u neku baru,ako nam nos stalno para nebo.

Oj meni Gospodi,radosni usklik hora na kraju liturgije nakon dugog stajanja.(tj.u miru izadjimo...o imeni gospodnji)

Ova prica je jako naporna.Zasto?Zato.U Sorabiji svi moraju da imaju neke etikete,il su pederi il antipederi,cetnici i partizani,fenseri i seljaci,niko ne moze da vozi motor a da nije neki bajker,fudbal se vise ne igra ako nisi navijac kluba,niko ne jede slaninu i beli luk,ne znam de se covek izgubio u tim silnim pravima.U mom gradu ziveo je poznati voja peder,bio je peder al u isto vreme i leganda grada.Jeste li primetili da je u soraba ruzno reci peder,bolje je gej.Tamo neka baba iz okoline valjeva kaze"ja sam protiv gej parade",vise nego smesno.Kada se budemo bunili protiv abortusa,il pijanog muza koji taba zenu i slicnih pojava u sorabiji,i to onako u paradi,resicemo i problem gejeva.Kao stitimo porodicu,od koga i cega.Od sacice pedera koji ce se sakupiti u Beogradu.E,jadna nam majka.Evo komsa opet taba zenu,a ja gledam na tv-u pricu o paradi.