Млађони

Ploča se premješta iz Jasenovca u Novsku, ali 'za dom spremni' ostaje
Barišić: Razgovore nastavljamo jer ne želimo biti razlog raspada Vlade 02. rujna 2017. u 11:08 Foto: Ivo Cagalj/PIXSELL Pogledajte galeriju 1/5      Autor Iva Puljić-Šego   Najizglednije kompromisno rješenje za HOS-ovu ploču u Jasenovcu jest to da Vlada, isključivo u dogovoru s pripadnicima HOS-a, u idućih 15 dana tu ploču premjesti izvan Jasenovca na jednu od lokacija na tom području gdje su se vodile najžešće bitke tijekom Domovinskog rata, ali da natpis “za dom spremni” u grbu HOS-a ostane na ploči.
Lokaciju bira HOS
Otkrio nam je to izvor iz Vlade dodajući da će se tek u drugom koraku, u sklopu zakona o simbolima totalitarnih režima čije bi okvire trebalo dati Vijeće za suočavanje s prošlošću do ožujka 2018., odrediti odnos ili sankcije za sve simbole totalitarnih režima, pa tako i za pozdrav “za dom spremni”, ustašku ikonografiju, ali i za srp i čekić, zvijezdu petokraku itd.
Tek usvajanjem takvog zakona, bude li on predvidio zabranu isticanja “za dom spremni”, taj bi pozdrav mogao biti uklonjen i s HOS-ove ploče, premda naš izvor iz Vlade ne želi prejudicirati što će u zakonu pisati. Jedna od opcija, kada se izradi taj zakon, jest i ta da se Jasenovac proglasi mjestom posebnog pijeteta što bi značilo da bi bilo kakva ikonografija, pozdravi ili sl. koji se mogu povezati s ustaškim režimom bili zabranjeni.
Upravo je i Večernji list apelirao i predlagao da Jasenovac postane mjesto posebnog pijeteta i da se na taj način riješi ideološki prijepor i ukloni neprimjereni natpis iz Jasenovca, nekad središta ustaškog koncentracijskog logora. Vlada će pak prihvatiti zamjensku lokaciju za ploču iz Jasnovca koju predlože pripadnici HOS-a u dogovoru s obiteljima jedanaestorice poginulih pripadnika te postrojbe, u čiji je spomen ploča i podignuta.
Izgledno je da to bude na području gdje je slomljen banjalučki korpus, odnosno u Novskoj. Naš sugovornik iz Vlade objašnjava da je premještanje ploče iz centra Jasenovca (postavljena je nedaleko od bivšeg ustaškog logora) najmanje bolno, ali i kompromisno rješenje koje bi zadovoljilo i Vladu i pripadnike HOS-a. Napominje da Vlada instant-rješenje u idućih dva tjedna želi pronaći isključivo u dogovoru s HOS-om.
Premijer Plenković očito si ne želi priuštiti da specijalci po političkoj direktivi nasilu skidaju ploču, a još bi bilo dramatičnije jer bi izvršitelj bio ministar unutarnjih poslova Davor Božinović, desnici omražen političar. Prema sadašnjim zakonima, Vlada i nema uporište da iz grba HOS-a ukloni ZDS budući da je HOS legalno registriran s tim sloganom. Da bi premještanje ploče na drugu lokaciju, ali sa ZDS u amblemu HOS-a, bilo prihvatljivo i pripadnicima HOS-a, potvrdio nam je Borislav Barišić, predsjednik Saveza udruga dragovoljaca hrvatskih obrambenih snaga.
– To je osnova za nastavak razgovora s Vladom i o takvom smo prijedlogu rješenja razgovarali neki dan u Slavonskom Brodu s ministrima. Zagrebački HOS-ovci, koji su i podignuli ploču, uz suglasnost obitelji poginulih odlučit će o novoj lokaciji, ako to na kraju bude i dogovor. Nama je najprihvatljivije postojeće stanje, dakle da je ploča u Jasenovcu, ali razgovore s Vladom nastavljamo jer ne želimo biti kamen spoticanja niti želimo biti razlog raspada Vlade – rekao je jučer Barišić. Ponovno je naglasio da pripadnici HOS-a nisu fašisti i da se pozdrava “za dom spremni” ne odriču jer bi tek tada ispalo da su aludirali na ustaški režim. Uostalom, i legalno su registrirani. Naš sugovornik iz Vlade drži da simboli koji se vežu uz totalitarne režime imaju različite konotacije, ovisno o povijesnom trenutku.
Instant-rješenje
– Zvijezda petokraka do 1945. nije bila sporna jer je bila simbol antifašizma, ali nakon 1945. ona je postala simbol represivnog komunizma. “Za dom spremni” je do 1945. bio simbol ustaštva, ali mladići 1990. u rat sigurno nisu išli u ime Ante Pavelića – rezimirao je naš izvor iz Vlade. Rješavanje problema HOS-ove ploče u Jasenovcu potaknuo je Večernji list kada smo objavili intervju s ministrom pravosuđa Draženom Bošnjakovićem koji je izjavio da ploča ondje ostaje sve dok se ne donese novi zakon. To je razljutilo HDZ-ove partnere iz HNS-a i SDSS-a pa je premijer morao ubrzati proces i pronaći instant-rješenje. Budući da su i HOS-ovci omekšali stavove, moglo bi se očekivati da će se i HNS i SDSS zadovoljiti samo s premještanjem ploče izvan Jasenovca. Dok će ZDS morati pričekati zakon...
Rješavanje problema u tri koraka
1. Ploča se uklanja iz Jasenovca, ali natpis ostaje
Ploča se iz Jasenovca premješta na mjesto na tome području gdje su se vodile najžešće bitke tijekom Domovinskog rata, ali natpis “za dom spremni” u grbu HOS-a ostaje na ploči.
2. Donosi se zakon o simbolima svih totalitarnih režima
U sklopu zakona o simbolima totalitarnih režima, do ožujka 2018. odredit će se odnos za sve simbole totalitarnih režima, pa tako i za pozdrav ZDS, ali i za srp i čekić, zvijezdu petokraku...
3. Jasenovac se proglašava mjestom posebnog pijeteta
Jedna je od opcija da se Jasenovac proglasi mjestom posebnog pijeteta, što bi značilo da bi bilo kakva ikonografija, pozdravi ili sl. koji se mogu povezati s ustaškim režimom bili zabranjeni.

„Ко је ближњи мој?“, упита један јеврејски писмознанац Христа, након што је чуо да ће љубављу према Богу и према ближњем испунити Закон и наследити живот вечни (Лк 10, 25-29). Како је тешко то питање, мада многи мисле да на њега имају лак и познат одговор. Да ли је свет, па чак и онај који себе назива хришћанским, спреман да чује истинити одговор на ово питање? Хоће ли се хришћански свет саблазнити тим одговором? Да ли је спреман да за ближњег призна једног, од срца далеког, „Самарјанина“? То је управо Христов одговор на писмознанчево питање: „Самарјанин“ (Лк 10, 30-37).
Ко су, заправо, Самарјани? Асирски цар Саргон II, након освајања Израиловог (северног) царства, 721. године пре Христа, пише следеће: „Опседах и освојих Самарију и одведох у ропство двадесет и седам хиљада две стотине и деведесет становника…Населих га људима из земаља које освојих…“ Од тих колониста које је у поробљеном Израилу населио асирски цар и од преосталих Израилаца који нису одведени у ропство, настаде народ кога назваху Самарјанима. Јеврејски народ их је презирао, као и Самарјани њих. Ако би неко једног Јеврејина упитао ко му није ближњи и ко му је срцу најдаљи, добио би одговор да је то Самарјанин, „проклети и лукави Самарјанин“. Ипак, Господ даје одговор, једном Јеврејину писмознанцу, да је даљњи Самарјанин управо тај ближњи кога треба волети једнако као Бога.
Чудан је овај господњи одговор писмознанцу, баш као што је чудан и Ничеов савет да не љубимо ближње већ даљње. Имају нешто заједничко ова два говора. И један и други збуњују. Својом неочекиваношћу и изненађењем дрмају из свакодневне уљуљканости и успаваности. Збуњеном човеку остаје да изабере: да ли га саблажњава Бог или га саблажњава човек. Лако ће успавани хришћанин да одбаци мисли једнога Ничеа. Па за Ничеа ионако кажу да је само један „ужасни антихрист“, шта се од њега још може паметно чути. Али, шта ће хришћанин пред речима свог Господа? Гле, па и Он га учи да љуби оне најдаље могуће – своје непријатеље. Ах, како је ова божанска заповест неправедна и саблажњива! Погнуће хришћанин главу, окренуће се од овог питања и наставити да дрема, да у својим сновима љуби „ближње“ своје, мислећи да Богу службу чини. Тек је мало оних који ће се озбиљно тргнути из дрмежа и дати одговор на озбиљно и тешко питање: „Ко је ближњи мој?“
Свете, хришћански свете, јесмо ли спремни да за ближње прихватимо оне најдаље, оне „прљаве и лукаве Самарјане“? Тешко нам је да то прихватимо, зато и имамо све мање ближњих јер смо одбацили оне далеке. Свако од нас има неке своје „Самарјане“. Ко су, заправо, наши ближњи и ко су наши даљњи? Какав смо то расцеп направили те смо све више сами, остављени и саблажњени? Наши аршини којима смо љубав мерили, учинили су нас таквим. Говорили смо да су наши ближњи наши родитељи, наша браћа, наши добри пријатељи. И нисмо ту погрешили, јер нас је и Бог учио да љубимо родитеље своје, „да нам се продуже дани на земљи“. Учио нас је Бог и да љубимо брата и пријатеља свога. Чак нас је толико Бог учио тој љубави да нам је забранио да Му прилазимо ако такве љубави немамо. Ако ли се ко дрзнуо да, мрзећи на брата, Богу ипак приђе и да каже како Бога воли, Бог би га назвао лажовом: „Ако ко рече: Љибим Бога, а мрзи брата својега лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов 4, 20). Отерао би таквог лажова Господ овим речима: „Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт 5, 24).
И бивало је да смо се мирили, те тако помирени заједно Богу враћали. Не престајући да нас воли, Бог би нас увек примао назад. И бивало је да смо и Бога мрзели, те да смо се опет кајали и Богу враћали. А Бог, Он није престајао да нас воли, увек и без икаквог разлога, чак и онда када смо били најдаљи од Њега. Волео нас је зато што је хтео, а не зато што смо Га на то својом добротом приморали. Ми смо нашом добротом били даљњи за Бога, али нас је Он увек држао за своје ближње. Није престајао да нас воли, зато што се никада није питао зашто нас воли. Бог никада није знао одговор на то питање. Тај одговор смо ми измислили. Зато, како време одмиче, у другима видимо само даљње, „прљаве и лукаве Самарјане“.
Ми смо, за разлику од Бога, увек знали зашто волимо своје ближње. Родитељи су нам дали постојање, хранили нас и одгајали, те их зато волимо. Браћа и сестре су заједно расли са нама и њих морамо да волимо, јер нас на то приморава чиста биологија. Волимо и своје пријатеље. Како и не би, када су нам толико тога доброг учинили. Давали су нам своје слободно време, обасипали нас пуно пута дивним даровима, дивили се нашим делима и у свему нас подржавали. Забога, па како онда не волети своје пријатеље? Та и таква наша љубав према ближњима снажила је у нама мржњу према даљњима. Ћутали смо и правили се да не чујемо Божији глас: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Мт 5, 44). Мислили смо да се то нас не тиче, јер ми имамо кога да волимо, имамо своје ближње.
Глуви да чујемо ове речи, наша је љубав увек бивала љубав према властитој користи. Ми нисмо никада слободно, безусловно волели. Отуда нам мноштво бивших пријатеља, чак и бивше браће и сестара, па и бивших родитеља. Та лажна љубав престаје оног тренутка када нестане разлог због кога волимо. Наша љубав је лицемерје, јер има разлог за своје постојање, јер има оправдање. Зато и траје док има разлога, док има оправдања. Кад нестане разлога за љубав, онда ближњи постају даљњи, ах, ти далеки, „прљави и лукави Самарјани!“
Таква је „љубав“ људима заклонила Бога. Многи због „хришћана“ и њихове „љубави“ не виде Бога. Несретном Ничеу су такви „хришћани“ и таква „љубав“ заклонили Христа. Нису му дали да Га упозна. Убили су га духовно својим принципима и својим разлозима којима су правдали љубав. А он је знао да љубав нема разлога и зато је презирао њихову „љубав“ према ближњима. Пркосио им је говорећи да не љубе ближње већ даљње. Осудили су га због тога и жигосали као „ужасног антихриста“, иако је многе њихове „хришћанске“ идеале превазишао. Ниче је био девственик који у животу ни мрава згазио није. Љубећи даљње, Ниче је доживео ментални и емотивни шок када је једном угледао кочијаша како бесомучно бије свог коња. Нажалост, „хришћани“, његови западни земљаци, његови ближњи, нису му дали да угледа Христа. Умро је жигосан као „антихрист“, са убеђењем да треба љубити даљње, безусловно и без разлога.
Управо такву љубав, безусловну и безразложну, проповеда Христос, онај Христос Којег Ниче није упознао јер му је био заклоњен. Бог љуби слободно и зато је кадар да љуби и грешника, оног најдаљег. Таквој љубави Бог учи човека и таквом љубављу воли човека. Ко је онда наш ближњи и ко је наш даљњи? Заправо, постоји ли тај расцеп уопште? Не, не постоји и не сме да постоји. Уколико тај расцеп постоји, онда љубав ишчезава и настаје самољубље. Настаје лицемерје и користољубље, сакривено под плаштом љубави. Када се угасе разлози да се тај плашт носи на себи, онда бива огољена сакривена мржња: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“ – „Да, зато је тако дубоко.“
Љубав не зна за разлог свог постојања, али не зна ни за логику којом би људски разум хтео да је контролише. Љубав се опире логици, она је превазилази зато што је љубав слобода. Љубав познаје „хоћу“, она не зна за „морам“. То одбацивање логике од стране љубави Господ је показао у својој причи о милостивом Самарјанину. Логика би рекла да ће унесрећеном Јеврејину, кога су разбојници напали и опљачкали и који је беспомоћан лежао на путу, помоћи његови „најближи“. И пролазили су поред њега један свештеник и један левит, управо они које је исповедао као своје ближње. Но, они само прођоше и не пружише му никакву помоћ. На њега се сажали далеки Самарјанин који је туда пролазио и он му милост учини. Зашто се милостиви Самарјанин сажалио на несрећног Јеврејина? Нема одговора. Зато је далеки Самарјанин ближњи његов, јер нема оправдања за своју љубав, она је безразложна и безусловна. „Иди па и ти чини тако“, одговара Господ јеврејском писмознанцу (Лк 10, 37).
То је Божији позив свима који желе са Богом, који желе да се синовима Божијим назову: „Иди и ти чини тако.“ Воли зато што хоћеш а не зато што мораш. Воли без разлога а не са разлогом. Воли безусловно и тада нећеш имати даљње већ само ближње. Упери свој поглед и своје срце у те даљње, у те своје „дужнике“, у духовне „Самарјане“. Покушај да их безразложно заволиш и бићеш достојан пред Богом када у молитви будеш говорио: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ „Иди и ти чини тако.“
Александар Милојков

На крају све се своди као и у васпитању иначе. Обазриво са правилима и реториком, лични пример родитеља је најважнији. Иако се можда не слажу са "целим пакетом" деца углавном добро препознају истину и искреност у родитељским поступцима, у стилу живота. То се прихвата на неком "подземном" нивоу и има шансе да "проради" кад дете дође у свом животу на праг великих одлука, озбиљних процена. Родитељи хришћани морају бити добри сведоци своје вере, морају деци да сведоче, морају нека минимална правила да чувају у кући, али да пазе да правила не угуше спонтаност и љубав. Виђао сам да се то у неким породицама дешава, а последице још увек не знам. Што се тиче одлажења у цркву деце која порасту и приближавају се самосталном одлучивању - не треба одустајати, али мислим да није добро ни превише притискати. Одредити некакав "српски празнични минимум" око кога нема расправе, а трудити се да и између празника деца кад год је могуће дођу на Литургију. Опет - привлачење је ту важније од заповести. Да се деца кад се домогну самосталности једноставно не одметну, "ослобађајући се" од притиска коме су била изложена. Важније је радити на препознавању и лепоти моралних заповести и изазивању стида код промашаја, него на махањем потенцијалном казном било родитељском било Божјом. А опет ту нема правила, нема два иста детета. Код неког је корисније и мало притиснути. Све у свему - као штио рекох - мислим да нема универзалног правила у тој широкој и толико важној области.
Ђакон Ненад Илић
Извор: Поуке.орг

Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев.
2. Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема. Еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао.
3. Прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него шестоднев, и по стилу и начину приповедања, (а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан), тако да је тај извор, за разлику од извора из којег је узет текст шестоднева (који се у теологији и библистици обично назива елохистички) назван јахвистички извор. Јахвистички извор, за разлику од елохистичког, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Боги у антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту).
Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је све што је Бог створио добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално.
4. Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло.
Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим тумачењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао. Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастазису итд), па их то опет не чини мање светима, нити мањим ауторитетима.
Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу.
5. Став по којем теорија еволуције негира да је Бог створио свет настао је на Западу, и то из разлога што је на том истом Западу Свето Писмо погрешно разумевано и тумачено од стране протестаната и римокатолика. Сукоб који је тако настао проширио се и на наше просторе, и то као последица елементарног непознвања основа православне вере од стране оног дела интелектуалне јавности која је према истој била негативно настројена, а траје и данас. Неки од православних хришћана који су желели да своју веру одбране од оваквих напада посегнули су, уместо за аргументима из светоотачког предања, за аргументима протестантских фундаменталиста познатих под именом креационизам.
https://www.pouke.org/forum/topic/18640-%D0%B7%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE/page-27#entry620575

Надахнут одговор теолога Александра Милојкова ,који овим путем делимо са вама.
Сестро Екатарина,
ја стварно не видим везу између наших славних предака и "сорошових маринаца" који су нас окупирали?! Шта, криво им је што они немају такве претке, или шта дуго?
Говорити против етнофилетизма не значи не волети свој народ, напротив. То значи бранити свој народ од јереси, јер етнофилетизам је јерес осуђена од Цркве. Тај необуздани дух самохвалоспева је стран хришћанском духу (а тако близак оном јудејском, фарисејском) који каже да "нема више Јудеја ни Грка, већ смо сви једно у Исусу Христу". Мени је мука заиста, после свих ових година наше српске несреће, тих кафанских "великосрпских" хвалоспева, поклича "Србија до Токија", а Србија све мања и мања. Окусио сам ја рат, драга сестро. Био сам на Косову када је тамо било борби. Слушао сам "Бају малог Книнџу" како "опева" Косово и помислио "готово је, изгубићемо га, само због оваквих "патриота"". Нажалост, то се и десило. Тај човек, о којемгод српском крају да је запево, тамо више Срба нема. Зато ми је мука од тог етнофилетизма.
Шта са прецима? Њима част и слава, али шта је нама даље чинити, то је питање којим треба да се бавимо. То што смо потомци неких великих људи нам ама баш ништа не значи. Заправо, само нас може још више коштати зато што смо овакви какви смо (а јако смо лоши и покварени). Знаш како је Господ рекао: "Коме је много дато, много ће се од њега и тражити".
Знам и ја да сам потомак (по мајци) чувених хајдучких јатака Брдара (мајка је девојачко Брдаревић) и Чоњаге (од којих су Чоњагићи, опет моја фамилија) из "Хајдук Станка". Али, шта са тим? Тиме нећу задобити Царство небеско. Знам ја и ко су Вулетови ђетићи. Моја је супруга родом из Црне Горе, из часног племена Васојевића. Али, ако се ја сам не трудим и не следим Христа, онда моји преци само хране моју сујету. То је етнофилетизам. Треба да избијемо из главе да смо "најбољи", "небески", "најстарији". То су глупости и митоманија. Ми смо народ ко и сваки други што је. Има ли народа а да га Бог није створио? Наравно да нема, зато је сваки народ Божији народ и сви смо позвани на спасење.
Ја бих зато рекао да су "сорошеви маринци" последица наше сујете, казна за нашу гордост и непокајаност, абортусе, безбожност и издају предака и вере свете коју су нам оставили. Ови педери и њихова борба за "људска" права су пелцер засађен нашом руком безверја.
Сестро, немамо пуно разлога да се гордимо и поносиомо, али не треба ни да очајавамо. У сваком случају, хришћански приличи више да сами сбе укоревамо, него да се самохвалимо. Од овог првог можемо имати велике користи, а од другог само сујету и оно што са њом иде: пропаст.