napoleon bonaparta

Vec godinama me muci teska depresija. Najgore trenutka sam doziveo kada sam nasao veru. Pratkicno ceo moj dotadasnji zivot bio je gresan. Svu srecu i zadovoljstvo nasao sam bas u svakodnevnim "nevinim" gresima. Posle godinu i po dana, djavo je dosao po svoje. Oktrio sam alkohol. Bese u pocetku zanimljivo, prijatno pijuckanje sa drugarima. Tolerancija sve veca i veca. Na kraju da bi osetio bilo kava efekat moras puno da popijes, a sa velikom kolicinom dolazi jos veca depresija, trovanje i zelja za necim jacim. Problem kod alkohola kao i kod svake druge droge je tolerancija i zelja za vecim efektom. A to je sve teze dobiti samo sa alkoholom. Onda dolaze kombinacije droga/alkohol. Ceo zivot sam se najvise plasio droge, alkohola. Imam slucajeve uporodici i jednostavno ove dve stvari su mi urezale strah u kosti. Do pre koju godinu nikad nisam pio. Psovao sam i alkohol i drogu i narkomane. A sta mi se sad dogovodilo? Ja koji ceo zivot se udaljavam od tih stvari kao djavo od krsta bezim, sada sam i sam poceo da ih koristim. I dalje sam u cudu. To zabranjeno voce, ta jabuka, od koje ceo zivot strepim mi je donela najvece zadovoljstvo u zadnjih 3 godina. Vremenom, pocne da truje i okolinu, pocinje da smeta zivotu, ali je i dalje volim je mi ona jedino daje utehu i jedino volim sebe u tom pijanom/drogiram stanju. Ja nisam dugo pod opijatima, a opet sam stvorio ogromnu zavist. Po mojim recenicama se vidi kakvo zadovoljstvo mi presdstavlja alkohol i droga. Obicno uvece posle 2 se nadjem u zdravom razumu. Tada mogu da razmislim. Shvatio sam da mi je ostalo ili da biram da nadjem srecu u svakodnemom grehu, u veoma malom ogranicenju ili da sa lakih narkotika i alkohola predjem na ono teze? Zao mi je sto nisam nasao mir i srecu u veri. Za sada bih se prepustio grehu, a kada me prodju lude godine ( ako ih prezivim ) da probam ponovo? ps. preporucio bih svima koji imaju i trunku zelje, da ne posustanu. Kada jednom zagrizes kraj je. Bez obzira koliko lazes sebe, da ces probati samo jednom to ne dolazi u obzir. Govorim iz iskustva.

Vec godinama me muci ovo pitanje. Mnoge porodice znam, ukljucujuci i moju koji poste samo za veliki petak. Medjutim citajuci neke izjave od svestenika shvatio sam da je to samo lazno ubedjenje, dogma. Prakticno posticu jedan dan i posle toga osecati da sam ispunio hriscansku obavezu za celu sledecu godinu? Sta vi mislite o tome da li je ova jednodnevna zrtva vise stetna nego dobra?

"По питању молитвеног правила имај увек на му да је оно ради тебе а не ти ради њега." http://www.svetosavlje.org/pastir/index_sve.php?qa=1228 Meni licno prijaju kratke molitve ujutru i uvece. Najbolje se osecam posle njih. Problem je nastao, jer praktircno ne mogu da prestanem da se molim. Cak verujem da imam psiholoski poremacaj. Verovatni bi me cika psiholog poslao u Lazu. Imam ogromnu nuzdu da se molim za druge ljude. Skoro za sve ljude. Ogromnu nuzdu da se molim svecima. Svecima sam poceo da se molim pre 4 godine i iskreno verujem da su pomogli meni i porodici po mnogim pitanjima. Razumno mi je da im svake godine slavim slavu i trudim se da tih dana budem sto "cistiji". Medjutim, ogroman strah od "kazne" i strah da ce pomoc njihova prestati ako im se non stop ne molim preovladava. Takodje vazi i za molitve za druge. Ako se ne molim za njih nerazuman, bolestan strah mi se javlja . Imam puno bliznjih koji imaju probleme i prosto osecam ogromnu krivicu ako se ne molim stalno za njih. Da napomenem da su mi molitve izuzetno nervozne, ali izuzetno, sa ogromnom dozom nmemira, losih misli i hule na boga. Verujem zaista da imam psiholoski poremaj. Jedno desetak puta sma pokusavao da prevazidjem ovaj problem. Potraje broba nedelju dana i gotovo. Isti slucaj kao sa lakoholom. Borim se nekoliko dana protiv opijanja, pa se ubrzo vratim. Da li ce se bog i sveci i andjeo cuvar, uvrediti, ako naglo prestanem da im se molim. prakticno planiram neko vreme da potpuno zaboravim na molitve. U potpunosti. Posle bih poceo sa zeljenim malim juranjim i vecernjim molitvama. Naravno slabo verujem da cu i ovaj put uspeti, jer se navike vrlo brzo vracaju, bas kao i zelja za grehom.

To je najteza stvar. Doktor koji pusi. Nabrojace ti 1000 stvari koje su stetne, ali sa cigarom u ustima. Cini mi se da vecina ( 90 % ) hriscana na slican nacin postupa

Da li vam smeta da slusate muziku koja direktno napada boga i veru? ja sam zbog toga skoro sve najbolje albume metal muzike izbcio. Presao sam na takozvani christian metal. Ima nekomercijalnih bendova sa dobrom lirikom....

Alkohol je droga kao bilo koja druga. Ja sam aktivno ( barem 3 puta nedeljno opijanje mortus ) pio skoro 7-8 meseci. Prve znake zavisnosti sam poceo da osecam vec posle 3 meseca. Pio sam i sam. To jest 70 % vremena sam pio sam. Na pocetku su bile potrebne male kolicine, a posle bukvalno litar vina na eks, posle toga gasim vinjakom ili votkom....Glavni razlozi su: dosada i velika depresija i pesimizam. Posle 5 meseci sam poku sao da ostavim, ali nema sanse, vec je postala velika zavisnost. Velika kocnica mi je bilo to sto sam nisam bio siguran da li je alkohol droga ili ne. Istraziovao sam neko vreme i definitvno priznao sebi da je alkohol droga, da vuce jos vecoj depresiji, a sto je najgore, kao kod svake droge, alkohol postaje RAZLOG ZIVLJENJA, PA I SAM BOG. Glupo je i naivno, da bilo ko laze sebe da alkohol nije stetan i da nije opasna droga. To je psihoaktivna supstanca i tacka. Zato sam se, hvala bogu, zakunuo da necu piti b arem 2 meseca, da bi ta zavisnost "prosla", pa se nadam i molim boga da posle tog vremena necu imati problema sa alkoholom. PS. Nisam u kozi onima koji su dugogodisnje pijanice. Zaista ne znam kako mogu da se spasu.....

Svesno i racionalno posmatranje stvari u svakom trenutku, ozbiljnost, "hladnokrvnost". Vec godinama me muci to sto u jednom trenutku se zaista iskreno odlučim za neki poduhvat, a vec za nedelju dana, u meni se razvije sasvim druga pomisao suprotna onoj prvoj. Tezim da budem stalna osoba. Ja, sa odlukama, koje ce da vaze bilo da je sada rat bilo da sam na pikniku.... Ne znam da li sam uspeo da objasnim, uvek mi je tesko da izrazim duhovna stanja...

A sta mi da radimo koji vec vise godina smo svakodnevno u bolesnom bludu? Postoji li zilaz iz toga?

Ja sam duže vreme bio uropstvu molitava za druge. Kada se ne bih molio za njih osecao bih ogroman osecaj krivice. Cak je i sada tako. Te molitve su mi iskreno teske i naporne. Uvek mi je lakse da se molim samo za moju porodicu. Cim pomenem druge uzasna nervoza me hvata. Tezak je duhovni svet, a pogotovo za nas mlade. Nadam se da cu nekada naci taj mir....

Oko godinu dana pokusavam da na bilo koj nacin pronadjem resenje bezanja u zdrav razum. Medjutim, jako je teško. Poptu no zdrav razum, osecam obicno posle teskih fizickih vezbi ili posle "samozadovoljavanja". U 80 % svoje budnosti, ja imam iracionalna shvatanja, cudno gledam na stvari, a jos cudnije se osecam. Sta utice na drav razum i kako ga zadrzati preko celoga dana?

Ogroman sam perfekcionista. Ta osobina mi je do sada mnoga zanivamanja i hobije unistala. Na koji nacin je moguce prevazici perfekcionizam?

svi vi pricate da je nama mladima lako ja ne znam da li vece muke od mladosti postoje iskreno nadam se da nece biti gore jer ako bude odo ja na heroin

Odlični saveti! Uprkos svemu osnova za ispunjavanjem ovakvih saveta jeste volja. Ako si ljen i nemas volju, tesko da ces bilo sta postici od ovoga. Moj najveci problem .... Postoje li neki saveti za "odricanje" lenjosti?

napokon da se neko seti da ovako nesto pokrene. potpuno smo zaboravili da smo DRUSTVO - ZAJEDNICA. Nemam ni dinara trenutno za njih ( jos sam u skoli ), ali sam voljan da uplacujem za buduce slucajeve

Procitao sam sve postove i vidim da vernici su i previse samouvereni. Po cemu mislite da je vase misljenje amin? "Spasen" jeste preterao u poslednjem postu i zasluzio je ban, ali ako govorimo o drugim ateistima na forumu tacno se vidi da ako vas neko imalo "zagolica" misljenjem koje VAMA ne odgovara, vi odmah dajete opomenu. Verujem da iammo veoma lose misljenje o ateistima i mislim da je to vise nego sebicno. Ovo nije nikakav "govor mrznje" ili pak podsmejavanje, ali zaista verujem da su vernici i vise nego uobrazeni ljudi.

Nemam ni jedan cilj. Ni kratkorocni, ni dugorocni. Upravo me je opet uhvatilo i sqny ono o cemu razmisljam je znacenje svega. Vredi li ulagati bilo kakav trud u bilo sta, kad se sve opet vrati na isto..... Vecina vas kaze da idem da "napunim baterije". Bas u takvim trenucima nemam volju kao sto rekoh ni da dnempr, kamo li jos da naprazem muskulaturu . Sve vise verujem da je to ono sranje sto zovu "pubertet". Posto nemam niakvih obaveza, razmazen sam, lenj. Kada prvi put osetim po guzici sta znace obaveze nestace i ovoga svestan sam....

Kako se izboriti sa ove veoma lose osobine? Cesto me uhvati doba od nedeju dve gde nemam volje "ni da prdnem". U tom "ludilo" boli me briga i za veru i za porodicu i prijatelje. Jednostavno zivim bez ijednog osecanja.

Video sam da je bilo slicnih tema (ali nisam uspeo da nadjem odgoor), pa se izvinjavam sto otvaram opet temu. Ja se molim najvise zbog strahopostovanja. Molim se zbog griže savesti. 90% mojih licemernih molitava su upucenje ljudima koji su u bilo kakvih mukama. Strah me tera da se non stop molim za njih. Ne kazem da je to lose, ali mi je veoma mucno. Jednostavno neprijatno mi je. Ne mogu da shvaitm da li se treba moliti RADI SEBE ILI RADI BOGA? Ako se molimo radi sebe, zasto onda postoje pravila? Onda se treba moliti po potrebi? Da li je greh ako se ne molis? Meni je vera postala da ponavljam molitve kao papagaj, a da nista n e delam. Ne mogu da se odviknem toga. Navike me crvsto drze i ne pustaju. Da uprostim moje pitanje je da li se molim zbog sebe ili zbog verske obaveze? Meni licno odgovara najvise jedna kratka molitva ujutru i uvece, ali jednsotavno strah i griza savest me ne psutaju da tako postpuam. ps. Izvinjavma se sto sam otvorio vec četvrtu temu veceras, ali dobio sam neku volju za promenama, pa rekoh da iskoristim euforiju.

Krajnje jednostavno pitanje: Da li je moguce dobiti vrlinu strpljenja u "vragolastim" godinama? Pre nekih godinu dana sam se jako osamostalio. Non stop čitao knjige, potpuno se isključio od sveta ( sve sma prestao da pratim ). Prvih nekoliko meseci postao sam veoma veoma strpljiva ličnost, ali ubrzo su dosle nuspojave. Naime, imao sam odgromnu ( zaista ogromnu ) kolicinu energije koje sam morao na neke nacine da izbacim. Jednostavno bilo mi je dosadno, a zivci pucaju. Poceo sma da maltretiram, kako fizicki, tako i psihicki svoje najbolje prijatelje! Kada sma video gde sve ide, potpuno sam se udalji od vere i vratio 100 % grehu. Pa, da li je moguce biti strpljiv i "zdrav"? ps. Bavim se fizickim aktivnostima, ali ocigledno ne mgou da se dovoljno istrosim.....

Kakva glupost od teme! Došao sam ovde da vidim da li ima nekog rešenja, a ne da geldam kako se sprdate!

"Hrabrost. Osobina koju narod gubi u naletu modernog doba." Od malena sam bio fasciniran srpskim "junacima" koji su se pokazali kao neustrašivi prema neprijatelju. Svestan sam toga da u pesmama postoji velika doza preterivanja, ali uprkos tome verujem da je hrabrost bila osobina kojom se nas narod dicio. U mojoj porodici ,definitivno, nije tako. Poštujem oca, ali mu nikad oprostiti necu njegov kukvicluk. On je čovek koji ne poseduje ni deo hrabrosti. Geni su geni, pa i u mojoj krvi se ne nalaze ta krvna zrnca. Pokusam odavno da se na neki nacin "ohrabrim", ojacam, ali ne uspeva. Nemam fobiju od ničega konretno, ali generalno postoji strah . Da li je moguce da covek od kukavice postane čovek hrabra i samopouzdana ličnost? Da li je moguce da licnost izadje pred drugo lice, kojeg se do tada veoma bojalao ( zbog nadmoci ) i "pljunuti mu u lice"? Strah mi je pomnogo poremetila duhovni zviot i molitve. Zbog straha da se meni ne dese tragedije i uzasi, stalno, non stop se molim za ljude koji su u tragedijama, mukama, problemima i ahvaljujem sto je kod nas sve u redu. Naravno hrabrost nikada u zivotu ne bih zloupotrebio, ali mislim da je veoma potrebna, pogotovo sto sam tek usao u "zreliji" zivot. Pozdrav

Nemam pojam da li je to moguce postici...... Koliko mi se cini ja sam imao veci dusevni mir pre pronalaska vere.Izgleda treba godine i godine da bi se donekle uvrstio

Da ne otvaram novu temu, moze li mi neko reci sta je uzrok pojave pedofilije kod monaha i svestenika? Svestan sam da su neki razlozi usamljenost, apstinencija od mnogih stvari, pa i sama ljubav i "neznost".

Sada sam procitao pricu i ne shvatam sta me sprecava da verujem da je to istina. Ona sto ja uistnu verujem jeste da je devojka sve to istripovala. Pa to joj se desavalo dok je bila dete. Mislim da je sve to plod decijeg uma i decije maste. Ne bih da osudjujem, ali moguce je da devojka ima neki psiholoski poremecaj.

bliss jeeee bliss jeeee bliss jeeee bliss jeeee bliss jeeee