dmsk012

Ацо, може једно питање? Шта је то обожење?

Да ли је вода сува по природи или по благодати? Вода је сува по природи, али тек благодаћу онога који је створио она постаје мокра. Ето, ја на пример када ми се деси да се негде оквасим, после тога идем право под туш да се осушим. Вода ме баш добро осуши.

Moze li uopste nesto sto ne postoji da bude slano ili slatko? Da li secer zaista postoji?

Razume se po sebi da se ne moze reci slatka cokolada jer svojstveno je slatkoci da nema gorcine a cokolada jeste gorka posto je stvorena e sada, posto je odnosom ljubavi koju Degustator ima prema stvorenom ona odgorcena to ne znaci da joj se priroda promenila vec da se ona sama prevazisla ne pestajuci da bude ono sto jeste dodajuci jos samo jedan kvalitet vise sopstvenom postojanju a i taj kvalitet ''vise'', jeste nezamisliv mimo Drugog (Kakaoa), samim tim nije svojstvo prirode vec odnosa

Ajde zato da kazemo: Dobro, secer je sladak... i, sada, sta to znaci sladak? Da li kao takav moze postojati po sebi a mimo cokolade te ako moze kakav je to onda nacin postojanja?

34. Беседа Изговорена на свето Преображење Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа; у њој се доказује да је светлост која се појавила приликом Преображења нестворена. 2. Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима. Баш је горак овај шећер.

Прво. Зато ћу се потрудити да идем мало даље од тога.Друго. Иако нисам цитатолог, иако не волим оно што сам већ урадио, вадећи читаве пасусе из дела разних светитеља, пошто сам приморан, урадићу то поново: Зато ћу ја послушати светитеља и побећи са овог сајта.

Мислим да је сваком непристрасном и добронамерном посетиоцу ових дискусија јасно ко се спрда и са теологијом и са светитељима и са учењем Цркве. У страху су велике очи каже она народна, а твој и уопште страх ове модерације не постоји уопште када се исмева, омаловажава и кривотвори Светоотачко предање, већ само страх за вашу личну репутацију. Вређао никог нисам, нити сам употребио епитете које помињеш, а то што сте гледајући истини у очи препознали слику себе која вам се не допада, веруј ми није мој проблем. Следећа реченица опет одаје страх, 'пријатељу'. Ја бих теби препоручио да ми не претиш, делује простачки. Што се тиче нулте толеранције коју несумњиво имаш према ономе што пишем на овој теми, када би био бар мало принципијелан могао би мирне савести да обришеш 99% ове дискусије.

Ово претходно од Светог Василија Великог скрипта није одмах прихватила, па сам сада додао. Надам се да ћете уживати.

БЕСЕДА МЛАДИМА О КОРИСТИ ОД ЈЕЛИНСКИХ СПИСА Ја се дивим Диогену због презирања свега људског. Он је доказао да је богатији од великог цара, с обзиром да је имао далеко мање потреба у животу. Нама, међутим, не би било довољно ни да имамо златних таланата колико и Питије Мисијски, нити да имамо десетине и десетине земље и небројено мноштво стоке. Мислим да нама приличи да уопште не желимо богатство уколико га немамо. Уколико га, пак, имамо, не треба да мислимо да је његово поседовање нешто велико, него, напротив, начин његовим располагањем. Једном се Сократ исправно изразио о једном богатом човеку, који се хвалио због новца. Сократ је, наиме, рекао да му се неће дивити све док не сазна да ли уме њиме да се користи. Да су се Фидија и Поликлит гордили златом и слоновачом (од којих је један Тројанцима начинио Дија, а други Аргивцима Иру), били би исмејани као они који се поносе туђим богатством, запостављајући уметност услед које и злато постаје угодније и драгоценије. Зар ћемо ми, уколико сматрамо да људска врлина није довољна да послужи као [човеков] украс, чинити мање срамну ствар? И опет, зар ћемо, презревши богатство и ниподаштавајући телесна уживања, почети да тежимо ласкању и улагивању, подражавајући лукавство и препреденост Архилохове лисице? За смисленог човека је најважније да избегне да живи ради славе и да се саглашава са мишљењем већине. Он треба [да настоји] да му здрав разум постане вођа у животу. Чак и кад би се десило да је принуђен да противуречи свим људима или да због добра претрпи презир и опасност, он не треба да се одлучи на извртање онога што је спознао као исправно. У супротном, [човек] се уопште неће разликовати од египатског софисте, који се по својој вољи претварао у биљку, животињу, ватру, воду и другу твар. Уколико се нађе пред поштоваоцима праведности, он ће хвалити праведност, а уколико се, пак, нађе пред онима који одобравају неправду, говориће сасвим супротно, као што је уобичајено за ласкавце. За полипа се каже да мења боју зависно од боје земље која је испод њега. И он ће мењати своје мишљење у зависности од става људи који су пред њим. О [реченоме] ћемо се боље поучити из наших Писама. За сада ћемо описати само неку [врсту] сенке врлина по спољашњим учењима. Онима који брижљиво сабирају корист од сваке ствари, природно са свих страна притиче много тога, као што притиче и у велике реке. Песник [тј. Исиод] је исправно веровао да се изрека: "Додај мало на мало", не односи само на раст сребра, него и сваког знања. Стога је Вије, када га је његов син, одлазећи Египћанима, упитао шта треба да учини да би му угодио, рекао: "Стекни залиху за старост". При томе је он под залихом подразумевао врлину, описавши је са мало речи. Уосталом, он је корист која проистиче из врлине ограничио само на људски живот. Кад би ми неко навео Титонову или Аргантонијеву старост, или дуговечност самог Матусалема (за кога се каже да је живео хиљаду без тридесет година), па чак и кад би набројао све време од настанка људи [хотећи да истакне дуготрајност], ја бих се насмејао његовом детињем разуму, с обзиром да имам у виду нестариви век, коме нашом мишљу не можемо сагледати границе, као што се уосталом не може замислити ни крај бесмртне душе. И ја бих вама саветовао да стекнете залиху за вечност, покречући, како каже пословица, сваки камен који вам може донети неку корист. Не би требало да се устручавамо стога што је [речено] тешко и што захтева велики труд. Напротив, сетимо се онога ко нас је саветовао да свако треба да изабере најсавршенији живот и да очекује да нам га навика учини угодним, те се подухватимо напредовања. Јер, срамота је да изгубимо садашње време. Наиме, нама никакво јадиковање неће помоћи када се касније будемо трудили да вратимо оно што је прошло. Нешто од онога што сматрам најважнијим рекао сам вам сада, а нешто ћу вам саветовати током читавог живота. С обзиром да постоје три [врсте] болести, немојте пројавити да болујете од неизлечиве, и немојте показати да је болест воље слична оној од које су болесни они што страдају телесно. Јер, они који су оболели од незнатних болести сами иду код лекара. Они, пак, који су тешко оболели, позивају лекаре код себе. Међутим, они који страдају од неизлечиве болести потиштености не допуштају да им лекар приступи. [Пазите] да се и вама у садашњости не деси да избегавате оне који имају исправне помисли.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ БЕСЕДЕ БЕСЕДА НА [СПОМЕН] МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИТЕ[1] И НАСТАВАК РЕЧЕНОГА У БЕСЕДИ О БЛАГОДАРНОСТИ 9. Према томе, плачите са онима који плачу. Када видиш да брат јадикује због кајања за грехе, плачи и састрадавај заједно са њим. На тај начин ћеш, поред туђих, исправити и сопствене страсти. Онај ко је због греха свог ближњег излио топле сузе, оплакујући брата исцелио је и самога себе. Сличан је био и онај ко је рекао: Жалост ме обузе због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53). Изливај сузе због греха, који је душевна болест и смрт бесмртне душе. Грех је достојан плача и непрекидних јецаја. Нека се због греха изливају све сузе и нека се не зауставе уздаси који долазе из дубине срца. И Павле је плакао због непријатеља крста Христовог (уп. Фил.3,18). Плакао је и Јеремија због народа који пропада. Како му је понестало природних суза, он је искао извор суза и последње уточиште. Он говори: И сешћу и оплакиваћу народ овај који гине много дана (уп. Јер.9,12). Такав плач и такве сузе Реч [Божија] назива блаженима (уп. Мт.5,4), а не склоност да се препустимо свакој жалости и спремност да плачемо било којим поводом. Виђао сам извесне сластољупце који су се, услед прекомерне склоности према наслађивању, изговарали жалошћу да би се окренули пијанкама и пијанчењу, покушавајући да своје неуздржање оправдају Соломоновим речима: Подајте... вино онима који су у тузи (Прич.31,6). Међутим, пословицом се не допушта опијање, него укрепљење човековог живота. Чак и ако изоставим загонетно значење изреке (које под вином подразумева словесну радост), дословни њен смисао изражава бригу да они који су неутешни и који горко плачу не запоставе храну, будући прогутани жестином туге, те да вином укрепе исцрпљене снаге, као што се и хлебом укрепљује срце оних што су склони потиштености. Винољупци и пијанице не ублажују своју жалост, него једно зло замењују другим и, поставши лукави посредници, замењују болест тела болешћу душе. Подражавајући оне што изједначавају тежину на теразијама, они утолико умањују жалост уколико увећавају сластољубље. Уосталом, сматрам да вино треба да помаже природи.

За оне са јефтинијим улазницама ово је био Свети Максим Исповедник.

Да ли је душа бесмртна? Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна. И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку. И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине – лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Најбоље овако: http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9E_%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B8_-_%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8_%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC_%D0%98%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA

О ДУШИ Преподобног Максима Исповедника П Р Е Д Г О В О Р У новије време (крај прошлог и почетак овога века) у животу наше Цркве, како у практичном животу (богослужења, правоживља и др.) тако и у теологији, појавиле су се многе девијације, па и отворене и очигледне заблуде (да не кажемо јереси, иако је то прави назив за многа новачења). Најизразитије, и нешто што је верни и благочестиви народ прво уочио, и против тога се спонтано (и оправдано) побунио било је учење о смртности душе. Велика се прашина дигла око тога. Полемисало се, као у стара времена, како на највишим нивоима (црквене пуноће), међу епископима и свештенством, тако и у обичном народу, по трговима, улицама, пијацама. Свак је у свом мишљењу и веровању упорствовао. Свак је износио доказе и аргументе, како је знао и умео. И, нико никога није успео да убеди у супротно. Стварала се деоба у народу. И продубљивала. У жељи да допринесемо превазилажењу тог нездравог, и за многе душе пагубног стања, одлучили смо да позовемо у помоћ једног од најпознатијих теолога Свете Цркве Православне, Преподобног Максима Исповедника, који је несумњив и непоречан ауторитет по питањима вере. Стога овде предлажемо читаоцу кратко дело тог Светог Оца: О ДУШИ (трактат), у преводу са грчког оригинала, уверени да ће његова реч затворити уста „измишљачима нове вере“. Ово дело, као и многа друга из пера овог великог Исповедника Цркве Православне написано је пре више од хиљаду и триста година, али ништа није изгубило од јасноће и своје богословске дубине. Поред овог кратког дела, Преподобни Максим се бавио питањем душе и у два своја писма. Тако у шестом писму Епископу кизичком Јовану (PG 91, 424), он поново и свестрано истражује питање бестелесности душе, док у седмом писму презвитеру Јовану (PG 91, 433), Преподобни истражује питање стања душе после смрти и доказује да душа и после смрти задржава своју разумну енергију и не лишава се ниједне своје природне силе, што такође, непобитно сведочи о бесмртности душе, као што је и овде, у овом трактату, показано и доказано. Блаженог Максима Монаха

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска Доносимо трактат светог Максима Исповедника "О души", у преводу и са предговором Епископа др Артемија. Тема која већ више година узбуркава црквену јавност у Србији - да ли је душа смртна или бесмртна, у делу светог Максима Исповедника добија прави, јасан, аналитички и предањски одговор. За Цркву, кроз њену двехиљадугодишњу историју, не постоји дилема да ли је душа смртна или бесмртна. Одговор на ово питање увек је био јасан и недвосмислен, заснован на Еванђељу и делима светих Отаца. Свети Максим је у овом трактату само изразио вековно учење Цркве. У нашој јавности појавили су се у новије време "теолози", који су у вековну праксу и учење Цркве почели да уносе разна новачења, која су у ствари девијације, очигледне заблуде, па и јереси. Једна од заблуда (или јереси) је и учење о смртности душе. Многе младе душе су већ поколебане или затроване овом заблудом. Она се, нажалост, шири и по образовним установама Српске Цркве (факултету и богословијама) од стране предавача, и кроз уџбенике (нпр. Здравко Пено: Катихизис). Иде се толико далеко, да се мењају устаљени богослужбени текстови, како би се оправдали ставови "измишљача нове вере", и како би се онемогућило млађим генерацијама да спознају истину. Ови кругови не либе се ни да проповедају ствари које су у директној супротности са Светим Писмом, тврдећи, рецимо, да је грех последица смрти, и многе друге ствари. Стога сматрамо да ће један овакав текст, са чистог извора светоотачке мудрости, допринети да се разбистри замућена вода теолошке јавности у Србији.

Григирије Богослов Реч III У којој Григорије Богослов правда свој одлазак у Понт након рукоположења за презвитера и повратак свој одатле; још говори колико је важан чин свештенства и какав епископ треба да буде Сем тога, лекари тела дужни су да подносе многе напоре, бриге и, како рече један од њихових мудраца[14] - из туђе несреће да и сами скупе за себе тугу; нешто ће сами пронаћи својим умећем, нешто ће позајмити од других, али све то заједно морају усмерити на корист потребитом болеснику; то што они пронађу или успеју да избегну, не искључујући и маленкости, за њих није маловажно, већ има своју моћ у снажењу здравља или у отклањању опасности. Чему све то? Да би човек више дана поживео на земљи! Међутим, има људи који нису погодни за друштво, јер су недруштвени, а сходно њиховим пороцима боље би било да су већ одавно умрли и смрћу се ослободили порока, те највеће болести. Али, претпоставимо да је такав излечени болесник добар човек; да ли ће он још дуго живети? Хоће ли бити жив за свагда? Шта ће имати од оваквог и овоземаљског живота? Жеља за напуштање оваквог живота, по моме мишљењу, треба да буде прво и највеће благо својствено човеку - здравомислећем и умном. Међутим, ако дођемо у опасност да изгубимо спасење душе своје, душе блажене и бесмртне, која ће се вечито или кажњавати тј. мучити због учињених порока или прослављати због врлина - колико предстоји подвизавања и врлинског живљења да би својим примером и друге исцелила и омогућила да оздраве, да би исправила обличје живота, а прах покорила духу? Различита су схватања код мужа и жене, другачија у старости него у младости, у сиромаштву и у богатству, код радосног и тужног, код болесног и здравог, код старешина и подчињених, код мудраца и простих, код покорних и храбрих, код гневљивих и кротких, код стабилних и колебљивих. А ако још мало подробније размотримо - колика је тек разлика између брачних и девственика? И код ових последњих опет, између пустиножитеља и оних у општежићу, и оних у свету!? Међу опитнима и усавршенима у сазерцању и оних који испуњавају дужно!? Између градских и сеоских житеља, међу простосрдачнима и брзоплетима, међу онима који су окупирани својим делом и оних који живе празно; између оних који после среће доживеше несрећу и оних који су успешни и нису осетили укус несреће!? Сви се они међу собом разликују својим жељама и стремљењима. Некада је та разлика већа него што се међу собом разликујемо телесним изгледом, или (ако хоћете) сједињеношћу и разједињеношћу стихија из којих се ми састојимо; због свега тога над њима не можемо имати надзор. Као што се различитим телима даје иста храна и лекарство - једно приличи здравоме, једно болесноме: тако се и душе лече на различите начине. Сведоци оваквог лечења су сами болесници. Једне изграђује и подиже реч, друге пример. За неке је потребан бич, а за друге узда; једни су лењиви и непокретни на добро те их треба побуђивати ударцима речи; други, опет, изнад свега пламте духом и незадрживи су у својој тежњи, слично младим, снажним, коњима који беже од задатог циља и може их исправити само реч. Једнима користи хвала, другима - казна; али и једно и друго у своје време; ако било шта дође у невреме биће штетно. Једне исправља савет, друге - укор, свеједно да ли ће прекор бити јаван или тајан. Постоје људи који се не обазиру на тајне прекоре, али ће их отрезнити ако се укоре јавно; други ће, опет, изгубити стид ако их јавно изобличите, док ће их тајни прекор исправити и узвратиће нам после тога својом покорношћу. Неки се надимају мислима због тога што су им дела тајна, о чему се и брину; сматрају себе умнијима од других и код њих треба пажљиво мотрити и на најмање поступке њихове; а код неких, опет, боље је ништа не примећивати и, што се каже, што сам видео нисам видео, што сам чуо нисам чуо, да их не бисмо својом ревношћу у прекоревању заинатили да забораве на стид најплодотворније средство које покорава - и охрабрили на још рђавија дела. Некада је потребно и разгневити се, не гневећи се, презрети, не презирући, губити наду, не очајавајући, све у мери свачије потребе; друге треба лечити смерношћу, кротошћу и саучествовањем у њиховим уздањима. Неке треба једноставно савладати и победити; другима више користи кад дозволите да вас они победе; потребно је и хвалити и осудити - код једних недостатак и снагу, код других растројство и смушеност. Наше лечење није такво какви су врлина и порок, од којих прва свагда и за све представља срећу и добро је, а друго увек штети и рђаво је; код нас једно и исто, например - строгост или кротост, као и остало што набројах, није свагда и за све спаситељно или опасно. Напротив, за једне је добро и корисно једно, а за друге друго, сходно приликама времена и околностима и нарави болесника. Ма колико се ми трудили и упињали умом својим никада нећемо моћи мислима обујмити, а речима исказати, сваку околност и могућност лечења; међутим, на делу и у опиту, ово постаје јасно и лекару, и лекарској науци. Као што је опасно ономе ко ходи по затегнутој жици, разапетој на великој висини, да посрне на било коју страну, јер свако посрнуће може бити погубно за њега, што значи да га једино равнотежа спасава: тако и у нашем звању сваком који, услед лагодног живота или због свог неискуства, нагиње на ову или на ону страну нагиб може бити опасан и не само да ће сам пасти у грех, него ће за собом повући и своје учитеље. Дакле, потребно је ићи искључиво царским путем и пазити да, по речима Прича, не зађемо ни лево, ни десно.[15] Такво је својство наших слабости и због тога добри Пастир треба да испољи велики труд у упознавању душа своје пастве, и да им буде вођа по закону директног и праведног пастирства које ће бити достојно нашег истинитог Пастира.

ДОБРОТОЉУБЉЕ СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ II ПОУКЕ О ДОБРОЈ НАРАВСТВЕНОСТИ И О СВЕТОМ ЖИВОТУ У 170 ПОГЛАВЉА 101. Душа је бесмртна и господствена над телом. Али, кад је бесловесна [неразумна], она робује телу кроз уживања, не схватајући да јој наслађивање тела наноси штету. Запавши у неосетљивост и лудост, она се стара за телесно наслађивање. 142. Потребе или околности каткада приморавају људе да пливају и по највећим рекама. Они који су [у таквим приликама] трезни - спасавају се. Чак и ако се буду борили против силних валова који су готови да их прогутају, спашће се чим се дохвате било чега што расте на обалама. Буду ли, међутим, пијани, чак и да су по хиљаду пута до крајности изучили [вештину] пливања, вино ће их надвладати, те ће се наћи испод таласа и нестати из [броја] живих. Исто тако ће и душа која западне међу силне валове живота који је одвлаче у дубину и прете да је потопе, бити привучена телесним уживањем као валововима који ће је одвући у дубину пропасти, уколико се не отрезни од зла што је у вештаству и не позна себе, односно не схвати да је божанствена и бесмртна, привезана за краткотрајно, многострадално и смртно вештаство тела ради испитивања. Сама себе презирући, и духовним незнањем се опијајући, те сама себе не схватајући, она пропада, нашавши се изван [броја] оних који се спасавају. Тело нас, попут реке, много пута увлачи у неприлична уживања. СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА о хришћанском животу, изабране из његових беседа 3. Високо је достојанство човека. Погледај какви су небо и земља, сунце и месец, па ипак Господ није благоволео да у њима почине, већ једино у човеку. Због тога је човек драгоценији од свих твари. Усудићу се да кажем - не само од видљивих, него и од невидљивих, тј. духова који служе. Јер, ни о архангелу Михаилу, ни о архангелу Гаврилу Бог није рекао: Створимо... га по образу и по подобију нашем (Пост.1,26), већ о умној природи човека, тј. његовој бесмртној души. Написао је, наиме: Анђелске војске су око оних који га се боје (Пс.33,8). 77. Љубљени, немој гледати само на умну суштину душе. Бесмртна душа је драгоцени сасуд. Погледај како је велико небо и земља. Па ипак, Бог није показао [Своје] благовољење према њима, него само према теби. Погледај на своје благородство и достојанство, јер Он не посла анђела, већ сам дође да ти помогне, да те призове палога, рањенога, да ти врати првобитну чистоту Адамову. Сам Бог је дошао да ти помогне и да те избави од смрти. Стани чврсто и схвати такво промишљање о теби. АВА ЕВАГРИЈЕ VIII ЊЕГОВЕ МИСЛИ, ПОВЕЗАНЕ СА ИЗЛАГАЊЕМ O ОСАМ СТРАСТИ 11. Душа је жива, проста, бестелесна суштина, невидљива за телесно гледање, бесмртна и обдарена умом и разумом. Ум у души је оно што је око у телу. ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ VI ОПШТЕ ПОУКЕ О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ 156. Ако је бесмртна душа оно главно у човеку, онда није неправедно што је Бог човека усмерио ка нетрулежности. Он не чини насиље над сложеном човековом природом, него само подстиче силу духа да самовољно привлачи тело ка нетрулежности, као слушкињу упропашћену грехом. Као што у ужареној пећи и бакар прима изглед огња, тако и тело постаје духовно уколико сраста са нетрулежношћу. Бакар који је закопан у земљу изједа рђа и претвара у прах. Исто се дешава и телу које је погружено у страсти. СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК II ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВЉА О ЉУБАВИ СТОТИНА ТРЕЋА 32. Од душевних сила неке хране и узрастају [тело], друге [изазивају] маштања и нагоне, а треће [омогућују] словесност и мишљење. Биљке заједничаре само у првој, бесловесне животиње учествују и у другој, док људи заједничаре у све три. Прве две силе су пропадљиве, док се трећа показује као нетрулежна и бесмртна.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ БЕСЕДЕ БЕСЕДА НА РЕЧИ "ПАЗИ НА СЕБЕ" (Пон.15,9) 3. Према томе, пази на себе. Другим речима, немој да пазиш ни на оно што је твоје, ни на оно што је око тебе, него искључиво на самога себе. Јер, једно смо ми сами, а друго - оно што је наше и оно око нас. Ми смо душа и ум, будући да смо створени по образу Творца (уп. Пост.1,26). Наши су, пак, тело и чула, а око нас су новац, вештине и друге животни проналасци. Шта, дакле, значи ова реч? Немој пазити тело, немој трчати на све начине за телесним добрима, тј. за здрављем, лепотом, наслађивањем, уживањима и дуговечношћу, немој се дивити новцу, слави или господству. Немој сматрати великим оно што служи за привремени живот да не би, бринући се о њему, занемарио свој превасходни живот. Напротив, пази на себе, тј. пази на своју душу. Њу украшавај и о њој се брини, како би својом брижљивошћу предупредио сваку нечистоту коју јој доноси порок. Постарај се да је очистиш од сваког греховног срама и да је просветиш сваком лепотом врлине. Испитај самога себе и познај своју природу. [Схвати] да је тело твоје смртно, а душа бесмртна, те да је наш живот двојак: једно је својствено телу и брзо пролази, док је друго сродно души и не дозвољава описивање. Због тога, пази на себе, тј. немој се заустављати на смртном као на вечном, нити презири вечно као пролазно. Занемаруј тело које пролази и старај се за душу која је бесмртна ствар. Са свом могућом брижљивошћу проникни у самога себе како би и једном и другом дао оно што је неопходно: телу храну и одећу, а души правила побожности, долично понашање, подвизавање у врлини и исправљање од страсти. Немој дебљати тело, нити се старај о плотским неспокојствима, будући да тело жели против Духа, а Дух против тела, а ово се противи једно другоме (Гал.5,17). Пази се да удебљавши тело не даш веће господство ономе што је лошије. Уколико приликом мерења на теразијама оптеретиш један тас, ти ћеш олакшати други, који му је супротан. Слично се дешава са телом и душом: изобиље у једном нужно ће изазвати оскудицу у другом. Кад је тело у добром стању и обремењено угојеношћу, ум ће нужно бити тешко покретан и слаб за њему својствена дејства. Међутим, када је душа добро устројена и поучавањем у добру узвишена до величине која јој и доликује, неминовно ће доћи до увенућа телесних стремљења. БЕСЕДА НА [СПОМЕН] МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИТЕ[1] И НАСТАВАК РЕЧЕНОГА У БЕСЕДИ О БЛАГОДАРНОСТИ 9. Према томе, плачите са онима који плачу. Када видиш да брат јадикује због кајања за грехе, плачи и састрадавај заједно са њим. На тај начин ћеш, поред туђих, исправити и сопствене страсти. Онај ко је због греха свог ближњег излио топле сузе, оплакујући брата исцелио је и самога себе. Сличан је био и онај ко је рекао: Жалост ме обузе због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53). Изливај сузе због греха, који је душевна болест и смрт бесмртне душе. Грех је достојан плача и непрекидних јецаја. Нека се због греха изливају све сузе и нека се не зауставе уздаси који долазе из дубине срца. И Павле је плакао због непријатеља крста Христовог (уп. Фил.3,18). Плакао је и Јеремија због народа који пропада. Како му је понестало природних суза, он је искао извор суза и последње уточиште. Он говори: И сешћу и оплакиваћу народ овај који гине много дана (уп. Јер.9,12). Такав плач и такве сузе Реч [Божија] назива блаженима (уп. Мт.5,4), а не склоност да се препустимо свакој жалости и спремност да плачемо било којим поводом. Виђао сам извесне сластољупце који су се, услед прекомерне склоности према наслађивању, изговарали жалошћу да би се окренули пијанкама и пијанчењу, покушавајући да своје неуздржање оправдају Соломоновим речима: Подајте... вино онима који су у тузи (Прич.31,6). Међутим, пословицом се не допушта опијање, него укрепљење човековог живота. Чак и ако изоставим загонетно значење изреке (које под вином подразумева словесну радост), дословни њен смисао изражава бригу да они који су неутешни и који горко плачу не запоставе храну, будући прогутани жестином туге, те да вином укрепе исцрпљене снаге, као што се и хлебом укрепљује срце оних што су склони потиштености. Винољупци и пијанице не ублажују своју жалост, него једно зло замењују другим и, поставши лукави посредници, замењују болест тела болешћу душе. Подражавајући оне што изједначавају тежину на теразијама, они утолико умањују жалост уколико увећавају сластољубље. Уосталом, сматрам да вино треба да помаже природи. БЕСЕДА МЛАДИМА О КОРИСТИ ОД ЈЕЛИНСКИХ СПИСА Ја се дивим Диогену због презирања свега људског. Он је доказао да је богатији од великог цара, с обзиром да је имао далеко мање потреба у животу. Нама, међутим, не би било довољно ни да имамо златних таланата колико и Питије Мисијски, нити да имамо десетине и десетине земље и небројено мноштво стоке. Мислим да нама приличи да уопште не желимо богатство уколико га немамо. Уколико га, пак, имамо, не треба да мислимо да је његово поседовање нешто велико, него, напротив, начин његовим располагањем. Једном се Сократ исправно изразио о једном богатом човеку, који се хвалио због новца. Сократ је, наиме, рекао да му се неће дивити све док не сазна да ли уме њиме да се користи. Да су се Фидија и Поликлит гордили златом и слоновачом (од којих је један Тројанцима начинио Дија, а други Аргивцима Иру), били би исмејани као они који се поносе туђим богатством, запостављајући уметност услед које и злато постаје угодније и драгоценије. Зар ћемо ми, уколико сматрамо да људска врлина није довољна да послужи као [човеков] украс, чинити мање срамну ствар? И опет, зар ћемо, презревши богатство и ниподаштавајући телесна уживања, почети да тежимо ласкању и улагивању, подражавајући лукавство и препреденост Архилохове лисице? За смисленог човека је најважније да избегне да живи ради славе и да се саглашава са мишљењем већине. Он треба [да настоји] да му здрав разум постане вођа у животу. Чак и кад би се десило да је принуђен да противуречи свим људима или да због добра претрпи презир и опасност, он не треба да се одлучи на извртање онога што је спознао као исправно. У супротном, [човек] се уопште неће разликовати од египатског софисте, који се по својој вољи претварао у биљку, животињу, ватру, воду и другу твар. Уколико се нађе пред поштоваоцима праведности, он ће хвалити праведност, а уколико се, пак, нађе пред онима који одобравају неправду, говориће сасвим супротно, као што је уобичајено за ласкавце. За полипа се каже да мења боју зависно од боје земље која је испод њега. И он ће мењати своје мишљење у зависности од става људи који су пред њим. О [реченоме] ћемо се боље поучити из наших Писама. За сада ћемо описати само неку [врсту] сенке врлина по спољашњим учењима. Онима који брижљиво сабирају корист од сваке ствари, природно са свих страна притиче много тога, као што притиче и у велике реке. Песник [тј. Исиод] је исправно веровао да се изрека: "Додај мало на мало", не односи само на раст сребра, него и сваког знања. Стога је Вије, када га је његов син, одлазећи Египћанима, упитао шта треба да учини да би му угодио, рекао: "Стекни залиху за старост". При томе је он под залихом подразумевао врлину, описавши је са мало речи. Уосталом, он је корист која проистиче из врлине ограничио само на људски живот. Кад би ми неко навео Титонову или Аргантонијеву старост, или дуговечност самог Матусалема (за кога се каже да је живео хиљаду без тридесет година), па чак и кад би набројао све време од настанка људи [хотећи да истакне дуготрајност], ја бих се насмејао његовом детињем разуму, с обзиром да имам у виду нестариви век, коме нашом мишљу не можемо сагледати границе, као што се уосталом не може замислити ни крај бесмртне душе. И ја бих вама саветовао да стекнете залиху за вечност, покречући, како каже пословица, сваки камен који вам може донети неку корист. Не би требало да се устручавамо стога што је [речено] тешко и што захтева велики труд. Напротив, сетимо се онога ко нас је саветовао да свако треба да изабере најсавршенији живот и да очекује да нам га навика учини угодним, те се подухватимо напредовања. Јер, срамота је да изгубимо садашње време. Наиме, нама никакво јадиковање неће помоћи када се касније будемо трудили да вратимо оно што је прошло. Нешто од онога што сматрам најважнијим рекао сам вам сада, а нешто ћу вам саветовати током читавог живота. С обзиром да постоје три [врсте] болести, немојте пројавити да болујете од неизлечиве, и немојте показати да је болест воље слична оној од које су болесни они што страдају телесно. Јер, они који су оболели од незнатних болести сами иду код лекара. Они, пак, који су тешко оболели, позивају лекаре код себе. Међутим, они који страдају од неизлечиве болести потиштености не допуштају да им лекар приступи. [Пазите] да се и вама у садашњости не деси да избегавате оне који имају исправне помисли.

Свети Јован Дамаскин (11) 31. Ο суштини, ο природи и ο облику, као и ο јединки, ο личности и ο ипостаси Нехришћански философи су, сагласно са оним што је овде раније речено, говорили ο разлици између суштине и приро- де, називајући суштином просто бићс, а природом супггину која је, због суштинских разлика, постала врста, и која заједно са бићем које просто јесте поседује и биће које јесте на одређен начин; (природа) је или словесна или бесловесна, или смртна или бесмртна, односпо, како кажемо, само не- промењиво и непреместиво начело и узрок и сила коју је створитељ сместио у сваку врсту ради њеног кретања; анђе- лима (је даровао) да могу да мисле и да своје мисли могу је- дан другоме преносити без изговорене речи, људима да могу да мисле и да промишљају и да своје мисли могу један дру- гоме преносити изговореном речју; бесловесним (животиња- ма) (је даровао) животну и чувствену силу и силу починка, биљкама силу прехране, раста и размножавања, а камењу (силу) загревања и хлађења, као и разнокретно, односно, не- живо прелажење са места на место. То су назвали природом, односно, најврснијом врстом, као што су анђео, човек, коњ и слично, јер су општији и обухватају ипостаси, а постоје под- једнако и без изузетка у свакој од ипостаси које собом обу- хватају. Тако да су оно што је делимичније назвали ипостас, а оно што је општије, које обухвата ипостаси, назвали су природа, док су просто биће назвали суштина. (34) 51. Ο категорији "према нечему" Α својство онога пгго је "према нечему" јесте: а) да се називају и према повратном односу; јер и пријатељу пријатељ (је пријатељ) и пријатељ пријатељу је пријатељ, као што је учитељ ученику учитељ а ученик је учитељу ученик; б) да су по природи узајамни. Α το да су узајамни по природи значи да узајамно уводе и бивају уведени и да узајамно понипггавају и бивају поништени; јер када постоји отац, свакако да посто- ји и син, и када постоји син свакако да постоји и отац, а када не постоји отац не постоји ни син (јер чији ће бити син ако не постоји отац), а када не постоји син не постоји ни отац; јер онај који нема сина није отац. Према томе, син се укида за- једно са оцем, а отац заједно са сином, а не укида се његова ипостас, већ однос. Јер ако син и остаје, не остаје као син; а будући да нема оца, како ће бити сина? Α ако, пак, говоримо ο сину некога ко је скончао, или не говоримо дословно већ према потреби, или због тога што оца нити је нестало нити је прешао у небиће, будући да је душа бесмртна. (48) 65. Ο одређењу, ο исказу и ο мишљењу Треба знати да мисаони процес има за циљ (логички) до- каз. Доказ је, пак, мишљење. Α мишљење је састављено из два истинска исказа и закључка. Као, на пример, када желе- ћи да докажем да је душа бесмртна, кажем: "све пгш је вечно покретно то је бесмртно", а то је исказ. Затим кажем и други исказ: "душа је вечно покретна"; а затим (извлачим) закљу- чак: "Према томе, душа је бесмртна". Сваки исказ је састав- љен из термина, јер се свака реч у исказу назива термином; термин је, дакле, оно на шта се исказ разлаже. Исказ, на при- мер, вели: "све што је вечно покретно то је бесмртно"; (реч) "све" се, као део исказа, назива термином, исто тако се тер- мином назива и (реч) "вечно покретно", термином се назива "бесмртно", а таксфе, термином се назива и (реч) "је". (49) 66. Шест одређења философије Треба знати да постоје четири метода дијалектике, однос- но логике: а) (метод) деобе, који уз помоћ разлика дели род на врсте; б) (метод) одређења, који на основу рода и разлика које је раздвојио метод деобе, одређује субјекат; в) анали- тички (метод), који оно пгго је сложено разлаже на простије; тело, на пример, разлаже на сокове, сокове на плодове, пло- дове на четири елемента, а елементе на вепггаство и врсту; г) показни (метод), који уз помоћ некога показује оно ο чему је реч; на пример, ако хоћу да покажем да је душа бесмртна; узимам нешто као средство, односно "вечно покретно", и образујем следећи исказ: "душа је вечно покретна"; "оно што је вечно покретно то је бесмртно"; "према томе, душа је бесмртна". Треба, исто тако, знати да силогизми припадају показној (методи). И треба знати да има три врсте аналитичке (мето- де): физичка, као пгго смо већ рекли; логичка анализа, када силогизам који смо поставили разложимо на његов облик; математичка (анализа), када оно за чим трагамо прихватамо као истинито и доспевамо до нечега што је прихватљиво, из кога добијамо оно пгго је наш предмет. На пример, рецимо да је питање да ли је душа бесмртна. То питање узимам као прихватљиво и ^ажем: пошто је душа бесмртна, постоје на- граде за лоша и добра дела; а ако постоје награде онда по- стоји и осуђеник и судија; а ако постоје осуђеник и судија, постоји промислитељ и промисао. Доспели смо, дакле, до промисла који је свакоме прихватљив. Одавде иолазећи, пак, чинећи синтезу, кажем: будући да постоји промисао и судија, постоје и награде; будући да постоје награде, постоји и оно чему се суди; а ако постоји оно чему се суди, онда је душа бесмртна. 60.Упућено онима који кажу: ако су у човека две природе и две енергије, тада је нужно рећи да су у Христа три при- роде, и исто толико енергија За сваког човека, будући да је састављен из двеју природа, то јест из душе и тела, и да су оне у њему непромењиве, рећи ће се, с правом, да су у њега две природе; јер је и после сједињења очувано у њему природно својство и једне и друге природе. Јер тело није бесмртно, него пропадиво, нити је душа смртна, него је бесмртна, нити је, опет, тело невидиво, нити је душа видива телесним очима, него је душа словесна и умствена и бестелесна, док је тело вештаствено и видиво и бесловесно. Дакле, оно пгго је по суштини супротно, није јед- не природе: према томе, ни душа и тело нису једне суштине. 100.0 васкрсењу Верујемо, пак, и у васкрсење мртвих. Јер биће, заиста ће бити васкрсења мртвих. Α говорећи ο васкрсењу, имамо на уму васкрсење телеса. Наиме, васкрсењр је васпостављање онога што је пало; јер како ће васкрснути душе које су бесмртне? Α ако смрт описују као раздвајање душе од тела, онда је васкрсење, свакако, поновно спајање душе и тела, односно друго васпостављање разложенога и палога живога бића. Дакле, ово исто тело које је пропало и које је разло- жено, оно ће васкрснути непропадиво; јер Ономе који га је у почетку из праха земаљског саздао, није било немогуће по- ново га васкрснути (подићи), иако се оно, по одлуци Сазда- тељевој, распало и вратило у земљу из које је и узето.8

Свети Григорије Палама 16. Беседа О домостроју Оваплоћења Господа нашег Исуса Христа и облагодаћености оних који искрено верују у Њега 7. Рађа се тако, од Свете Дјеве, једини човек од искони неподложан греху, једини који је због тога достојан да не буде остављен од Бога. И пре него што је упознао зло Он је одабрао добро, као што је и речено у пророштву (в. Иса. 7; 16), живећи потпуно безгрешним животом. У Његовом животу уистину није нађено ништа због чега би заслужио да Га Бог остави, пошто ни Он Сам није оставио Бога, за разлику од првог Адама који Га је оставио преступањем заповест. Као извршитељ сваке Божије заповести и васцелог закона Божијег, Он је самим тим праведно био слободан од робовања ђаволу. На тај начин ђаво, који је одавно победио човека, бива побеђен од Човека. Онај који је давно победио природу, саздану по образу Божијем, због чега се силно разметао, сада бива лишен своје разметљивости, јер је човек васпостављен из душевне и истинске смрти, тј. оне смрти којом је умро одмах након што је окусио од забрањеног дрвета и којом је Бог претио Адаму и Еви пре непослушности, говорећи им: У онај дан у који окусите од њега, смрћу ћете умрети (Пост. 2, 17). Након непослушности били смо осуђени и на смрт тела, због чега је Бог рекао Адаму: Земља си, и у земљу ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19). Као што смрт тела наступа када се душа одвоји од тела и напусти га, тако и за душу смрт наступа када се одвоји од Бога и када је Бог напусти, иако она на другачији начин остаје бесмртна. Иако душа, када се одвоји од Бога, постаје наказнија и мрскија него мртво тело, она се ипак не разлаже после смрти као што то бива са телом, пошто она своје биће (своје постојање) не добија спајањем стихија (елемената). 27. Беседа Која је такође изговорена у време жетве; у њој се говори и о нашој будућој духовној жетви 12. Ко ће поднети гнев Божији ? Ко ће тада издржати разобличење и онај стид, на који нам је Господ указао кроз еванђелску параболу (причу), говорећи човеку одевеном у наказну одећу греха: "Како си ушао овамо без свадбеног руха, без благодатне одеће врлина?" Он је ћутао, не усудивши се да отвори уста. Ко ће поднети с гневом изречену Божију одлуку (пресуду) и незадрживу тежњу ангела да је испуне, хватајући осуђеног и одвајајући га од праведника као кукољ од пшенице, а затим га немилосрдно везујући и, на жалост, одгурнувши у геену? Ко ће поднети ону најкрајњу и занавек непрозирну таму, непрестану и неутешну услед силне жалости, пометње, шкргута и цвокотања зуба, непрестано и неиздрживо страдање од жежења неугасивог огња? Какав је то огањ који захвата и тела и душе, како оне што се налазе у телу, тако и оне бестелесне, мучи их, а уједно их оставља у бесмртности, огањ који ће разорити и нашу (земаљску) ватру, као што је написано: А стихије ће се ужарене растопити (2. Петр. 3; 12). Како се то страдање увећава због чињенице да се на том месту не може очекивати избављење? Шта рећи о томе да они не могу чак ни да виде то зло место на које су доведени, јер у том огњу нема светлости? 31. Беседа Изговорена на молебану (литији) одржаном првог дана августа 3. У чему се састоји смрт душе? У богоостављености. Када постоји светлост, није могуће да истовремено с њом постоји и тама. Међутим, када светлост напусти неко место, наступа тама која своје пост(ој)ање не добија од светлости, него од онога што је спречава, односно од сенке. Исто тако, када је Бог, који је Сам живот и Живот свих живих, а посебно оних што живе по Богу, присутан у нашим душама, није могуће да тамо постоји и смрт. Међутим, када је (душу) Бог напусти, онда јој се приближава смрт, која своје постање не добија од Бога, него јој је узрок богоостављеност чему је, опет, узрок грех. Увиђате, дакле, да смрт није од Бога, него од греха. 34. Беседа Изговорена на свето Преображење Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа; у њој се доказује да је светлост која се појавила приликом Преображења нестворена. 2. Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно.Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима.

Свети мученик Јустин Философ, Сабрана дела Одломак "О Васкрсењу" 10. Васкрсење се односи на тело умрлих, али дух не умире. Душа се налази у телу, а бездушно - тело, не живи пошто душа изађе из њега. Тело је, наиме, станиште душино, а душа је станиште духа. Те три природе биће сачуване у онима који се искрено надају и тврдо верују у Бога. Дакле: разматрањем основа које се налазе у свету ми не налазимо разлога који би онемогућавао васкрсење тела; сем тога, Спаситељ у целокупном свом еванђељу потврђује чување нашег тела: после свега што чусмо, због чега прихватати оно што је противно вери и што је погубно учење; зашто се и поред свега поново предајемо мртвилу када чујемо да је душа бесмртна, а тело трулежно и неспособно да поново оживи? И пре него што познасмо истину ми смо о томе слушали од Платона и Питагоре. Ако би то исто поновио и Спаситељ и благовестио спасење само души: шта би Он ново казао или донео осим онога што су већ казали Платон и Питагора? Међутим, Он је, дошао и благовестио нешто ново, нешто што до сада нико није чуо, непознату наду. Стварно ново и нечувено дело је то што Бог не обећава нетрулежност нетрулежном, него трулежном се дарује нетрулежност. Међутим, началник зла, који није у стању да то учење исквари, изаслао је своје апостоле који уводе накарадна и погубна учења, одабравши их од оних који су разапели нашег Спаситеља: они су носили име Спаситељево, али су творили дела онога који их је послао и њиховим посредством само име Спаситељево подвргнуто је Хули. Ако тело неће устати, због чега га спутавамо у похоти; због чега му не дозволимо раскалашност и због чега се не угледамо на лекара који своме пацијенту, коме нема више лека, дозвољава испуњавање сваке његове жеље? Они знају да ће он умрети. Тако чине они који мрзе тело и лишавају се, колико до њих стоји, наследства: зато га они унесрећују пошто ће кад-тад постати обична лешина. Ако нас лекар наш Христос одвлачи од похоте наше, ако одређује телу нашем својствени му целомудрени и уздржани начин живота, онда је јасно да се Он брине и за тело, да га чува од грехова, јер има наде за спасење, исто као што и лекари, болесним људима, који се надају исцељењу, не дозвољавају да се предају похотама.

Sv.MAKSIM ISPOVEDNIK: "O DUSI", U PREVODU I SA PREDGOVOROM EPISKOPA DR. ARTEMIJA ... Da li je duša besmrtna? Ja mislim da onome što je prosto (po svojoj prirodi) sleduje besmrtnost. A na koji način dolazimo do takvog zaključka? Slušaj. Nijedno od postojećih bića nije propadljivo samo od sebe, budući da u početku toga nije bilo. Jer ono što je propadljivo propada delovanjem nečega suprotnog njemu. Zbog toga sve što je propadljivo, to je rastavljivo. A rastavljivo je složeno. A složeno je mnogodelno. Ono što je iz delova sastavljeno, jasno je da se sastoji iz različitih delova. A ono što je različito, to nije istovetno. Prema tome, budući da je duša prosta i nije sastavljena iz različitih delova, te budući da je nesložena i nerastavljiva, ona je zbog toga nepropadljiva i besmrtna. I opet, ono što se pokreće od nečeg drugog, nema u samom sebi životno načelo, nego ga dobija od pokretača, i postoji sve dok je posedovano od te pokretačke sile. A raspada se čim prestane to dejstvujuće načelo. Ono, pak, što se ne pokreće od nečeg drugog, nego ima sposobnost kretanja samo od sebe, kao što je duša samopokretna, nikada ne prestaje da bude, jer onome što je samopokretno sleduje to da je uvek pokretno[5]. Ono što se uvek kreće, neprestano je. Ono što je neprestano, beskrajno je. Beskrajno je nepropadljivo. A nepropadljivo je besmrtno. Prema tome, ako je duša samopokretna, kao što je gore pokazano, onda je ona nepropadljiva saglasno priloženom zaključku. I još: ako sve propadljivo propada zbog sopstvenog zla, onda ono što ne propada sopstvenim zlom, nepropadljivo je. Zlo je ono što se protivi dobru, stoga ga ono i razrušava. Jer telo nema drugog zla osim stradanja, bolesti i smrti, kao što su i njegove vrline – lepota, život, zdravlje i snaga. A zla duše su strašljivost, raskalašnost, zavist i tome slično. Pa ipak, sve to ne lišava nju života i kretanja. Dakle, ona je besmrtna.

Сети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 100. О васкрсењу Верујемо, пак, и у васкрсење мртвих. Јер биће, заиста ће бити васкрсења мртвих. А говорећи о васкрсењу, имамо на уму васкрсење телеса. Наиме, васкрсење је васпостављање онога што је пало; јер како ће васкрснути душе које су бесмртне? А ако смрт описују као раздвајање душе од тела, онда је васкрсење, свакако, поновно спајање душе и тела, односно друго васпостављање разложенога и палога живога бића. Дакле, ово исто тело које је пропало и које је разложено, оно ће васкрснути непропадиво; јер Ономе који га је у почетку из праха земаљског саздао, није било немогуће поново га васкрснути (подићи), иако се оно, по одлуци Саздатељевој, распало и вратило у земљу из које је и узето. [8] Јер ако нема васкрсења онда једимо и пијмо,[9] и одајмо се животу уживања и задовољства. Ако нема васкрсења, у чему се разликујемо од бесловесних животиња? Ако нема васкрсења, блаженима назовимо звери пољске, које воде беспечалан живот. Ако нема васкрсења, нема ни Бога ни промисла Божијег, те све бива вођено и управљано случајем... [8] Пост 3, 19. [9] 1. Кор 15, 32.

Свети Марко Ефески, Житије - Изабрана дела - Служба О ВАСКРСЕЊУ ...Иако после свога пада у грех изгледа сложена због своје тежње ка телу, она ће се после одвајања од тела касније опет сјединити са њим, и постаће истог облика, и обући ће се у одговарајуће тело. То је, мислим, и било скривено од јелинских мудраца, и довело их до незнања, таме и заблуде у њиховим расуђивањима о души. Они који нису познали Бога, у своме разматрању општих закона и у трагању свуда само за природним, нису признавали да душа мора бити раздвојена од тела, него су тврдили да се она истовремено са смрћу тела разлаже у небиће. То беху они који су полазили од неодвојивости и осталих форми. Други су пак, држећи за могуће да душа и тело постоје одвојено, свако за себе, допуштали и бесмртност душе, али су говорили да су све душе једнаке, и оне бесловесних бића, и оне разумних бића. Ми се пак, када је реч о души бесловесног бића, задовољавамо оним што је речено у Светом Писму, да је душа сваке животиње - њена крв. Овим хоћемо да покажемо да у свакој животињи постоји њој својствена сила која је покреће; у Светом Писму се та сила назива крвљу, можда зато што је ове течности нарочито много и што је распрострањена по читавом телу. То и јесте душа животиње, која је њен покретач; а чим покретач стане, покрет престаје, и ништа више не остаје осим мртвог тела. Но, словесна и умна душа, која је створена по образу и подобију Божијем, и када је одвојена од сопствене материје - говорим о телу - ипак и даље постоји; и када се разрешила од онога са чиме је била повезана, одлази на своју страну, у обитавалиште које јој одговара...