Дунавац

Manje vise je tako nekako. Samo tumacenje smisla tih reci ti je pogresno. Nije smetala Karlu kruna vec to sto mu je Papa stavio na glavu. Papa je njemu "dao" krunu. (stavio na glavu) I od tada pa na dalje su svi evropski kraljevi (rimokatolicki, englezi se ne racunaju) tako cinili. Isli u Rim da bi ih Papa krunisao. Do Napoleona kome je Papa "dosao na noge" sto bi se reklo i onda je prilikom krunisanja Napoleon uzeo krunu iz Papinih ruku i stavio je sam sebi na glavu. I tu je zavrsena vladavina Vatikana. Наполеон је увео тзв. секуларну државу. Овим чином се католичко-протестантска Европа одрекла Хришћанства, јер су направили државе без Бога, што су касније увели као "стандард" свим нацијама. Ово није могло да прође у православним земљама, па су организоване комунистичке револуције, не би ли се народ на силу натерао прво на атеизам, као још екстремнији вид секуларизма (потпуно одрицање од Бога), а потом на "обични" секуларизам (декларативно признавање религије), након пада комунизма.

Наравно, не смем заборавити ни наше северне суседе, Мађаре, тј. краљевину Угарску. Већинско становништво ове државе били су православни Словени, чију су државу велику Моравску срушили Хуни и на њеној територији основали Угарску. У почетку су и Угари били православни и на добром путу да буду словенизирани, попут Бугара (племе сродно са Угарима, оба су била део Хунског племенског савеза). Ово спречава папа, крунисањем Стефана Арападовића (Сент-Иштван) за "апостолског краља" 1000. године, који ће ширити папски утицај међу православним Словенима источне Европе. Овим је природни процес словенизирања мањинских Мађара окружених морем Словена, обрнут. Угарска је под утицајем папе форсирала мађарски језик међу већинским немађарским становништвом, постепено га асимилирајући. На исти начин су германизована словенска племена у Немачкој (споменуто у претходном коментару). Овако су и аутохтони Британци, келтско племе, германизовани, тј. англицизирани. Они који су одолели асимилацији, данас се називају Велшанима и Корнволцима (уз Бретонце у Француској, с друге стране канала).

Не разумем људе који омаловажавају улогу Источног Римског Царства - падом Рима, Источно постаје и de facto Римско Царство, док варвари који су срушили Западно нису имали никакво право да се ките римским титулама, што је папа урадио крунисањем Карла Великог за цара. Од крунисања Константина за првог хришћанског римског цара, па надаље, живот Цркве и Царства је у нераскидивој вези и тај континуитет је одржан у Православљу, прво кроз (Источно) Римско Царство, а потом кроз царску Русију, као симболични "трећи Рим". Варварске државе, у првом реду наследнице Франачке Италија, Немачка и Француска с пуним правом и обавезом су признавале јединог легитимног цара у Константинопољу, све док папа није "измислио" новог цара. Иначе, ово признавање Римско-Немачког цара за "легитимног" није ишло тако глатко ни међу свима у Европи, поготово међу Словенско-Келтским становништвом, чије су земље запосели Франци и друга германска племена. Ово становништво су били грађани Рима; падом Рима, они одједном постају грађани другог реда. Јачањем римокатоличког утицаја, ово становништво бива изложено асимилацији и насилно превођено из Православља, тј. изворног Хришћанства у римокатоличанство, пре свега ликвидацијом старог и довођењем новог, ватиканског свештенства. Овај отпор је коначно сломљен у 13. веку. Тад нестаје аутохтона Келтска Православна Црква на западу Европе (Гали, Иберо-Келти, Британци-Велшани, Ирци, Пикти-Шкоти), а добар део западних Словена у средњој Европи бива покатоличен и/или германизован (Боруси-Пруси, Венди, Лужички Срби, Пољаци итд.)

"Na Božić je prema dogovoru trebalo da papa u crkvi sv. Petra miropomaže Karlovog sina za kralja. Tad Lav III iznenadi Karla stavivši mu, pre nego što je miropomazanje izvršeno, krunu na glavu i izvikavši ga za cara." (Georgije Ostrogorski, Car i carstvo i zapadni svijet kritike, str. 399) "On the most holy day of the birth of our Lord, the king went to mass at St. Peter's, and as he knelt in prayer before the altar Pope Leo set a crown upon his head, while all the Roman populace cried aloud, “Long life and victory to the mighty Charles, the great and pacific Emperor of the Romans, crowned of God!” After he had been thus acclaimed, the pope did homage to him, as had been the custom with the early rulers, and henceforth he dropped the title of Patrician and was called Emperor and Augustus...." (Annals of Einhard (prepisano iz Microsoft enciklopedije Encarta) "I should never have entered the church on that day, though it was an important feast, could I have known the Pope's intention in advance." (Karlo veliki (iz iste enciklopedije)) Prevod: Iako je važan praznik, da sam znao unapred papine namere, nikako ne bih ušao u crkvu tog dan. Ето необоривог доказа. Једини разлог због којег се Карло Велики изненадио крунисањем за цара је тај што је у тада јединственом Хришћанству једини легитимни цар свих Хришћана, па тако и Карлов, био Источно-Римски цар. Овај чин је био искључиво папино "масло" и прво одступање будуће римокатоличке цркве од изворног Хришћанства. Овим чином је практично започет процес одвајања, довршен 1054. Римско-Немачки цареви су попут Његошевог "Лажног цара Шћепана Малог". Римски папа је крунисао нелегитимног цара, да би овај за узврат дао легитимност Светој Столици. То ти је као кад би куповао фалсификованог Ван Гога фалсификованим новцем, потпуно бесмислен посао.

Источно Римско Царство ("Византија",по западњачкој терминологији) је било једини легитимни наследник Римског Царства након пада Рима 476. под налетима варвара. Њихов вођа, Одоакар, укинуо је титулу цара, посредно признавајући првенство цара у Константинопољу, док је за себе задржао титулу краља новоосноване Италије. Крунисање Карла Великог за Римско-Немачког цара 800. године, њега не чини наследником Римског трона, будући да се Одоакар одрекао континуитета.

У то време, у Далмацији нису живели "католички Хрвати", већ православни и католички Срби. Превођење далматинских Срба у Хрвате се десило у модерно време. Прво је то учињено са Србима католичке вероисповести, а данас се то покушава и са православнима, увођењем тзв. "хрватске православне цркве", што је идеја настала у време Анте Павелића. Иначе, средњовековна Далмација је била претежно православна у унутрашњости, док су приморски градови и острва углавном били са католичком већином. Манастир Крка, православне цркве у Задру, од којих је једна у међувремену претворена у католичку, сведоче о православној прошлости Далмације; много је православних цркава срушено у ратовима, управо да би се уништили докази о трајању православља у Далмацији (по истом "узору" су поступили и Албанци на Косову, бришући буквално сваки траг Срба - у пламену су нестајала читава села, манастири, цркве, гробља, сви топоними су албанизовани...) Дубровник је кроз цео средњи век словио за српски град-републику. Барски надбискуп је носио титулар "prima Servie" (не знам како је данас) ... Слично се може рећи и за Херцеговину, где је некада у потпуности православно српско становништво превођено, било у ислам од стране Турака или у католичанство, од стране Језуита, што је створило данашње херцеговачке "Бошњаке" и "Хрвате". Изгледа да се крсташки однос према "шизматицима" одржао до данас у главама католичких моћника, једино се методи мењају - било да је реч о усташкој наредби да "трећину Срба треба побити, трећину протерати, а трећину покатоличити" или о Бљеску и Олуји, чиме је "српско питање" решено... Иначе, мапа која показује Европу у време 1. Крсташког Рата је нетачна, пошто тад Хрватска као држава није постојала, већ је била у саставу Угарске:

Овај први наведени хадис,мислим да се не односи искључиво на идолопоклонство,које је и у хришћанству забрањено "Не прави себи идола нити каква лика;немој им се клањати нити им служити",већ и на људске покушаје "изигравања Бога",путем научних постигнућа.Ово се пре свега односи на савремени генетски инжењеринг,којим човек покушава да преузме улогу Створитеља.Ту су и покушаји стварања вештачке интелигенције (информатика,роботика)...