Evgenik

Моци, што рече в.Атанасије у Цркви често буде попутно опречних ставова, чак и међу Епископима па и светитељима, али ако су темељно црквени људи Дух Свети све доведе у ред, међутим кад су у питању тешке духовне болести, онда за последицу настају расколи. Обојица Епископа данас имају братски однос, без узајамног замерања и кивње, што свједочи да су обојица људи на свом мјесту. За разлику од свог пензионисаног колеге в.Јефрем своје монаштво и свештенство држи под контролом, примјера ради, Гаврило Привина Глава је био монах код нас, па кад је Епископ чуо за његово дјеловање, добио је експресно отпусно писмо. У ЗТ Епархији колико видимо постоји општи хаос, поготово међу јеромонасима, а колико сам схватио овај Бојан Јовановић који на сва кола блати СПЦ по федералним медијима је био од стране пензионисаног е.Василија био узвишен у степен јеромонаха. Како год се показала истина, нешто са том епархијом очигледно није како треба. А што се тиче реакција, осуда, коментара итд., мислим да је најбоље рекао в.Григорије да не треба олако ни опраштати ни судити, и да се у Цркви ствари рјешавају најтемељније могуће. Није мала ствар једном Епископу скинути мантију, тачније то је могуће, али тек пошто се покрене Велики Суд и све чињенице и свједочења до детаља претресу. Не заборавимо да је монах Артемије опонирао и Синоду и Сабору и блаженопочившем Патријарху скоро деценију прије но што је Сабор донио одлуку о његовом рашчињавању.

Свети Архијерејски Синод је, на својој седници од 22. априла 2013. године, донео одлуку да усвоји оставку Епископа зворничко-тузланског г. Василија на службу активног епархијског архијереја, поднету из здраствених разлога 6. новембра 2012. године, и да га разреши даљег управљања Епархијом зворничко-тузланском. Овим се утолико мења одлука Светог Архијерејског Синода од 6. новембра 2012. године којом је оставка Епископа г. Василија била начелно прихваћена, а он умољен да остане у служби епархијског архијереја до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора у мају 2013. године, ради завршетка започетих пројеката. За администратора Епархије зворничко-тузланске постављен је Епископ бањалучки г. Јефрем. Из Канцеларије Светог Синода Доставља: Епископ бачки Иринеј http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_8

Једно је кад пише Игор Мандић или Слободан Турлаков, а сасвим друго кад нам се против Шпаније свирају два пенала, црвени картон и продужи утакмица за седам минута.

Ало момек, немој да ти одузмемо држављанство Бањалучке Епархије, зна се ко је архизидар, немо да провоцираш.

Бобане, осим што имаш дар прозорљивости (да Епископима читаш скривене помисли), што си економски експерт и маг, показао си и расуђивање да све знаш боље и од канонских Епископа СПЦ. Ми немамо друге но да те монументално на идућем мајском Сабору предложимо за новог Патријарха. пс Ако Сабор не буде имао разумевања за твоје благородне дарове направићемо неку нову најправославнију-од-свих-најистинитијих-ултраправославних цркава

(сад ме неће бити једно петнаест минута пошто имам неког посла: морам да отворим нови мејл налог са којег ћу отворити ново корисничко име, а онда ћу лајковати своје претходне постове под именом "радојица прерадовић")

Ја сам на једној служби видио госпођу Јагоду како стоји на ваздуху док се моли и том приликом истовремено види мисли свих присутних. А кладио би се у пола регистратора "Одељења за црквене послове" сдб-а да је преко свега тога истовремено и зденац смирења а можда чак и прозорљива.

Та комуњара Вукановић да дође у Бања Луку и овако се обрати нашем Епископу, отимали би се (к'о Гали о Римљане у оном стрипу) ко ће први да га до'вати. Најобичнији провокатор за какве је најбољи лијек апсолутно игнорисање, будући да му је једино средство самопромоције да изазове неки скандал и онда по медијима глуми великомученика и борца за правду. Није ми јасна само једна ствар - тип се на прошлим изборима кандидовао и изгубио. Одакле му стога право да и даље извјештава о политици будући да се политички јавно опредијелио. Замислите Чеду Јовановића као главног новинара у Бг. Циркус.

Амин, амин, амин!

??? Ниси баш јасан у овом претходном посту. .mislise. Неко је у стању да дословно створи аутентично нову енергију или материју? Колико знам још је на снази закон о одржању енергије/масе, дакле оне могу да мијењају форму, али количина енергије и масе у узиверуму је константа. Колико сам схватио мурамаса, ти имаш патент да жива бића учиниш бесмртним а материју непропадљивом?

Тај текст је само метафора са више димензија, нпр. огромна је разлика (не само из перспективе духовног здравља, но и оног психолошког) између човека који живот схвата као изазов за боље, као прилику да се чини добро, и онога ко све види детерминисано, фаталистички и црно. Такав приступ животу скоро загарантовано води у психичка обољења - првенствено депресије и неурозе а затим и теже облике поремећаја. Ако је теби запало за око оно "послао сам вам страдања", мораш обратити пажњу да текст није писао лично Господ Бог, него неки човек из његове личне перпспективе (исто као и некад древни Израиљци), и што опет добро рече бата Аца (а исто то мало разрађеније код старца Тадеја) - ми божије деловање у свету привлачимо тек посебним настројењем властите воље, срца и ума. Дјелање Божије у творевини јесте увијек богочовечанско - садејство људске и божанске воље и енергије. Ем невоља никад не долази сама, увијек она почиње људским фактором, ем божијег делања нема тамо где оно није жељено и тражено ("Куцајте и отвориће вам се, тражите и даће вам се")

Управо то сам хтио да кажем.

Веома чудно расуђујеш (прије ми се чини да ти није до дијалога но до некаквог незрелог препуцавања). Ко год се иоле бавио науком јасно му је какво је чудо само постојање и колико мало треба да се овај наш постојећи екосистем сруши и потпуно нестане. Дакле, проблем је што ми себе, своје друштво и овај свијет схватамо као недодирљиви центар универзума, а Бога као "рушитељски фактор", што се често чује у свакодневном разговору. Оно што је тачније јесте да је милион пута већа животворна и стваралачка сила од рушитељске и разградитељске, тј смртне. Водиш се логиком типа, ако те неко пијан удари аутом, ти не кривиш човека који је неодговорно пијан сео за волан, него Бога који пијаницу-возача није спржио муњом. Ради се о наопако постављеној перспективи.

Ако тумачимо дословно и протестантски, онда ће Бог заиста испасти неки садиста који благосиља насиље; међутим, као што то неко раније добро написа - тек у Христу познасмо Бога и божију природу и вољу (и то још не у савршеној пуноти, већ како каже Апостол "као кроз стакло", дакле помућено). Христос недвосмислено свједочи вољу Оца, односно да "Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине", а Свети Оци у тумачењима даље појашњавају да је Господ једна душа људска већа и важнија од читаве творевине. Принцип стварања и постојања који је благословила Воља Божија јесте - слобода, слобода да Свемогући директно не утиче на наше одлуке, затим наша слобода да бирамо између слободе и неслободе, али и негативна слобода - анархија, у којој изазивамо страдање и смрт (а и без излиставања историјских уџбеника ово је јасно). У Старом Завјету (који није уџбеник из геополитике, но напротив, икона човјечијег подвига ка светости) би тачније било рећи да Бог у појединим часовима "узима благослов" тј, престаје да спречава погибију и страдање, без обзира што то стари Израиљци тумаче као директно мијешање Божије у историјске догађаје. Уосталом, брат Аца је то заиста дивно срочио:

Просто више немам мишљење о збивањима у Митрополији Загребачко-Љубљанској, прво она св.Литургија у манастиру Лепавина на којој су присуствовали вјероучитељи из расколничке "мпц" после које је на сајту осванула вијест о "евхаристијском јединству" ('ајде, да човек каже "инцидент, пропуст, нешто...), па након тога стижу вијести о обнављању усташке "хпц" (и то на истим доменима на којима цјветају неонацистички сајтови), да би данас изашла вијест о томе како у "високим круговима у м. З-Љ готовину сматрају као изразито позитивну особу"...Немам ријечи... http://www.vecernji.hr/vijesti/mitropolit-jovan-razgovarao-sam-gotovinom-ne-mogu-reci-cemu-clanak-490110

Као прво: Црква и њени чланови, водећи се ријечима Христовим "цару царево, Богу божије" од свог настанка труди се да поштује законе државне, али такође и да не дозволи уплитање световних власти у црквена питања. У случају "мпц" оба та принципа су погажена јер: - нова помјесна црква није проглашена на Сабору Епископа (што је једино канонски исправно) него на "црквено-народном" сабору на којем нису били помјесни Епкскопи него "делегати" - након "самопроглашења" које нису признале остале помјесне православне Цркве (што је од суштинског значаја да би канонска самосталност имала благодат и пуноту) остали су да пркосе читавом васељенском Православљу, не водећи се учењем Цркве, но световних принципа. потпуно идентичних локалној власти у Скопју, и то не у правцу мирења и добросусједских односа, но, напротив - доводећи односе са братским православним народима и Црквама - Грчком и Српском до непостојања. - печат на горе наведено потврђује и прогањање (од Васељенског Православља признате) Охридске Архиепископије, њеног свештенства и монаштва паралелно само са прогоном какав су доживљавали хришћани у древном Риму - поглавара држе дословно утамниченог, храмове им отимају и руше и не дозвољавају уопште нити само постојање канонске православне Цркве на "терену" којим владају. - принцип да се земаљски закони (па и повеља о људским правима) поштују, увелико се гази и без обзира што је мноштво пута самој држави Македонији стизало на гомиле веома оштрих протеста због вјерских неслобода и прогона Православне Цркве и дан данас остали су оглушени на све позиве из Стразбура, Брисела и осталих европских судова за људска права и организација које се баве овим питањима. - Удба их је формирала и удба и данас форсира ово питање покушавајући на све начине да се "издејствује" признање, као да је благодатна пунота нечије власништво, па, ето - само помјесне владике из спц да кажу "амин" - и све ће преко ноћи постати дивно, красно и благословено, а нико жив не осврће се на суштину: да је у питању дивљаштво над принципима и канонима црквеним и једно бахато удбашко понашање о чему свједочи и прогон канонски признатог свештенства и монаштва. Једноставно, то Цркве није ни видјело, и искрено, ко год да их "призна", што рече добро в.Иринеј - морао би прво да преиспита самога себе и своје властито поимање свете Цркве и њене еклисиологије.

Огло, величина Бетовена се управо састојала у томе што никада у животу није показао да познаје емоцију љубоморе - Моцарту се неизмјерно дивио, па чак и за његов клавирски концерт у ц молу изјавио да "никада неће постићи да напише нешто тако савршено". Засигурно, нити једног друго дјело није пратило толико контраверзних и фантастичних прича у сваком погледу, што је готово вијек и по касније музиколозима задавало велике главобоље не би ли дошли до истинитих и што вјеродостојнијих података - међу њима најружнија прича - да је дјело наручио Салиери са планом да Моцарта отрује, а дјело представи као своје - Антонио Салиери је у историји музике остао познат као човјек који је и Бетовену и Моцарту био ментор, учитељ, савјетник - нипошто нека љубоморна мала душа спремна на све. Тај податак је плод фикције Пушкина који је у вријеме романтичарског фантазирања написао комад "Моцарт и Салиери" на који ће касније Римски-Корсаков написати читаву оперу, а скоро вијек касније када је снимљен и холивудски филм крунисан "Оскаром", та најружнија и најнеистинитија од свих контраверзи постаће "општепозната". Сви ови реквијеми јесу величанствене композиције, али је убједљиво најсавршенији Богољубов (Амадеус на српском) - у ком смислу: као и у већини његових композиција - не постоји тон више ни мање, све, од фактуре, оркестрације, непрекинутости мисли, израза и атмосфере је доведено до апсолутног савршенства. Без обзира што је коаутор дјела Моцартов ученик Франц Ксавијер Сисмајер (тачније, довршио га је на основу расписаник вокалних дионица и шифроване хармоније, трудећи се да ничим не наруши ток и цјелину), дјело ни у чему није изгубило на снази и аутентичности. Узевши у обзир да је управо оно што разликује Моцарта од већине осталих великана музике чињеница да је био "дечија" односно "божија душа", небески геније апсолутно неоптерећен било чим земаљским (што му је за живота стварало итекако мноштво проблема), његов Реквијем представља управо супстрат нематеријалног и небеског, у чему доминира јасна црта личне покајничке потресености. Његова монументалност не лежи у грандиозним хармонизацијама, броју извођача, нити тежњи да себи сагради грандиозан мермерни споменик, већ напротив, у непосредности, искрености и личној црти - што је допринијело да баш овај Реквијем буде и најпознатије дјело ове врсте чак и међу људима који нису упознати са класичном музиком.

.,,

Јесте факат да би се могло приговорити в.Атанасију на тему "да'л је треб'о" итд. МЕЂУТИМ : ( ) реакција је свакоме ко познаје владику сасвим летимично потпуно логична (кад је Преосвећени чуо да је премијер из њему "омиљене" партије (у преводу - поново комуњара))), а са друге стране свима крајње лаксативно дјелују свакодневна испирања мозга о "европском путу који нема алтернативу" и "прагматизму у српској политици", поготово кад горенаведене флоскуле долазе управо од оних који су колико јуче се над партијском књижицом клели у "васколико срБство". Искрено: е, вала нек му је и рек'о. А тотални потоп се садржи управо у реченици која привлачи мало пажње а ТОЛИКО тога говори (и која је још једна од поенти владике): "Umirovljeni episkop Atanasije je u otvorenom pismu podsetio Dačića da je na poslednjim izborima u Srbiji dobio jedva sedminu glasova Srba koji su izašli na izbore, a što je daleko manje od onih koji nisu. "

Класични скојевци.

Сасвим логичан пар.

Зато што се у свакој држави на планети зна шта су традиционалне конфесије и која је њихова улога у историји једног друштва, а шта су сектице старе стотињак година чији је једини циљ убирање пореза од оних које увуку у своје чланство. Небитно. Црногорска мафијашка власт се бавила својим послом, двије деценије се еволуирало од Милових похода у "освајање" вила око Дубровника са све шлеперима који су носили намјештај и бијелу технику, преко шверца нафте и цигара под санкцијама, па лагано уз сарадњу са "јужним сусједима" све до трговине кокаином на нивоу да их се помиње на редовним засиједањима еуропола и ДЕА-е. Црква их се тицала колико и лањски снијег, а у међувремену кад су се намлатили пара преко Збутеге и бокељске екипе су се утврдиле најприсније могуће везе са Ватиканом, а настала општа мода међу дојучерашњим скојевцима за чланством у Малтешким витезовима. Православна Црква их ничим није могла угрозити у њиховом дивљању свих врста, тако да је сваком ко има очи да види очигледно да овај јуриш на Цркву значи чисто срљање у грађански рат. Јасно је да милогорцима од почетка леђа држи шиптарски нарко картел те санџачки аутономаши, међутим није јасно чему играње са ватром у овим размјерама и откуд тим људима жеља за крвљу и ватром, јер кад запалиш комшијину кућу, све су шансе да ће пламен захватити и твоју. Тотално лудило. Кад сам својевремено читао неке приче духовних чада старца Тадеја о предстојећем грађанском рату у ЦГ тада ми је то све дјеловало као тотална фантастика, а читајући ове и сличне наслове видим да су та пророчанства изгледа имала далеко већу тежину. Нека нам је Бог на помоћи...

Управо тако. И још потпис на свако словце из Ивициног поста.

Слажем се са тобом брате Ивице, али (без обзира што сам свјестан свега) ме већ почиње излуђивати количина простора, времена и неурозе у медијима када је Црква у питању: једном приликом Црква не ваља ништа јер се не бави друштвом, другом приликом кад Црква да мишљење о друштвеним појавама креће хајка зашто се Црква петља - она треба само да се моли итд. Просто недостаје ми да видим мало елементарне културе, макар због неког малограђанског традиционализма, јер толика пљувачина превазилази буквално све мјере и границе. Да су прави атеисти (западњачког типа) пуцало би им прслуче за Црквом и свим причама око ње, ово више личи на хајку након октобарске револуције.

Кад погледам српске медије данас стичем утисак да је Црква слободније дисала у вријеме удбе.