Херцег

Најновија истраживања из епигенетике показују да околина има огроман утицај на гене, па и да ми нашим свакојаким понашањем-њима, итекако утичемо на нашу будућу децу ... ''Очеви једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби''! погледајте: http://www.tvo.org/TVO/WebObjects/TVO.woa?videoid?762712642001

Зашто мени, Боже мој? (Бесједа на „Трећем семинару психо-социјалне подршке дјеци обољелој од рака и њиховим породицама“, Онколошко одјељење Дјечије болнице „Аглаија Киријаку“, 8-9. новембар, 2002.) Прије свега, желио бих да изразим своју искрену и дубоку захвалност гђи Козмиди, која је са толиком благородношћу на себе преузела иницијативу да ме позове на овај сусрет који има за циљ психо-социјалну подршку дјеци обољелој од рака и њиховим породицама. Међутим, упоредо бих желио и да изразим своју јасну збуњеност што сам се сложио са тим да говорим о нечему толико истинском, толико људском, толико захтјевном, о чему се по самој природи његовој не може говорити, што се уснама не може изразити, што у ријечи не може стати, што се пред публиком не може објавити, и што се тим прије не може одредити као одговор некога ко тобоже зна, на питање неких других који засигурно пролазе кроз бол. Можда је ово изнад свега питање о којем се не може и не треба бесједити. Исувише је дубоко да би изашло на површину освјешћивања. Исувише болно да би могло стати у хоризонте наше издржљивости. Исувише лично да би било изражено у предјелима јавног говора. Можда ово питање боли више него узрок који га изазива. Јер сви знамо да одговор на њега није лак. А оно је толико упорно и истинито. Зашто мени, Боже мој? То питање звони у ушима нашим и одзвања дубоко у срцима нашим. То је питање сваког родитеља чије дијете пати или сваког човјека који је погођен неизљечивом болешћу. Како је то питање могуће преобразити у бесједу, савјет, мишљење или одговор? Оно непрестано бива постављано и на њега се даје одговор само сузама, а не ријечима; осјећањима, а не мислима; ћутањем, а не ставовима; саосјећањем, а не одговорима. Можда би требало да ја будем слушалац, а сви ви – родитељи, дјеца, болничари, љекари – бесједници. Како то да изведемо? Очи често говоре рјечитије од усана, уздах јаче од мисли, болна недоумица у већој мјери изражава истину но било који одговор. Због тога и осјећам стид што ја бесједим вама. Међутим, са великом радошћу сам прихватио цијену тог јавног постиђења као прилику да будем са вама. Нисам дошао овдје да бих вам говорио као неким „другим“ којима би требало рећи лијепу ријеч. Јер други на крају нису „други“, него најчистији, и најпотребнији дио нас самих, будући да наш сусрет са њима унутар нас поништава наше ја. Помислио сам, дакле, да дођем и уступим усне своје потреби ваших душа да изразе свој нијеми бол и искажу своје упорне недоумице. Чим ми је дала тему, г-ђа Козмиди ми је предложила и да посјетимо просторије у којима су била дјеца. Одбио сам. Погледом сам прешао преко зидова њене оригиналне канцеларије који су били пуни ликова, болних и наде пуних, рањених и на борбу спремних лица. Нека од њих су још са нама да би умножавала нашу радост, а друга су отишла, да би изазивала потребу за сусретом са њима у наручују Божијем. У тој канцеларији било је мање књига но ликова. Мноштово научних знања мање од изобиља истине живота. Недоумице и непознато било је много блијеђе од сјаја необичне љубави која је испуњавала тај простор. Изашли смо из њене канцеларије, и ја сам помислио да излазимо из истине да бисмо ушли у лаж овога живота, али све то са једним неисказаним олакшањем. Саплео сам се, међутим, о још већу истину. У салону, за једним столићем, троје дјеце, без косе, блиједихз лица, са прикаченим интравенозним прикључцима за давање хемотерапије играло је неке стоне забавне игре. Поред њих је стајао једнак број младих мајки и један деда. Очи одраслих се у трену управише ка мени. Дјеца су безбрижно наставила са својом забавом. А ја се у недоумици нисам усуђивао да одраслима упутим лажни осмијех „доброг попа“, који је дошао да учини добро дјело. Никада до тада ме поглед родитеља и безбиржност дјеце није тако дубоко дирнула у срце. Та слика се аутоматски преобразила у питање које све до овог трена одзвања у мојим ушима. Те очи биле су жедне једног гутљаја одговора на најлаконскију, али и дубоку недоумицу која се обликује у срцу сваког нормалног човјека: Зашто мени, Боже мој? Болне очи своју жеђ на крају могу да утоле једино својим сузама, а не мојим ријечима, помислио сам. Поздравио сам их и са собом понио питање заједно са сјећањем на израз њихових лица. Зашто? Зашто бол? Зашто неправда? Зашто дјеца? Зашто тако преурањено? Зашто на тај начин? Зашто да иза неописиве радости њиховог невиног присуства долази неиздржив бол? Зашто? И ако је то због неког нама непознатог нашег добра, зашто да то наше добро буде толико горко? Зашто мени? Које сам зло починио? Гдје да у себи тражим мени непознат разлог? И ако сам ја крив, зар не могу да учиним нешто да преокренем редослијед ствари? И шта је разлог да ово невино створење пати зарад мене? Изгледа ми да ми је најмање могуће да то издржим. У опасности сам да изгубим и ово мало слабашне вјере коју имам. На крају, каква је корист од свега овога? Зашто мени, Боже мој? Зар и ја нисам дијете Твоје? Зар Ти ниси Бог љубави? У каквој вези могу бити љубав Твоја и страдање моје? Како да ме привуче бичевање Твоје? Како је доброта Твоја повезана са необјашњивом логиком бола, са тугом, са могућношћу саблазни? Млад пар! Тек што су се упознали. Њихова визија је да живе своју љубав. Што јаче могуће! Што богатије! Што дубље! То је живот! То нема само сладост и љепоту, то има и снагу. Не може да издржи сâмо, не ограничава се на самодовољност. То рађа, умножава се, даје живот. У несвјестици своје љубави узимају једно друго. Прво вријеме пролази тако лијепо. Гледају се у очи и потврђују своју увјереност да ће све бити добро. Ниједан облачак неће засјенити сунчаност њихових снова. Сада очекују дијете. На то је сконцентрисан смисао њиховог заједничког живота. Оно одређује њихове снове. Оно у себи сабира наде њихове. Жена је трудна. Њихов осмијех по ширини својој превазилази њихов загрљај. По први пут у њихову љубав улази неко други ко, иако га не виде, умножава и учвршћује ту љубав. Измјене на женском тијелу потврђују трагове једног новог живота који се рађа из љубави, али који и сам рађа љубав. Мали, невидљиви ембрион, који препознају иако га не виде, сам даје живот својим родитељима. Они заиста откривају да се не само још више воле, него и да се воле на другачији начин. Квалитет њихове везе расте. Жена је већ мајка. Само још чека да у загрљај свој узме своје дијете. Долази дан порођаја. За природним болом наступа радост једног новог живота, љепота једног новог присуства у дому, изненађење једне непоновљиве личности. Са дјететом пролазе кроз радости, бдења, стрепњу, бригу, загрљаје, пољупце, игру, снове. Дијете расте. Почиње да се креће, да се смјешка, да прича, да ходе, да прави прве несташлуке, можда да иде у школу. Веза се утврђује. Страхови долазе један за другим. Слушамо како је неко друго дијете погодила тешка болест. Осмијех нам се леди на уснама. Али, на кратко. Дубоки страхови, у дну срца, оцртавају атмосферу у души и одређују идентитет нашег унутрашњег настројења. Не, није могуће! Нама се то неће догодити. Постоји неки разлог што је болест ударила на неку другу кућу. Могућност да она посјети и наш дом веома је мала, скоро да ни не постоји. Са трачком вјере коју имамо, тајно се крстимо. Ако има Бога, погледаће на нас, заштитиће нас, поготову сада кад смо, макар и психолошки, стигли да Га призовемо у помоћ. С друге стране, Бог је љубав. Ако се не сажали на нас, сажалиће се на наше јадно дјетешце. Оно је толико невино. Међутим наше дијете хвата несвјестица док се игра, или једног јутра добије високу температуру која траје данима и не пада, или га нешто упорно и необјашњиво боли. Плашимо се. Али смо сигурни како ће налази показати да је у питању нека вирусна инфекција, или у најгорем случају, нека дјечија облест која је некада у прошлости мучила људе, али се у наше вријеме успјешно лијечи.. Прошло је више дана. Ведрину наше радости пресијецају узастопни громови љекарскиих дијагноза. Рак је. Дијагноза подсјећа на укусан морски плод, који сад пак једном својом штипаком стеже наш мозак док другом пробада срца наша. Оно што обично са похлепношћу гутамо сада изједа наше биће. Не желимо ни да мислимо о томе, нити то можемо да схватимо. Прије неколицине дана смо се чврсто грллили што нам је Бог даровао једног Свог анђелка. Данас загрљај наш као неки суд скупља сузе наше. Можда ће превремено узети сад већ нашег анђелка. Након олује љекарских испитивања долази бубњање питања без одговора. Зашто, Боже мој, толики бол? За шта је ово невино створењце криво? Зашто моје дијете, које ми изгледа као најбоље, а не неко друго, непознато и далеко дијете? Зашто да њега боли, да се оно мучи, пати у ћутању и без роптања, да ни не знајући о чему се ради подноси невољу? Зашто да буде у опасности да прије вријемена остави своје играчке, снове наше, своју будућност, браћу и сестре своје, нас, његове родитеље, овај свијет? Зашто да се све ово дешава и ниједна логика не може да нам се нађе у невољи, ниједно објашњење да нас утјеши, ниједна ријеч да нам да подршку, ниједан бог да нас се не дотакне? Бјежимо од свега овог и утичиште тражимо у логици неког чуда. Откуд знаш? Христос је васкрсао Јаирову кћи или сина Наинске удовице. Излијечио је Хананејкину кћи и капетановог слугу. Бог особито воли дјецу и непрестано нас упућује на то да се учимо од невиности његове. Његова љубав је неисцрпна. Толико се чуда догодило негдје далеко од нас и у прошлости, зашто да се једно не догоди и у наше вријеме, на нашем дјетету? Какав је то Бог? Зар не може да учини једно чудо? Међутим, покушај да нађемо утјеху само продужује нашу муку. Чуда су чуда због тога што и нису толико честа. И ако опет нама учини чудо, зар то није неправда? Зашто да неколицинаљ живи Његово благотворно присуство, а да други буду ускраћени за то? Зашто да га неколицина слави, а да остали, многи, буду невјероватно унижени и да Га умољавају? И ако опет може да учини чудо, зашто не излијечи све, или још више, зашто не уништи болест, да ову неколицину својих година проживљавамо у миру и радости? Можда Бог на крају постоји због тога да би се ми мучили или можда ни не постоји и ми се просто мучимо? Неки нам прилазе и говоре нам да нас Бог воли и због тога допушта да се мучимо. Зашто не воли њих, оне који нас тјеше и на бол наш одговарају савјетима и ријечима, него воли само нас? Заштзо да се њихова дјеца безбрижно играју и смију, а да наше дијете блијда лица живи између лијекова? Зашто да се њихова дјеца разоноде шалама и дјечијим несташлуцима, а да се наше заварава нашим ситним лажима и блесавим надама да ће тобоже оздравити и поново ићи у школу? Зашто да они могу да граде снове и визије за своју дјецу, а да ми дрхтимо пред помишљу на будућност и перспективу те будућности? И ако претпоставимо да Бог није одлучио то да се дјеца разболијевају, како Он подноси и како се у Његову љубав и божанственост Његову уклапа то да се одрасли муче? Али, зашто је и живот тако трагичан? Зашто да се бојиш да заволиш? Да оклијеваш у томе да даш себе? Да размишљаш о томе да се вежеш за некога? Што је љубав јача, тим растанак више боли. Што су осјећања дубља, тим бол више рањава. Заиста, зашто? С времена на вријеме изгледа да су ова „зашто“ крива за то што патимо. Неки нам савјетују да не питамо: код Бога „зашто“ није дозвољено. Можда је тај наш гријех крив за мучење нашег дјетета. Међутим, ова „зашто“ када се смирено и са мирним болом постављају, сачињавају не само слику нашег најистинскијег ја, него и изражавају најистинскију егзистенцијалну недоумицу овог свијета. „Благослов“ бола Благословена „зашто“! Осветио их је сам Христос, на крсту: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“. Боже мој, зашто си ми то учинио? Шта сам ти урадио? Зар нисам Син Твој? Управо исто питање као и моје. И оно је остало без одговора. Изгледало је да је остало без одговора. Догађаји су, међутим, пројавили одговор. Мношто таквих „зашто“ изашло је и из уста многонапаћеног Јова, или из пера рањеног Давида, двојице људи код којих су трагичне смрти дјеце њихове запечатиле пролазак њихов кроз историју и који се често појављују као јединствени узори воље, храбрости и стрпљивости. Ово питање упућујемо Богу, себи самима, понављамо га људима за које осјећамо да нас особито воле. Изговарамо га углавном да бисмо изразили своју унутрашњост, али га изговарамо и очекујући миловање одговора. Али, ко може да нам да неки одговор? Чак и да зна одговор, ко може да нам га каже? Свети Василије Велики говори оцу који је био у жалости да бол човјека чини толико осјетљивим да он личи на око које не трпи чак ни додир перца. И најњежнији покрет увећава бол оног ко је болан. И најобазривије поређење је неиздрживо. Ријеч која бива изнесена као логичан аргумент неподношљиво смета. Само суза, заједништво у недоумици, ћутање, унутрашња молитва могли би да ублаже бол, да освијетле таму или да роде неку малу наду. Бол рађа истину, саосјећање, заједничарење Бол не разбуђује само нас, него и код наших ближњих изазива љубав. Покушају да себе ставе у наш положај. Труде се да у времену своје безбједности са нама подијеле за њих најнепожељнија наша осјећања. И то и чине. Бол код нас рађа стрпљење, али истовремено рађа и везу љубави са браћом нашом. Бол рађа истину. Саосјећање других усађује истину у срца наша. Тамо се непримјетно скрива одговор. Тако се у срцу рађа утјеха, чија су сладост и благотворност као искуства много јача од тежине бола. Одговор се рађа у нама Два родитеља, кажу научници, могу да имају безброј различите дјеце. Колико је наш физички изглед различит, још толико и више од тога се разликују изрази нашег унутрашњег свијета. Такође и одговори на ова велика питања. Ако нам неко трећи да један тобоже „тачан“ свој одговор, уништиће разноврсност и лични карактер наших одговора – светих одговора које Бог чува за свакога од нас. Тобожња мудрост било ког мудраца скрхаће истину и слободу Бога у нама. Велика грешка је да одговор очекујемо свана, од других. Ко је мудар? Ко просвијетљен? Ко је философ? Ко је обезбијеђен исправношћу аргумената у стилу: свештеник зна одговор на наша толико лична „зашто“? Трагове одговора можемо пронаћи само у нама. Не у тобоже сличним случајевима, нити у дубокоумним књигама, нити у рецептима утјехе и мудрости. Одговор није негдје, одговор не зна неко. Одговор се рађа у нама. Наш одговор је дар Божији. Бол нас изводи из границе људског На крају одговори на ова „зашто“ нису оно што наша сиромаштина и немоћност очекују. Она у сферама те логике обично остају без одговора. Због тога ни Христос о смрти није рекао много тога. Једноставно ју је сам изабрао. И претрпио бол какав нико други није претрпио. И када је васкрсао, из уста Његових је изашло више духа, а мање ријечи. Није говорио ништа о животу и смрти – само је пророковао страдање Петрово. На бол се не одговара аргументима. Нити се са неправдом и смрћу можемо носити користећи се логиком. Ти проблеми се рјешавају само надахнућем и духом који само Бог даје. Рјешавају се Светим Духом. Превазилазе се скрушеним прихватањем воље Божије, која је толико истинита, али често и неразумљива. Страдање је на свом путу праћено бубњањем питања без одговора. И ми, ухвативши се за „можда“, за „зашто“, за „ако“, одржавамо своје наде и издржавамо преживљавање у овом свијету, очекујући нешто сигурно или нешто постојано. Међутим, то се обично не налази у рјешењима која ми предлажемо, него је сконцентрисано у неочекиваној, надлогичној божанској утјеси. Сваки покушај замјењивања те утјехе људским сурогатиима нанои неправду нама самима. Свако ограничавање на тијесну омчу рационалистичких одговора чини нас још већим робовима наше драме. У дијалогу са болом, неправдом и смрћу принуђени смо да излазимо из границе људског. То је не само излаз из страдања, него је и благотворно. Јединствена прилика Питање на крају можемо поставити, али на одговор треба да чекамо. Или бог не постоји, или допушта страдање како би нам пружио једну јединствену прилику. Да није било Распећа, не би било ни Васкрсења. Христос није био само неки добар учитељ, не само Бог. Бог пружа прилику. На нама је да је увидимо и да је искористимо. А радост и садржај те прилике много су већи од напетости и бола страдања. Смрт, бол, неправда представљају тајну коју било који одговор помијера са мјеста. У тим случајевима истину није могуће изразити као одговор или аргумент, него се она пружа као скрушеност и заједнички бол. Пут између границе живота и смрти, саблажњавања и славословљења, чуда и неправде, кривудав је и има својих скривених кутака у којима се обезбјеђује истина живота. Ако неко измакне искушењу да поклекне, онда се сусреће са истином чији су обриси онакви каквиим их никада није могао ни замислити. Бол, ако неко успије да постигне то да пригрли, ража до тада непознате тананости и пред нас ставља стварности које се на други начин не могу видјети. Изазов није то да нам се догоде разне ствари и откривења: она постоје. Изазов је то да човјек отвори очи своје да би могао да их види. На жалост, неоспорна истина је да велике ствари често стичемо и спознајемо само када губимо оно што много желимо. Бол и неправда засигурно не могу да пониште љубав Божију. Бог постоји. И Он је живот и љубав. Савршена љубав и пуноћа живота. И највеће чудо Његовог постојања јесте Његово постојање упоредо с болом, неправдом и смрћу. Можда је и за сваког од нас највећи лични изазов то да постојимо заједно са нашим личним болом, са надоносним чврстим загрљајем са овим дубљим „зашто“, са скрушеном унутрашњом прожетошћу очекивањем Бога у „неправдама“ које мислимо да нам Он наноси. Прије неколико дана пришла ми је једна млада дјевојка чије кандило живота изгледа да полако гасне. У њеном неподношљивом болу разазнавао сам и наду. У њеним сузним очима радост, снагу и мудрост. - Желим да живим, рекла ми је. Али, нисам дошла да бисте ми то ви потврдили. Дошла сам да ми помогнете да спремна одем са овог свијета. - Ја сам свештеник живота, а не смрти, одговорих јој. Због тога и желим да живиш. Али дозволи ми да те нешто питам: да ли у свом страдању некада постављаш питање – „Зашто мени, Боже мој?“. - Не разумијем вас, оче, рече ми. Ја постављам питање: „Зашто да не мени, Боже мој?“. И не чекам смрт своју, него просвјетљење своје!

Владика Лазар Пухало је Србин поријеклом. Religion,Morality,Science - Archbishop Lazar (Puhalo)

Кад бациш камен у воду, одједном се створе концентрични кругови, моје самоће, камен, камен, камен, "ебем ти рибу! Ово горе је песмица мог пријатеља атеисте. :=) Можда је, за рибе, пад камена у воду велики прасак.

Ипак, како вели св. Серафим: ''Ми непрестано треба да чувамо срце своје од непристојних слика, помисли и утисака, по речи Соломоновој: "Сваким чувањем којим се може чувати, чувај срце своје, јер из њега излази живот." (Прич. 4, 23) Од свагдашњег чувања срца рађа се у њему чистота у којој се види и огледа Господ, по тврђењу вечне Истине: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети." (Мт. 5, 8) А кад човек угледа овакве слике, хтео - не хтео, у најмању руку срце му се растужи над оваквом каљугом и блатом ... и над овим младим људима који се у том блату ваљају, и још се тиме поносе ... (а добро знамо ко је у том блату доминантан , и чије је ово "масло"). Кнез овога света би да нас у ове светле дане одвуче од главног нам циља ...

И још једно, брате Александре, замолио бих те да не качиш више оне ружне, богохулне, и надасве неинтелигентне слике, овде на форуму, и ако је како могуће да поскидаш и ове већ окачене ... Без обзира у каковом су контексту постављене, оне својом ругобом, а нарочито јадом и чемером, уназађују и унакажују ове странице!

Да. Сагласан сам да је св. Серафим саветовао ово на личном плану. Али лично сам сведок, како су се неки бивши ''атеисти'', (који су чак у оно безбожничко доба, док су били млади и надобудни, упадали у цркве и прекидали св. Литургије) покајали и постали побожни, добри људи ... а некад су били, попут ових, младих и надобудних ''атеиста'', ругачи и карикаруристи, цртали су сличне цртеже, и извикивали ружне и дозлабога неукусне пароле ... Има наде за сваког човека, него уместо да се расправљамо са овим ђавоиманим ''активистима'', молимо се за њих браћо и сестре, помолимо се за њих, не би ли у овој страсној седмици, Господ услишио наше молитве и одагнао врага од њих ... ( а онда ће им се само касти у каквом блату су се ваљали ...)

Ми православни морамо имати на уму речи св. Серафима Саровског. " Саме себе треба да сматрамо најгрешнијима од свих и свако рђаво дело да опраштамо ближњем, а да мрзимо само ђавола који га је преластио (обмануо). Дешава се да нам изгледа да други чини зло, а у ствари је то што чини, сходно његовој доброј намери, - добро. Притом врата покајања остају отворена свима, и неизвесно је ко ће пре на њих ући - ти који осуђујеш или онај кога осуђујеш. O ОПРАШТАЊУ УВРЕДА За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму".

Атеисти пишу следеће небулозе: "Атеисти према православнима: Већ објашњено. Изложити неку ИДЕЈУ порузи, или неког ко заступа неку идеју ЗАТО што заступа ту идеју нема црне везе са јавним излагањем поруге људи због урођених карактеристика као што је боја коже, или културолошких карактеристика као религијско-национално наслеђе. Православни према хомосексуалцима: ''ili nekog drugog ličnog svojstva,'' Јел потребан овде коментар?'' И све тако у стилу '' "Атеисти према православнима:, Православни према хомосексуалцима:'' из чега се једино да извући закључак, да између атеиста и хомосексуалаца стоји знак једнакости: (атеисти = хомосексуалци), што наравно није тачно, јер има атеиста који нису хомосексуалци, као што има и хомосексуалаца који нису атеисти ... "Атеисти према православнима:

Још давно сам на једном од православних форума (СК) наишао на следећи текст од дискутанта автора, сачувао га и ево прилике да га поново отвотимо на овој теми: ''Једино што о Светој Тројици може да се каже, а да се најмање погреши, јесте следеће: - Бог Отац је Праузрок свега. (по речима св. Кападокијаца Василија и оба Григорија) - Логос или Син Божји је РОЂЕН од Бога Оца предвечно, тј ван сваког времена и простора и затим је кроз Логос Божји СВЕ створено. И ништа без Њега није постало, што је постало... Он је Онај Који јесте. - Дух Свети, Који Живот даје, ИСХОДИ од Бога Оца. То су три Ипостаси Свете Тројице, Бога Једног и јединог. Тако је Бог открио Себе човеку, и то кроз Цркву Своју, кроз „догмате”. Дакле, ЈЕДИНО „разликовање” Ипостаси Свете Тројице је у рођењу Сина и у исхођењу Светог Духа, дакле у каквоћи ОДНОСА са Оцем. Све остало, све речи, све особине или атрибути као нпр. Беспочетност, Вечност, Бескрајност све то ПОДЈЕДНАКО важи за сваку Ипостас Свете Тројице. Тако да је свеједно да ли ћеш Судијом назвати Оца или Сина или Духа Светога, јер Бог је Један и Отац и Син су ЈЕДНО са Оцем. Нема никакве „субординације”, подређености једне или друге Ипостаси према Оцу, јер Отац НИКАДА није „био” Отац без Сина и Духа Свога Светога. А Христа називамо Судијом зато што Он то каже у Еванђељу Своме, и зато што нас је створио и најбоље нас познаје, и зато што је понизио Себе до краја и узео људску природу итд... Богочовек Христос је као Бог Дух, али као Човек се обукао у „хаљине од коже” и то нам даје за право да Га представљамо на иконама. На неки начин нам је „блискији” од Оца Коме се, ето, сваки дан обраћамо са Оче наш и „блискији” од Духа Светога, и поред тога што се сваки наш „сусрет” са Оцем и Сином одвија У Духу Светоме, Животодавцу''.

''Ближи ми је православни црнац него Србин атеиста''!

Љубљена у Исусу Христу православна српска браћо, У име Пресвете Тројице, мир вам и благослов од Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Света Аутономна Православна Црква у Јапану и Савет Митрополије свесрдно захваљују на вашим молитвама и духовној подршци. Највећи земљотрес у скоријој историји Јапана потресао је целокупну територију на којој се налази Источно-Јапанска Епархија а цунами који је уследио разорио је западне приобалне обласи Ивате, Мијаги, Фукушима и Ибараги. Такође је делимично оштетио град Сендаи, где се налази центар Епархије Источно-Јапанске. На удару су се нашле готово све наше Православне парохије и мисионарске заједнице на обали Пацифика. Света Аутономна Православна Црква у Јапану захваљује на саучешћу браће и сестара свих Православних Цркава из целог света који са нама деле жал и тугу. Такође захваљујемо што са нама оплакујете све жртве ове природне катастрофе и упућујете молитве човекољубивом Господу да спасе нестале, зацели повређене, утеши бескућне и беспомоћне као и упокоји душе свих погинулих у овој страшној катастрофи. Нека би Господ такође дао храбрости и снаге нашим властима и свима оним који улажу надљудске напоре да спасу животе преживелих. Цела нација је још увек у опасности и несигурности, мањи потреси се још увек осећају, опоравак саобраћајних веза, комуникација, снадбевања водом и основним животним намерницама је несигуран. Света Аутономна Православна Црква у Јапану и Савет Митрополије могу да потврде да су Епископ Источно-Јапански Серафим и четири свештеника из Сендаија са својим фамилијама на сигурном. Владика Серафим нас је обавестио да је саборни храм у Сендаију који је уједно и центр Епархије Источно-Јапанске потпуно очуван. Међутим, најмање пет Православних парохија са својим храмовима, од укупно осам на обали Пацифика, је тешко оштећено а један свештеник се још увек води као нестао. Још увек немамо прецизне информације о нашим парохијанима у погођеним парохијама. Укупне размере ове огромне катастрофе још увек нису познате премда добијамо више информација из погођених регија. Сада када смо у току Часног поста, морамо се још скрушеније молити да Божијом благодаћу сви парохијани буду сачувани. Молимо вас да се сетите свих Јапански Православних Хришћана у вашим усрдним молитвама. Са љубављу у Христу, Савет Митрополије Свете Аутономне Православне Цркве Јапана

Ако ништа друго, Богу, (и свим добронамерним Божијим људима) је мило видети како се понашају Јапанци после ове велике катастрофе: ''Kakvo je zaista stanje među ljudima u potresenom, potopljenom pa ozračenom Japanu, najbolje pokazuje pismo jedne profesorice engleskog jezika iz Sendaija. Dirljivo pismo prijateljima profesorice Ane objavljeno je na Fejsbuku, nakon čega se brzo proširilo svetskom mrežom. „Ukoliko nekome u stanu dođe voda, ljudi stave napolju natpis tako da i drugi mogu da dođu da napune svoje vrčeve i kante. Dijelimo to što imamo: vodu, hranu i grejalicu... Nema krađa, pljački, guranja u redovima...”, piše u dirljivom pismu profesorica iz Japana. U Sendaiju (grad na krajnjem jugu Japana) sve izgleda dosta nestvarno. Međutim, blagoslovljena sam prekrasnim prijateljima koji mi puno pomažu. S obzirom da moj stan više ne zaslužuje taj naziv, preselila sam se kod prijatelja. Delimo to što imamo: vodu, hranu i grejalicu. Svi spavamo jedni uz druge na podu sobe, jedemo uz sveće, pričamo priče. Toplo je, atmosfera je prijateljska i prekrasna. Začuđujuće je kako ovde gde sam uopšte nema krađa ni guranja u redovima. Ljudi ostavljaju ulazna vrata širom otvorena jer je tako sigurnije kada potres opet udari. Stalno čujem da ponavljaju: ´Ovako je nekada bilo kada su se svi međusobno pomagali.´ Potresi se stalno vraćaju. Sinoć smo ih imali skoro svakih 15 minuta. Stalno se čuju sirene i nadleću nas helikopteri. Proradio nam je vodovod u stanovima sinoć na nekoliko sati, a sada radi i preko dana. Struja se vratila danas popodne. Gas još nije proradio. Međutim, sve to ide prema područjima. Nekima proradi, a nekima ne. Svi se danima nisu prali. Osećamo se prljavima, ali sada imamo i važnijih briga. Sviđa mi se to kako smo odbacili nevažno. Živimo punim plućima na nivou instinkta, intuicije, brige, preživljavanja, ne samo za sebe, nego i za celu grupu, piše profesorica. „Primećujem čudnovate paralelne situacije. Na nekim su mestima kuće u potpunom neredu, a onda vidim kuću s uredno posloženim ležajevima ili vešom koji se suši na suncu. Vidim ljude koji stoje u redu za hranu i vodu, a istovremeno vidim šetače sa psima. Ima i neočekivane lepote. Noću je potpuna tišina. Nema automobila. Nikoga nema na ulicama. I noćno nebo prekriveno je zvezdama. Obično se mogu videti dve ili tri, a sada je celo nebo prekriveno zvezdama. Planine iznad Sendaija stoje čvrsto i kad je vazduh bistar vidimo njihovu veličanstvenu siluetu na nebu”, nastavlja se u pismu. Profesorica ističe i kako su Japanci predivni. „Svaki dan dolazim do svoga stana da pogledam kako stoje stvari, sada šaljem ovaj imejl jer se struja vratila, a pred vratima bi me dočekala voda i hrana koju je neko ostavio. Nemam pojma ko, ali to je tu za mene. Starci sa zelenim kapama idu od vrata do vrata i proveravaju jesu li svi dobro. Ljudi potpune strance pitaju da li trebaju pomoć. Nigde ne vidim znakove straha. Pomirenosti sa sudbinom da, ali straha ili panike ne.” U pismu se još navodi i da su građani upozoreni kako mogu da očekuju naknadne udare, čak i jednako velike, u idućih mesec dana ili više. Podrhtavanje se stalno oseća. Zatim profesorica zaključuje: „Zbog nečega imam snažan osećaj da se stvarno upravo događa ogroman kosmički korak napred u celome svetu. I zbog nečega osećam da mi se usled iskustva sa ovim događajima u Japanu srce širom otvara. Brat me pitao osećam li se ´manjom od makova zrna´ zbog ovoga što se dogodilo. Ne. Zapravo, osećam da se događa nešto što je puno veće od mene same. Taj talas rađanja (širom sveta) je težak, ali ipak veličanstven”, poručuje profesorica. (Mondo)

''... 25 минута сви људи у огромној трпезарији ПЛАЧУ. Да, плачу, и плачу''. Психијатријска клиника? Шта ли?

Мудров мудрује ...