о.Миленко

Поштовани, поменути свештеник,који је био старешина и архијерејски намесник у једном већем граду се искрено покајао за свој одлазак у егзил и умоливши Преосвећеног Епископа Јустина за опроштај,добио је помиловање и вратио се у тај град одакле је отишао пре извесног времена. Други свештеник ког сте поменули,не живи у Бору,већ у Рготини и прави велика искушења новопостављеном младом свештенику.

Линкови су истекли.Постоји ли могућност да се обнове?Хвала

На Богословском Факултету у Фочи могуће је ванредно пријавити испит иу том случају пријава се плаћа 20 конвертибилних марака.Редовна пријава је 2 км.

Освећење дома нема везе са свадбом. Чин брака је света тајна,за коју важе одређена правила и канонима је одређена,освећење није света тајна већ молитвословље.Чак и у посту је могуће обавити крштење,па и венчање,уколико надлежни епархијски Архијереј да свој благослов за склапање брака у дане Црквом забрањене. Једино,као што рекоше браћа горе,треба водити рачуна о трпези: "какав дан,такав дар",каже наш народ. а има и она: "према свецу и тропар.

Значај освећења водице за крсну славу и Васкрс је не у томе што попи треба пара па иде од дома до дома,већ да се у данашње време ,кад људи имају све мање времена за молитву,Цркву,заједницу љубави са другима(конкретно мислим на Свету Литургију и Свету Евхаристију-причешће),произнесе молитва за напредак дома,срећу,здравље и благостање укућана. У неким крајевима где се прославља Име Христово постоје и божићне водице,нпр. у Далмацији,Босанској Крајини,као и у неким деловима Србије.

ПОКЛОН или МЕТАНИЈА: Изражава осећање поштовања,оданости, покорности, захвалности и побожности пред Највишим. Сагињањем главе приликом читања Светог Еванђеља, верни дају израз своје пажње.Приликом преноса часних дарова са жртвеника на Св. Престо (о великом входу) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

Постоји,у уџбеницима Литургике за Православне Богословије. Али само са литургичке тачке гледишта,односно,објашњење самих Светих тајни и молитвословља. Опело и чин о панихиди,тј. парастос нису Свете тајне,већ молитвословља.

јој,одавно се нисам овако добро насмејао прочитао сам све приче у једном даху и верујте ми да су све добре. Што се тиче брата Дејана,мало је ,из превелике жеље да заштити веру на истинити начин,погрешно схватио саме приче.Немојмо га осуђивати,верујем да је имао крајње добре намере. ПС:за ових 7 година мога свештеничког делања има много згода и незгода,па ако треба прилога за књигу,јавитеconfused) не тражим надокнаду за ауторска права4869))

Помаже Бог! Читање Светог Писма није априори модус којим се човек спасава.Механичким читањем ,као неког књижевног уметничког прозног дела не може се постићи крајњи циљ човековог живота ,а то је сједињење са Живим Господом и улазак у Царство Божије. Свето Писмо није циљ,већ средство спасења,и као такво веома је корисно сваком хришћанину који живи на светотајински начин.Само читање без молитве,поста,исповести,причешћа...неће нам много користити,јер у том случају књиге Светог Писма како Старог,тако и Новог Завета служе нам само као извор одређених историјских чињеница везаних за стварање света и историју Израиља. Читајте Свето Писмо,јер је то Жива Реч Божија.

Помаже Добри Бог! Без приступања Светим тајнама нема живота,односно има га,али не у Христу и са Христом.Живљењем без Светих тајни човек не испуњава смисао и крајњи циљ свог живота,а то је сједињење са Богом,не улази у заједницу са Њим и не постаје заједничар у икономији спасења.Човек као такав постаје индивидуа,јединка и самољубац,јер у њему нема места за Господа,а самим тим ни за друге људе... Отидох далеко...Што се тиче Вашег питања,парохијски свештеник који врши исповест дужан је да саслуша свог парохијанина са крајњом објективношћу,јер он није судија који узима у разматрање аргументе ЗА и ПРОТИВ,већ је само сведок исповести.Сам Господ невидљиво присуствује Светој тајни исповести и Његовом великом милошћу човеку који је грех учинио бива опроштено или не. Кад сте се неко исповеди,добија благослов за приступање Светој Тајни Причешћа или не,зависи од тежине греха.Кад "саучесница" у греху дође са жељом да се покаје за то што је учинила,свештеник не узима у обзир ништа што је чуо од прве особе,јер после читања разрешне молитве свештеник је дужан да заборави то што је чуо,а осим тога и под заклетвом је да све што чује на исповести,ни у ком контексту не сме употребити у разговору или самој исповести са другом особом. Дакле,да резимирамо,друга особа која је дошла да се покаје,није унапред "осуђена" на основу приче прве особе,већ има наду да добије опроштај својих грехова,под условом да се искрено покајала.