Дориан

Још ти фали само презиме да знаш.

Хвала ти брате покајник83. Ево једно поприлично лако питање. Реч је о НБА кошаркашу Рођен је у Питсбургу, од родитеља српског порекла, од најранијег детињства је одушевљавао својим кошаркашким умећима. Његов отац је од бившег професионалног играча постао тренер који га је научио основама кошарке. Играо је за више НБА тимова. Био је кошаркаш познат по својим шутерским способностима, додавањима набијеним креативношћу и вртоглавим баратањем лоптом и дриблинзима. Започео је са игром на колеџу а каријеру наставио у 3 НБА тима. И даље је водећи на листи шутера свих времена NCAA лиге, са просечним учинком од запањујућих 44,2 поена по утакмици, без олакшице у виду шута за 3 поена, која у то време није постојала. Ушао је у All-NBA први тим 1976 i 77 године, као и 1973 и 1978 године. Три пута је проглашен за Ол - Америкена и још увек држи многе од ових рекорда. У 10 НБА сезона био је 5 пута члан Ол Стар тима. Постигао је 15948 поена у 658 утакмица што чини у просеку 24,2 поена по утакмици (15. место свих времена). Био је водећи у лиги са постигнутих 31,1 поен по утакмици 1977. Његова НБА симултанка, са експлозијом од 68 поена, десила се против Њујорк Никса. Такође дели и рекорд са највише постигнутих слободних бацања (14) у једној четвртини.

Ја сам из шале поставио ову тему и гласање, нема никакве логике брате Лазаре :smiley:

Нема ништа између :smiley: In medias res

Не разумем shalome шта хоћеш да кажеш, просветли ме :smiley:

Како Бог гледа на бављење спортским активностима? Да ли је то грех, ако јесте колики? 0442_feel

И ја мислим да је Владимир Беара, за његов трансфер је Црвена Звезда продала клупски аутобус.

На ТВ су причали о томе како ће наши клубови напустити НЛБ лигу ако се број учесника не смањи на 12 уместо садашњих 14, да би се оставило више места српској лиги.

Мени су говорили да не знају где су погрешили самном. 0442_feel

Ово је фантастична идеја да испред улаза у град стоји крст, јако ми се свиђа. Када би предложили да се испред мог града дигне један овакав леп крст, не би устали само атеисти, већ и католици и 1000 других секти које се налазе у мом граду.

Не могу да верујем да се подајете курви вавилонској. Нови Рим доноси телесне насладе и телесна блаженства али душа тамо страда. Ко поседује земаљско царство не тежи ка небеском.

Апокалипса данас. Нека нас БОГ помилује

5. октобра је замењен лош господар за злог господара. Демократија је само добра маска која још боље заварава, али мали човек остаје малим човеком до судњег дана. Као што си рекао имамо слободу говора али у ветар, зар то није исто као када нам је фластер био преко уста? Не мења се систем, мењају се џепароши.

Нажалост ту одлучује виша сила, имамо право да будемо за или против нечега али не одлучујемо ми. Ко се противи систему сноси санкције. Немогуће је победити систем.

Исти је Бог створио и Србе и Хрвате, па ако смо од истог оца шта смо онда?

Ко није задовољан нека учини исто као и браћа Хрвати, у тракторе па блокирајте путеве, друмове и границе, а можете и да преорете исте попут Марка Краљевића. Све док вам не испуне прохтеве.

Ни Јевреји нису имали Рим па су ипак плаћали порез Цезару. Држава јесте у расулу и општем хаосу, али све је то део промисли Божије и писано је да тако буде. Државе управо и служе за то да пропадају уместо народа. Уколико немамо земаљског царства приклонићемо се оном небеском које је вечно. Што се тиче плаћања ТВ претплате и осталих прекобројних намета плаћам све редовно и у року.

Дајте Цезару оно што је Цезарово а Богу оно што је Божије.

У мом граду постоје два маркета, лично нисам ушао нити у један од њих до сада а камоли купио нешто. Купујем у МАХI маркету (знам, наравно, ко је власник али бар је наш СРБИН) и потпуно сам задовољан услугом и производима. Хрватске производе не купујем али ,наравно, не окривљујем никога ко то чини.

Дођите на север Бачке да пијете палићка вина и пецате на палићком језеру. Комбинација је одлична! pecanje Затим проведите сат времена у ваздуху гледајући све из птичије перспективе, јефтино је! amen

Мислиш на стадион у Суботици? Север и Југ немају столице већ обичан бетон, запад је једним малим делом покривен, тамо се налази ложа и имају столице само у том делу. Док на истоку се налазе столице.

Спартак је ове сезоне ушао у Суперлигу после дужег времена тако да претходних година у град нису долазили тимови попут Партизана, Црвена Звезде, Војводине и сл. Ове сезоне сам гледао две утакмице Спартак - Партизан и Спартак - Војводина. Фудбал је био изузетно лош али на трибинама је било весело. Такође радије гледам домаћи фудбал него страни иако је квалитет, нажалост, веома мали.

Ипак је жалосно што је игра неквалитетна и највећи доживљај створе сами навијачи.

Само СПАРТАК и МАЈКА СРБИЈА!!! ПЛАВИ МАРИНЦИ :cheesy2:

ГЛАВА ДЕВЕТА у којој се говори о Лазаревом гледању битке са два отворена вида: телесним и духовним Не потраја дуго а то се опет разли нека дивна небеска мелодија по души Лазаревој. То небески народи певаху песму, од које цар самртник појми ове речи: Страшна дана, но жетве предивне! Јато душа с Косова нам стиже. 'Ајте, душе, 'ајте к нама ближе! Две се жетве на бојишти жању: Једна - смрти, а друга - живота Жетва жива у небо се слива, Анђели је под крилима носе У царство је небеско уносе. Дан Амосов - завет хришћанима Завет борбе за крст и слободу. Крвљу Лазо завет запечати И свој народ вечно обогати... Од благости и сладости ове песме Лазар се толико умили, да му потоком потекоше сузе из очију. Он беше сав у духу, те и не осећаше своје сузе. Али Турци видеше и разнолико тумачише плач цара хришћанскога. Једни тумачише као жалост за мртвим војводама пред собом, а други као слабост у страху од своје блиске смрти. А два небеска човека, које нико од Турака не могаше видети, стајаху и нешто тајно говораху међу собом. Онда свети Амос корачи ближе ка Лазару и благо му рече: - Ти си ганут овом дивном песмом, дивни свечару мој? То се небески свети народи радују, што им придолазе нова браћа са земље. Гле, овога дана највише им браће стиже са овога поља. Свевишњи је даровао овај дан мени, као Своме мученику на земљи, као и сваком свецу свој дан. На данашњи дан страдања твога ја сам претрпео смрт за свету веру. И као сваком свецу у његов дан тако и мени данас света небеса подносе честитања и певају песме. Тако света небеса сваки дан славе Бога кроз светитеље Његове. Молитве свих оних смртних, који мене светкују у славу Господњу ја окађене износим пред Цара и Сведржитеља небеског. А душе праведне, које се у мој дан одвоје од земље, ја пратим с ангелима хранитељима у зрачне висине вечне светлости и вечног живота. Још мало па ћеш и ти, кнеже, делити овај дан са мном, као светац овога дана. А свака деоба небесне славе за нас на небу значи удвојено блаженство. Рекавши ово свети Амос стави своју десну руку на лице самртника и викну: Отвори се! У том тренутку отворише се Лазару оба вида истовремено, и телесни и духовни. И са оба вида погледа он по бојишту око себе. И гле, како све ново и чудно! Лица многих његових војника, јуче причешћених у Самодрежи, беху светла, као свећама осветљена. Око глава сијаху им се светлосни кругови, који се продужаваху мало на четири стране у облик крстова. Поред сваког тако осветљеног лица стајаше, као у ваздуху, по један светлосан прозрачан човек. Исто као онај небески весник, што говораше с Лазаром. Но виде кнез и другчија лица. То беху борци као земља тамни. Иза њихових глава помаљаху се и повијаху тамо амо некакве наказе црне као катран. И разумеде кнез, да израз тих гнусних наказа одговараше црним неделима и страсти грешника, уз које се наказе припијаху. И још појми он, да на широком бојишту не беше само борба људи него и духова. И ад и земља и небо у страшном судару. Тутањ звек, писка и вриска, бука и клепет, покличи и ропци- ваздух испуњен свим гласовима и јецајима што се на земљи могу чути из грла и из ноздрва, од копита, од метала, од труба, од дрвених палица, костију и зуба, од затегнуте коже на бубњевима, од ветра и кише. Севање мачева и копаља, сијање токова и блистање калпака и сребрних узди, лепршање азијских зелених барјака и хришћанских црвено-белих крсташа, бела лица европских ратника, тамно-жути Азијати и угљено-црни Африканци, снежни турбани и алеве чакшире, плаве и крмезли доламе, жуте и оранжане чизме, разнобојни коњи и керови, сиве камиле и соколи сиви - да ли ће се око људско икада ситити таквом изложбом боја са три континента? Борци устремљени један на другог, једни са муњама у очима, други са бледилом догоревајуће свеће. Пропети коњи са искеженим зубима од затегнутих узда. Сваки ратник мисли, како ће непријатеља умртвити или себе одбранити. Лица су једних - књига ужаса, других - књига јарости, трећих - књига устрашености, четвртих - књига бола, или бриге, или наде - но ниједно осећање нити страст без крајње заоштрености и врхунца своје силине. Неко затворених очију исказује свој бол на отворена уста. Неко стегнутих уста пројављује усијан гнев на очи. Неко мрштинама лица показује сабирање снаге из целог бића свог. Једни падају од топуза противничког. Други чупају стреле из свога тела и рукама стежу ране да зауставе крв - авај, докле? Некога у забуни убија најближи друг. Неко оборен налази смрт под копитама свога коња, у кога се надао као у савезника. Некога у бекству стиже стрела, а неко у најгушћој борби остаје нетакнут. Нити телесни вид може догледати нити природни разум разумети, зашто с једним човеком бива овако а с другим онако. То ткање и осипање судбе може се догледати и схватити само оним другим, духовним видом. Једино у Лазара међу свима хиљадама ратника беше тај вид отворен. И тим другим тајанственим видом гледаше Лазар и виде борбу духова о људе. Сходно светлости или тами душе једнога ратника прилетаху му или духови светлости или духови мрака. Тренутно свак распознаваше своје и отимаше се о своје. Моћни ангели небески одбијаху махањем руке или дахом уста својих демоне као гладне шакале од душа крстоносних витезова. Али зверови адски, премда трепетни пред светим силама, мучки налетаху на сваку људску душу, чим би изашла из топлога тела. Одвратним жвалама обзињаваху они душе грешничке, а ноктима их као удицом дохитаху, ноктима, које на аршине могаху испружити. Но чим би ангели махнули руком претећи они би скупљали нокте у змијасте колутове, и сами себе гребли од грозне љутине. Још од њих исхођаше неки дим и смрад, непознат земљи и људима. Обе би војске у часу могле бити угушене тим адским смрадом, да га ангели не уништаваху небеским животворним озоном што испуњаваше њихово биће. И Лазар гледаше и виде, са језом и ужасом, како анђели најзад допуштаху демонима, да узму понеку црну душу човечју. А душе праведника они закриљиваху својим крилима, и узимаху их и узношаху у небесне висине. При лету у вис сваки се ангел окреташе ка светом Амосу и љубазно га поздрављаше. Јер то беше Амосов дан. И зачуди се Лазар великим војскама неба и пакла, које не беху мање од људских војски на бојишту. Њихово отимање о душе људске представљаше такву једну хитру и утанчану борбу, каква на земљи нема сравњења нигде до унутра у човеку, у коме се боре супротне мисли. А за све време докле Лазар нетремице посматраше двојну битку са двојним видом својим до њега допираше она небесна мелодија, која га и подржаваше да не сиђе с ума од виђених страхота - Јато душа с Косова нам стиже. 'Ајте, душе, 'ајте к нама ближе! ГЛАВА ДЕСЕТА у којој се одговара на Лазарево питање, зашто некрштена Азија да победи његов народ, који се бори за крст часни Од сагледаних страхота Лазар дуго не могаше повратити мир духовни. Тресао се целим телом. Султанови перјаници око њега протумачише то као природну предсмртну грозницу тешког рањеника. Међутим Лазар опет беше сав у духу, и телесним чулима ништа не опажаше. Битка је грмела око њега као и пре, но он нити је чуо иједан глас нити видео иједан предмет овога света. Пред њим су стајали ангели Божји и пророк. И он је само њих видео. Тада ангел Божји прекрсти изнемоглог кнеза крстом са три прста, и тиме му поврати мир душе и крепост тела. Па му рече: - Теби још није све јасно? Ти би хтео још да питаш, дивни ктиторе Горњака? Стојећи још под страхотном тежином малопређашње визије Лазар проговори утањеним гласом: - Иако се свака твоја реч, о бестелесни, спушта у моје срце као нов пламен истине, што светли и греје, ипак нису осветљени и разагнани сви облаци мога незнања. Ево једног тамног облака, који виси над мојим видиком: Ја сам кренуо са својим витезовима у бој за крст часни и слободу златну. Азијски цар дошао је са својим хордама на наше огњиште ради пљачке и рушења. Не појимам, велики слуго Божји, зашто је воља Свевишњега склона да дарује победу онима, који се ругају крсту и ниште слободу народа крштенога? На то одговори посланик небески: - Када крштени наруже крст безакоњима својим онда Свевидећи допушта да га некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели. Јер Му је сношљивије велико ругање од некрштених него мало од крштених. Ти знаш, да је часни крст - крст Сина Божијега, и да он означава страдање за оно што је Он страдао. Пре Њега крст је био нечасан, и само су га нечасни носили. али од како је томе нечасном знамењу дао част Онај, од кога је свака част на небу и на земљи, додирнувши га телом Својим и оправши га крвљу Својом, од тада је то знамење највеће знамење части у оба света. За ово највеће знамење части ти се данас бориш, заставниче Христов. Целог твог века ти си се у ствари борио за крст часни против лажне браће, а данас се бориш против отворених - у толико бољих - непријатеља крста. Застидела би се лажна браћа и устрашили би се непријатељи твоји, кад би знали значај часног крста, против кога су устали. Али су им очи за сад заслепљене, те не могу то да виде. Само кроз драговољно ношење крста познаје се важност крста. Ко понесе крст, тај и сазнаје, да је крст - пут, истина и живот. Па пошто је и пут љубав, и истина љубав, и живот љубав, то и крст знаменује љубав. Врховно знамење љубави! Носити крст значи страдањем посведочавати љубав своју према Богу. Крст је сведочанство свете љубави; ко то сведочанство не покаже, нема свете љубави у себи. Никакве речи и никакви дарови не могу посведочити љубав као што може крст. Зато се Син Божји дао распети на крст, да би дао вечно сведочанство вечне љубави Своје. Борећи се данас за крст часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једину живу истину, и за једини истинити живот. Да, и за једину вечно живу и свету љубав. А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. И твоја Голгота, кнеже, неминовно је везана с васкрсењем. Сама борба за крст већ означава победу, без обзира на блиски исход борбе. Јер се од крста Голготскога цела ова планета опасала крстом од истока до запада и од севера до југа, и њиме је прекрштена сва васиона. Ко с тим светим знамењем страда и војује, има поуздано јемство победе. Гле, твоји крстати барјаци још се вију по овом разбојишту. Још мало и они ће бити оборени и погажени. Јер је грешна властела твоја одавно оборила и погазила то свето знамење. Али погажени крстови на Косову уздићи ће се полако у срцу народном и уселиће се у срце народно. И временом сваки потомак твој, сваки православни син и свака православна кћи у твом хришћанском народу, представљаће на овој земљи један живи крсташ барјак. А када се часни крст не симболично него стварно буде уселио у срца људска, лако ће бити направити га од свилених крпа и шимширових грана. Јер је људима увек лакше доћи до символа него до стварности, до израза лакше него до духа и истине. Када твој народ буде робовао под некрштеним господарима онолико векова колико је стари Израиљ робовао под фараонима мисирским, крст ће толико испунити душу твога народа и толико утврдити се унутра у души, да чим се поново дигне крстати барјак од платна, спољашње ће ропство брзо бити свргнуто, спољашња слобода лако задобијена, и царство поново васпостављено. О дивни мучениче Христов, како си ваистину диван завет оставио народу своме приволевши се царству вечне стварности! И како си му победоносно знамење ставио пред очи у виду часнога крста! Место огњенога стуба, што је водио Израиљце из ропства Мисирскога, крст уздигнут од Косова поља до небеса водиће твој народ кроз пустињу робовања. Светлиће му, водиће га, и извешће га у обећану земљу слободе -но не једино земаљске, символичне и времене, него и слободе истинске, бесмртне, ангелске. ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА у којој се говори о спољашњој и унутрашњој слободи и о суштини златне слободе - Саслушај сада реч о слободи, неутољиви витеже крста часног и слободе златне. Све стварности имају своја нерастегљива и неотуђива имена. Али на земљи су та имена протегнута и на символе тих стварности, па чак и на символе символа. Због необузданости језика и визијске слабости људске. Тако се и реч слобода протегла на многе односе и многа стања међу људима на земљи. Рећи ћу ти прво оно што теби треба да је јасно. Кад се спољашња слобода у једном народу претвори у робовање најближег најближем, и упрља безименом тиранијом човека над човеком, законом земаљским некажњивим, онда Свемоћни, Сажаљиви, одузима слободу таквом народу и баца га у школу робовања, да би се научио познати и ценити слободу. Није ли ти ово јасно, честити кнеже? Одговори Лазар: - Заиста, говориш ми ствари, које треба да су јасне сваком разумном човеку. - По том ангел продужи: - Но слобода златна везана је тесно за крст часни. Кроз крст часни и јављена је људима слобода златна. Јер злато је символ истине. Слобода златна, дакле, значи: слобода истинска и непроменљива. Ту слободу имамо ми бесмртни духови у царству небеском; ту унутарњу, духовну слободу. Ко од смртних стекне ову слободу, тај, и само тај, истински је слободан. Слободан је од брига и похота земаљских; слободан од призрака светске славе и пролазног блеска; слободан од света, од људи, од демона; слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога. Носећи златну слободу у прсима својим, он се осећа слободан и у спољашњој слободи и у спољашњем робовању. Нити му слободна држава може ту слободу повећати нити неслободна умањити. То је благо скривено унутра у души, које лопови не краду, тирани не руше, огањ не спаљује, смрт не уништава. Права слобода јесте слобода и у тамници и у двору. Без ње је тамница гроб а двор тамница. Без те унутарње слободе деце Божје, слободе духа и срца, човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота. Она чини спољашње ропство негорким а спољашњу слободу слатком. Она је со за спољашњу слободу, и чува ову злоупотребе и трулежи; и светлост за спољашње робовање, осветљујући и загревајући људе поробљене. Речено вам је од Господа вашега и нашега, да будете као деца. Зар нису деца најслободнија бића у вашем роду земаљском? Покорност вољи родитељској ни у колико не ограничава њихову слободу него јој само даје правилан ток. И ми на светим небесима Божјим имамо ту детињу слободу, јер смо и ми деца, и чинимо све што хоћемо са радосним сазнањем, да нас у томе ограђује и ограничава једино љубав и мудрост свевидећег Оца небеског. Но то ограничење ми не осећамо ни као стезање ни као сужавање него као родитељско чување деце од пада. Слобода у Богу а не од Бога - то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна. Сазнати себе у зависности једино од Родитеља, Хранитеља и Бранитеља, од најсроднијег Сродника, од највернијег Љубитеља - то је најузвишеније сазнање и осећање слободе, које могу имати створена бића на небу и на земљи. Злато је злато, било под ногама или на глави. Тако и златна слобода, била на висини или у низини, на светлости дана или у тами ноћној. Погледај у Сина Божјег, Чедо Божје јављено у телу, да би објавио телесним тајне вечног живота. Од све деце на небу и на земљи Син Божји је најслободније Дете. Он је слободан био као дрводеља у Назарету, и као Учитељ у народу, и као везан Роб пред кнежевима јеврејским и римским. Његова слобода ни у једном тренутку нити је везана ни дрешена. Робови су били они, који су Га судили, и пљували, и шибали, и распињали. А Он ни минута није био неслободан; јер ниједног минута није био одвојен од визије Свог небеског Оца и Своје небеске отаџбине. Ту Своју слободу донео је Он с неба људима, и у ту слободу увео оне, који су је разумели и заволели. Због тога апостол Његов говори ослобођеним од света, од демона и од себе:"стојте у слободи, којом вас Христос ослободи". И тај апостол, и другови његови, и милиони христоверних осећали су се слободном децом Божјом, и у граду и у пустињи, и за пуном трпезом и у глади, и у оковима као и међу пријатељима. Све - слично Њему, Откривачу и Дародавцу златне, небеске слободе, слободе деце Божје у Дому Оца свога. Јер је Дух Очев, Свети Дух слободе вејао у душама њиховим и спасавао их од сваке заробљености. За ту златну и свету слободу ти војујеш и умиреш, љубимче и љубитељу царства небескога. Спољашња слобода, у својој кући и у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће, само је символ божанствене слободе духа, љуска која наговештава језгро, месец који баје о сунцу. Они који немају ту суштаствену, златну слободу у себи, а боре се само за спољашњу слободу, зар не бивају робови и у својој кући, у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће? Зар то није призрачна слобода, која се ни у чем до у имену не разликује од робовања туђину? За такву призрачну слободу не даје се ни круна, а још мање глава. А то си, кнеже, потегао на ово поље, да положиш и круну и главу за слободу - ама за ону стварну јеванђелску слободу. Ко душу своју даје за земаљско царство, чини што и неразумни Исав - продаје једино достојанство своје за чанак сочива. Људи обично схватају спољашње робовање као губитак. И јесте губитак, но чега? Не душе, него ствари, имања, власти, господства. А кад није губитак душе, није губитак у опште. Јер све је остало само намештена бина, на којој се душа показује. Душа може превасходно одиграти своју драматичну улогу и без сваке утрпане и извештачене бине. Кад се човек приволе нашем царству небеском, онда му је свака стопа земље, на коју стане, изврсна бина за улогу његову. Твоја два данашња привидна пораза биће обраћена у две славне победе. Први је пораз погибија твоја и твојих јунака; а други, као последица првог, ропство преосталог народа твога. За први пораз, дароваће се теби и јунацима твојим светитељство на небу и опојна песма на земљи. За други пораз дароваће се твоме народу унутарњи духовни препорођај, унутарња златна слобода, кроз крштење у огњу и крви. Човек који баца семе на њиву сиромаши у очима неразумног посматрача, јер испражњава житнице своје. Но рачун се не прави при сетви него при жетви. Данашњи дан је за твој народ велика сетва на њиви времена. А кад стигне за жетву оно семе, које си ти данас посејао, врсни сејачу, ти ћеш посматрати с небеских висина, и радоваћеш се радошћу неисказаном. Боље је жртвом задобити царство небеско него лукавством царство земаљско. Нема лукавства на земљи ни у паклу, које може надмудрити вечну небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена у очима оних, који мисле, да је битка окончана. Али Она на далеко гледа, и види дан Своје победе. Кад противници њени победоносно кличу Она ћутке уписује привидне губитке Своје у добитке. Охоли се ругају Њеним малим и голоруким војскама, али на крају зину од изненађења и ужаса. Охоли и самонадеждни увек доживљују неочекивано, Она - никад. Мудрост небеска у борби даје Својим противницима сва преимућства, и повлачи се пред њима као бијена, но на концу Она их развејава као плеву. Њени прутићи ломе железо противничко. Њен овлашан махај руке враћа облаке од стрела назад у стрелце. Самом помишљу Својом она подиже пале и узвишује мале. Угњетене придржава и скрушене милује. У Њеном је даху неодољива сила, у Њеној речи неугасива светлост. "У рукама су Њеним сви крајеви света". Наднела се над род људски као мајка над чедо у колевци - ко јој се може успротивити и жив остати? У чашу слободних народа додаје горчине а у чашу поробљених меда; но и једно и друго с мером, да лек не би постао отров. Она љуби оне који Њој служе; и надмеће се у служењу са љубимцима Својим. Нико од створених не може је ни надиграти, ни надјачати ни надслужити. Благо човеку, који се приволи небеској Мудрости и Њеноме царству... Но време твоје тек што није истекло, о кнеже судбоношче народа свога. ГЛАВА ДВАНАЕСТА у којој се описује свршетак Лазарев После овог говора весник небеса уздиже руку и изрече неку тајанствену реч. И одједном се затвори духовни вид Лазарев. Али Лазар не беше више стари човек, но препорођен и обновљен. Безужасно гледаше он и слушаше. Његова душа беше умирена и обасјана небесима, слично утишаној води, у којој се огледају само висине сунчане. Бој се још бијаше око њега, али се он више не везиваше за њ ниједним влакном душе своје. Срце његово стајаше узвишено изнад земаљске туге и радости, а ум његов високо и далеко изнад свих помисли о земаљском. Сав овај свет лежаше као пухор пред њим. Из тога пухора душа се његова беше издвојила као варница и бескрајно удаљила временом и простором. И време и простор - као и сви светови у обручима њиховим - припадаху оном пухору. У души својој Лазар осећаше нов живот - безграничан, нов свет - безграничан, и нову радост - безграничну. Он дубоко уздахну и гласно узвикну: Амин. Каква то граја допире до ушију кнежевих? Какво то победно клицање? Каква то гомила азијских ратника хрли као запенушен талас ка чадору султановом? Чиме су то одушевљени храбри војници Муратови? То је нови трофеј за некрштене, нови губитак за крштене. И стражари око Лазара клицаху од великог усхићења. Лазар подиже тешке капке од очију, и погледа и виде, а то крстати барјак Бошка Југовића вије се изнад оне гомиле. Заплењен. Уграбљен. Значи, храбри брат Миличин је погинуо. Са њим свакако и нераздвојна му браћа, и витешки им родитељ, Југ Богдан. Тако Лазар помисли. али не зажали. Барјак би пободен у земљу, док улаци одоше некуда и саопштише некоме. По том се гомила поче размицати и правити пут. И гледаше Лазар и виде, а то наиђе син султанов, Бајазит, на коњу белом као млеко. Јунаци турски ухватише барјак и положише га по земљи пред наследника царског. Када коњ наступи на прострт барјак, Бајазит затеже златне узде, те белац ржући потаба копитама крстати стег хришћанске војске. А коњаник подиже главу к небу и викну: - Алах акбар! (Бог победилац!) У том тренутку сва војска унаоколо паде на земљу, удари челом о земљу и громовито ускликну: Алах акбар! Све то Лазар виде и чу и - зажали. Какав је то шапат око Лазара? Какав то узбуђен шапат од уста до уста синова Азије? Какви су то тајанствени збори, као шуштање лишћа од лица ветра? То султан умире. Усред општег шапата чује се само један јасан глас испод чадора. То син умирућег султана издаје заповести. Какве ли заповести издаје у овом часу? То нису бојне заповести. То се не односи на битку. Битка се већ завршава. Синови Азије су је добили. Него, то нови султан заповеда, да се пре смрти његовог оца погуби цар каурски. - Посеците цара каурског пре него издахне цар Мурат Непобедиви! Ту заповест гневно повтори јаросни Бајазит појавивши се на вратима чадора. Лазар то чу и разумеде али - не зажали. Каква је то нова забуна? Какво збуњено трчање и тражење? То синови Азије траже дрвен пањ, на коме би одсекли главу цару хришћанскоме. Траже га на бездрвном пољу, и не налазе. Пламтећи гневом Бајазит опет виче као љути арслан и прети џелату смрћу. Лазар појми, шта се тражи и шта се хоће. Па уздиже десну руку, знаменова се крстом, и гласно изрече: - Христе Господе, опрости све и слава Ти за све! Рекавши ово Лазар се младићски хитро изви из руку турских перјаника, па докрочи до тела војводе Милоша. Лако и отмено простре се по земљи, и наслони своју главу на главу верног војводе свога. Смотривши то црвени џелат осети захвалност према великом робу, што му тако помаже да избегне своју смрт. И замахну џелат кривом сабљом. Као муња севну сабља кроз ваздух, шкрипну кроз врат Лазарев и прасну о Милошеву кост рамењачу. А два небеска весника узлетеше у висину са душом свога новог друга, светога Лазара. Њима у сусрет тихо као месечина миљаше песма светих народа небеских: Земаљско је за малена царство, А небеско увјек и до вјека.