gane

Исти проблем са слањем слике,није у питању њена величина јер је обрадим и смањим,чак ни 100КБ слике неће да "прођу",па је помоћ добродшла!

Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen predložio je nizu muslimanskih zemalja da razmotre mogućnost upućivanja svojih trupa u Avganistan. Neke od njih smatraju da je to moguće u perspektivi, ali još nisu donele odluku – rekao je on u intervjuu za list „Berlingske tidende“. Bivši premijer Danske smatra da angažovanje muslimanskih vojnika za borbu protiv talibana može doprineti pobedničkom završetku rata u Avganistanu. Anders Fog Rasmusen je pri tome naglasio da će aktivno učešće muslimanskih zemalja potvrditi da se rat u Avganistanu vodi ne zbog vere, već protiv terorizma i ekstremizma. Po mišljenju eksperata koje je anketirao Glas Rusije, generalni sekretar NATO-a pokušava na taj način da preporodi staro mišljenje shodno kojem će rat u Avganistanu imati veću legitimnost ukoliko ne bude izgledao kao borba između muslimana i nevernika. Ali jedva da se može očekivati ozbiljan vojni rezultat od angažovanja muslimanskih zemalja za operaciju Alijanse u Avganistanu. Po svoj prilici, Brisel računa na dobijanje dodatnih dividendi od propagandne kampanje u islamskom svetu, iako i nada u to nije baš velika – rekao je ekspert-orijentalista Andrej Volodin u intervjuu za našu radio-stanicu. "Prvo, gn Rasmusen izražava ne toliko svoje mišljenje, koliko prenosi stav zvaničnog rukovodstva NATO-a. to je jedna strana medalje, a njena druga strana je u tome što se rat u Avganistanu ne može dobiti. O tome svedoče iskustvo najmanje englesko-avganistanskih ratova, boravak sovjetskih trupa, kao i iskustvo snaga SAD i drugih zemalja-članica Alijanse stečeno na teritoriji ove zemlje od 2001. godine naovamo. Zato je nada da će angažovanje muslimanskih vojnika za borbena dejstva u Avganistanu doneti neke rezultate u najmanju ruku iluzorna. Štaviše, jedva da će muslimanske zemlje pristati na učešće u borbenim dejstvima na teritoriji muslimanske zemlje. I praktično su osuđeni na propast pokušaji da se vladama, a kamoli narodima muslimanskih zemalja objasni da se rat u Avganistanu vodi protiv nepravednih talibana ili protiv nepravednih muslimana. Što se tiče Rsmusenovog intervjua, on, po mom mišljenju, još jednom pokazuje da snage SAD i Alijanse zasada ne nameravaju da se povuku iz Avganistana. Ali ove snage mogu da postignu tamo veoma ograničene ciljeve i pored povećanja svog kontingenta u najskorijoj budućnosti. A ove ograničeni ciljevi su sledeći: održavanje prividnog mira u Kabulu i nekoliko drugih gradova "– izjavio je ruski ekspert. Utisak je da je predlog gna Rasmusena još jedan pokušaj da se nađe barem neki izlaz iz ćorsokaka u koji su zašle snage Alijanse u Avganistanu. Pre toga je bilo najavljeno preispitivanje strategije dejstava SAD i NATO-a u ovoj zemlji. Sve su češće i oštrije i kritičke ocene koje Vašington i Brisel daju politici avganistanskih vlasti. Govori se i o mogućnosti dijaloga sa umerenim talibanima. Međutim, u stvari, za skoro 8 godina koliko traje operacija antiterorističke koalicije u Avganistanu njen uspeh je u pitanju.

Америчке методе достизања прокламованих циљева у Авганистану критикује команда стране коалиције. Француски лист Фигаро наводи изводе из службених белешки једног од официра НАТО-а који је боравио у инспекцијској мисији у Кабулу. Недоумицу између осталог изазива техника припреме кадрова ради формирања самосталне и делотворне авганистанске армије. Постепена предаја одговорности за безбедност у земљи у руке самих Авганистанаца, као увертира за почетак повлачења страних војника – управо такав курс је узела администрација председника САД Барака Обаме уз одобравајуће уздахе од стране савезника. У пракси задатак се решава са великим тешкоћама. Партнери САД из коалиције истичу да методи рада амерички инструктора уопште не одговарају локалним реалијама. Између осталог, авганистанске новајлије терају да бубају обимне инструкције о војној вештини, које они често једноставно не разумеју због тешкоћа превода. На лицу места цвета корупција – средства издвојена за припрему одлазе у џепове авганистанских официра, који пружају нетачне податке о бројности поверених контигената. Са друге стране, амерички инструктори невољно путују у Авганистан. Пошто такав рад не гарантује напредак у каријери. Авганистанским војницима остављено је премало овлашћења. Њихови стари аутомати Калашњиков на које су навикли у принудном поретку били су замењени америчким М16. Американци не дозвољавају Авганистанцима да се боре на традиционални начин – да се разбију у мале мобилне одреде. А управо тако делују побуњеници у тој земљи. Упорно намећући свој систем обуке, САД добијају не помоћнике, већ у најбољем случају војнике за ношење терета. Највећи напад америчких маринаца од доба вијетнамског рата на Гилменд изведен је снагама 4000 америчких војника. Али локалних војника међу у нападу било је свега 650. Њима и даље не верују. Официр који је боравио у Кабулу у инспекцији не схвата како америчка администрација планира да повуче из Авганистана трупе и да постепено преда овлашћења локалним војницима. Они до данас нису спремни не за то да ратују, већ да једноставно осигуравају безбедност, макар своју сопствену. Чиме то прети? На наше питање одговорио је експерт за Исток Владимир Исајев: Ако армија не буде толико борбено способна да се супротстави покрету Талибан и другим терористичким групацијама, рокови повлачења америчких војника које је објавио председник Барак Обама биће одложени. Макар из тог разлога што чим оду мултинационалне снаге на челу са САД, онај режим који оне више од 8 година подржавају, неће издржати притисак Талибана и разних теористичких организација и једноставно ће се срушити.

Српска штампа пуна је ових дана контрадикторних наслова. Ево неких од њих: „Порука Београду – или ЕУ или српска Митровица“; „Кандидатура Србије замрзнута до јуна“; „Моратинос и Јеремић: ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“… И сви су ови наслови резултат мучног покушаја српских новинара да реше још један ребус, од оних које бриселска бирократија тако радо задаје Србији. Да наведем полазне податке, илити услове задатка: специјални представник ЕУ на Косову Питер Фејт, истовремено и шеф Међународне цивилне канцеларије у покрајини, изнео је ових дана план интеграције севера Косова у албански систем. Сем тога, своју идеју господин Фејт је пропратио захтевом за међународну заједницу да уцени Србију европским интеграцијама не би ли Београд добровољно пристао на поменути план. Револтирани Срби су први пут након више година наступили солидарно, изјавивши нешто попут — Фејт неће проћи. Али има индиција да на овом плану нису радили само давнашњи савезници Питер Фејт и Хашим Тачи. Прича се како су међу ауторима још и пет западних амбасадора у Приштини. Ако је то истина, онда пресуда непокорном срспком северу само што није ступила на снагу. Шеф српске дипломатије Вук Јеремић коју се тих дана затекао у Бриселу, па још и у друштву европских челника,покушао је да прецизира – а ко заправо стоји за Фејтовог плана и како то може да се одрази на европске аспирације Србије? Одговор би у Русији превели као – „нит' сам ја ја, нит' је коњ мој“. Шеф шпанске дипломатије – а управо је Шпанија, која не признаје независност Косова и која је покушала да убрза интеграцију Србије у унију, тренутно на њеном челу – приморан је био да саопшти јавности да господин Фејт у овом случају наступа у другој својој улози. Односно, управо сада Фејт говори у име Међународне цивилне канцеларије — својеврсног клуба љубитеља независног Косова — и Европска унија за његове речи и дела не одговара. Српски медији, као уосталом и сам Јеремић, остали су задовољни. Кренула су победничка саопштења — „Фејтова стратегија није план ЕУ“; „ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“ и слично. Ови извештаји некако су гурнули у сенку резултате посете министра. Неутешне, треба признати. Дакле, убрзање интеграционих процеса као и пре условљено је хапшењем хашких оптуженика Младића и Хаџића. Главни тужилац Хашког трибунала, од којег наводно зависи благонаклоност Европе, поново је изјавио да нема доказа како ова двојица нису у Србији. А немачки амбасадор у Београду потсетио је да је пут за Европу „трка на дуге стазе“. Све свему, сваки пут када Србији треба напоменути да има још понеки услов за придруживање цивилизованом свету, из шешира се извлаче две познате фигуре. Јеремића је заправо дочекао хладан туш, што је посебно непријатно у светлу децембарских успеха на европском правцу. Ако томе додамо неколико крајње болних за Србију догађаја последњих недеља — успостављање дипломатских односа између Подгорице и Приштине, избацивање са Косова министра Богдановића и заузимање српских канцеларија у општини Штрпце — јасно је да захтеви Фејта ипак на нечем почивају. Базирају се, пре свега, на јасно израженој намери водећих земаља ЕУ да доведу случај Косово до логичког краја – потпуне капитулације Србије пред реалношћу, која и јесте независност њене јужне покрајине. А што се тиче оних земаља-чланица уније које из неких својих територијалних разлога овај став не деле, са њима иста прича — кад су већ пристале да у њихово име говори један од најактивнијих лобиста косовске независности Питер Фејт, онда ће се и са косовском државношћу кад тад помирити. Уосталом као и Србија, која се већ помирила са чињеницом да њени министри и грађани не могу ни гробље да обиђу без дозволе албанске администрације. Жао ми је у целој причи господина Моратиноса који је искрено желео да помогне свом српском колеги. Није му успело. Што не чуди – постоји сумња да чак ни Шпанију нико ништа неће пита у овом конкретном случају.

Мултинационеалне мировне снаге на Косову под командом НАТО-а завршавају масовно смањење своје бројности. До краја јануара текуће године њихов лични састав ће бројати 10 000 војника, уместо 15 000. Руководство НАТО-а објашњава овај корак стабилизацијом ситуације на Косову, истовремено проглашавајући главном претњом српске органе самоуправе који постоје на северу покрајине. Логику НАТО стратега покушава да схвати наш коментатор Петар Искендеров. Изјаву да органи власти косовских Срба предтављају претњу по безбедност Косова, дао је амерички адмирал Марк Фицџералд, командант јужног крила НАТО-а у Европи, који је крајем прошле недеље боравио у Приштини. Сва кршења резолуције 1244 СБ УН ми видимо као претњу по безбедност. Пошто су паралелне структуре валсти у тој резолуцији неприхватљиве, изражавамо забринутост, подвукао је Адмирал. То да је српско-албански сукоб у стању да поткопа крхко примирје на Ксоову и у другим регионима Балкана, није никаква тајна. Већ у априлу власти Приштине намеравају да објаве формирање у северним регионима насељеним Србима такозване „општине Северна Митровица“. По постојећој информацији, у случају да албански екстремисти провоцирају нови српско-албански конфликт, овај оран треба да преузме на себе пуномоћја власти. Другим речима, да одигра ону улогу коју су грузијске власти својевремено давале марионетској јужноосетинској администрацији Дмитрија Санакоева. Једном речи, управо у априлу се очекује пресуда Међународног суда УН о Косову, која ће, како је уврена Приштина, носити позитиван карактер по њих и одрешити им руке за гушење српског отпора. На тај начин претња од новог конфикта на северу Косова је више него реална, али полагати кривицу за то на српске структуре значи огрешити се о истину. Још чудније изгледа позивање адмирала Фицџералда на резолуцију СБ УН, којује проглашењем независности прецртала управо Приштина. Ове нелогичности нису случајне. НАТО прелази на нове методе осигурања својих интереса. Повлачећи се од апстрактног мировног присуства у кризним жариштима, снаге алијансе сада унапред објављују свог непријатеља и концентришу снаге против њега. На Косову су за такве нерпијатеље јасно одабрани Срби, у Босни и Херцеговини то су такође Срби, али босански, у Македонији то могу да постану власти зљме, ако се осмеле да ограниче апетите локалних Албанаца који расту из дана у дан. Слична стратегија прецизних удара омогићиће НАТО-у да држи под контролом ситуацију тамо где је ред на бриселски начин већ делимично уведен, пребацујући ослобођене снаге на нове фронтове, рецимо у Авганистан, сведочи шеф одељења за историју словенских народа Југоисточне Европе у ново време Института за славистику РАН Александар Карасјов, који прогнозира заоштравање ситуације на Косову. - Најважнији проблеми ће бити са косовским Србима, пошто су натовци већ изјавили да ће они све држати под контролом, постојале су и изјаве САД о томе да неће дозволити Русији и Београду да осујете важну и праведну ствар независности Косова. Наравно, заоштравања унутар Косова ће бити, истиче Александар Карасјов, који сматра да је сасвим вероватна војна антисрпска операција Приштине уз подршку НАТО-а.

Једнострана примена трговине са ЕУ је значи "пример нацоналне одговорне политике"...А Косово је на овом нивоу завршена прича,остаје нама што и радимо тренутно у овој или оној форми али генерално ту за сад нема решења које прижељкујемо!У некој наредној партији кад нам у руке дођу јаке карте још има наде!Ова земља мора прво да стане на ноге,јака Србија може много више него слаба.Како видим,ми се надамо да постанемо јаки држећи се уз оне који су нас и ослабили!Нешто ми ту не штима!

Ако западу дамо снисходљиво све што се од нас тражи и не тражи имамо ли основа да верујемо да су промменили став према нама?Тешко..А Косово ће да чека неки наредни рат,изгубљено полувреме није изгубљена утакмица!

Нешто од те сарадње са западом ево већ десета година како не видесмо никакав помак на боље осим реторички,а овај народ треба преживи да би дочекао царство небеско,а добре воље на западу,где то беше има...За неки конкрета облик сарадње Русија је повукла конкретан корак.Србија има статус повлашћене нације и може да извози ако има шта!Нешто слично је урадила и ЕУ,али мало другачије!Они су нам "дозволили" да сами и на своју штету увозимо без царине од њих поврће.воће,млеко итд...Тако доприносимо уништавању сељака по Србији,а становништво терамо у још већу беду! Ако бисмо непритрасно погледали шта нам је и где нам је интерес,онда онима који хоће да виде-двоглед не треба!

Замена теза!У СФРЈ је за све републике АВНОЈ важио као репер за границе осим за Србију јер је тако хтео "међународни фактор"...

Е па није баш тако!Распадом СССР је за Абхазију и Јужну Осетију предвиђено да се њихов статус накнадно утврди,и ту је постојао неки назови статус кво...Било је и неких преговора али без резултата!Мир и неке назови границе су чували и гарантовали Руси мада да није било гаранција од стране Русије ту би давно избио грађански рат.Сад се Грузији учинило да може да после неуспелих преговора да употреби сва средства и "заведе ред" који јој одговара,али су се "мало прерачунали"...Тако да се правно може сматрати да се тамо народ плебисцитом определио!За признање много и не хају,граниче се са Русијом,имаће њихове пасоше и "мирна Бачка"!Председник Грузије је за озбиљно посматрање уз дужно поштовање!Пркосити таквој сили која је још ту уз границу...немам речи!Врло храбар и самоуверен човек нема шта!Тешко земљи коју такав "визионар" води! Поражава ме како лако и колико много заборављамо да је наша грађевинска оператива радила годинама у Русији,да нам је Русија дала статус повлашћене нације за трговину,да је огромно тржиште и да традиционално воле да послују са нама...Или неко наивно мисли да ћемо зиддати зграде по Америци и западу,да ћемо технолошки тако брзо да ојачамо и од запада добијемо бајне (као код Руса) услове за бизнис...А од лепих речи господе са запада овај народ је све гладнији,отворили смо границе за њихове производе а они за наше? Шта је то што ћемо моћи да понудимо свету као робу од које ће живети ова земља? Па ми под ММФ-ом и нашим"мудрим руководством" више немамо фабрику која може да направи нешто компликованије од ексера,узимају се кредити да се одржава чиновнички и политички апарат заједно са средствима принуде ,а ко ће и од чега то да врати?Слушао сам придике наших "научника" као "...какав гас из Русије,ништа од Руса...",да нису мислили да купимо од Немаца или амера,а и Немци купују од Руса гас...

То је најтачније и најпрече,бојим се да то нема ко да уради!Од силне подршке дипломатских "велесила" из окружења нашим политичарима стиже сва подршка.Народ засад од тога виде само (опростите на алузији)-дршку!Са лошега-на горе!

Слажем се да је лепо и у хришћанском духу све што је Драги рекао!Нажалост,прилике су у свету такве да се мора бити и практичан.Чувај се и Бог ће да те чува?А бирање друштва кад је и ако је то могуће је један вид "чувања".Свет и хришћански и нехришћански се нерадо и ако баш мора одриче добра овоземаљских и свакојаких савеза а све у име циљева чији значај често прелази људски век дат нам од Господа....

Молим Вас не мењајмо тезе!Мислим да није грех поштовати некога,нити то нужно значи да се са њим слажемо!Из историје,Монтгомери је изузетно поштовао Ромела и ако су у рату били директно сучељени...Можда сам искарикирао пример али ја поштујем Ватикан што се ни у најскорије време није одрекао свог принципијелног антисрпског става!Али моје је како ћу према томе да се одредим!

Први облик Екуменизма јесте онај папски и римокатолички, који је вековима користио Унију као средство за постизање јединства хришћана, наравно, безуспешно, иако је то коштало Православну Цркву многих страдања и невоља кроз хиљадугодишњу историју. Та врста Екуменизма је тема за себе коју би сада заобишли. Други вид Екуменизма, много опаснији и пагубнији, родио се у крилу Протестантизма, али са истнм циљем - сједињења хришћана и „цркава", но без јединства у вери и истини. Овај Екуменизам као ССЦ и јесте предмет нашег излагања. 2. Појам Екуменизма изражава се данас појмом ,,Светског савета цркава". И само име његово показује сву јеретичност ове псевдо-црквене организације. У учењу хришћанске вере постоје многе истине које су добиле у догматским дефиницијама од стране светих Отаца Цркве на Васел.енским Саборима један одређени израз, који не трпи различита поимања. Тако су свети Оци II Васељенског Сабора одржаног у Цариграду 381. године формулисали догму вере у ЈЕДНУ, СВЕТУ. САБОРНУ (КЛТОЛИЧАНСКУ) И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, а не у ,,МНОГЕ" (цркве), од којих би неки облик „савета" или „јединства", или неки облик „над-цркве" могао произаћи. Црква је Једна и католичанска и у њој је сабрана (отуда и - Саборна) заједно сва Истина,, сва Благодат, све што је Господ Христос донео са Собом на земљу, предао и оставио људима ради њиховог спасења. Она је Једна и Саборна јер сабира у себи све оне који желе спасење у једно унутрашње јединство, у Тело Богочовека Христа. Тако, сама идеја једног „савета" (или „савеза"), или „сједињења" цркава јесте немогућа, недопустива и неприхватљива за савест сваког православца, а камо ли за једног Светитеља. Онај ко би имао супротно мишљење, како би могао бити Светитељ? И заиста, којег „светитеља" имају од великих екумениста? Ни једног! 3. Историја Екуменизма као ССЦ има своју предисторију. Као појава, Екуменизам не садржи ништа ново: ради се о старој идеји, која је оживљена у задњих, одприлике, 100 година. Годинама и деценијама људи пишу, дискутују и говоре о екуменизму тако да можемо да кажемо да се ради о једном веома компликованом проблему. Пре свега, Екуменизам је једна еклисиолошка јерес, јер први његов напад усмерен је против самих темеља Православне вере, против свете Цркве, у настојању да је промени (Цркву) у једну екуменску организацију, лишену богочовечанске благодати Тела Христовог, крчећи тако пут за појаву антихриста. Темељи савременог Екуменизма постављени су већ крајем прошлога века 1897. године на Ламбетској Конференцији, која је, као прво, формулисала један догматски МИНИМУМ, који је имао за циљ очекивано екуменско уједињење (унију) „хрпшћанских" цркава. Овај догматски минимум долази од идеје да сједињење треба тражити у Светом Писму (а не и у Светом Предању), у Символу Никео-Цариградском, и у две свете Тајне: крштењу и Еварисгији. Као друго, утврђен је принцип толеранције у односу на учења других „цркава" и спремност за увођење „компромиса љубави". И као треће „откриће" Ламбетске Конференције бвла је добро позната „теорија грана" (branch theory), која на неки начин изједначава све „цркве". Ово зло семе, чим је посејано, брзо је никло и разрасло се невероватно, као и сваки коров. Са стране Православних у развоју екумснског покрета допринеле су много две циркуларне посланице Васељенског Патријарха Јоакима III. Прва 1902. год. упућена поглаварима сестринских Православних Цркава, дотиче теме односа Православних Цркава између себе, према римокатолицима и протестантима, као и питање календара. Одговори на ову посланицу сестринских Православних Цркава, и повратни одговор Велике (Цариградске) Цркве (1902 -1904.), заокружују ову преписку, која представља први званични текст Васељенске Патријаршије у односима са другим Православним Црквама. Друга енциклика „свим Црквама Христовим" (дакле, и неправославним) послата 1920. год. пружа претпоставке за очекивану сарадњу „међу различитим црквама" и за „подгревање хришћанске љубави", као и пројекат од 11 тачака за њено остварење у пракси. У овом периоду (од 1904. - 1920.) много се говорило о промени црквеног календара, проблему који је узнемиравао и светог Нектарија. Наш Светитељ је сматрао односну промену за једно велико зло, али је истовремено, пре свога упокојења, дао савет Игуманији Ксенији да, ако се случајно деси ова промена календара, његов манастир на Егини нек следи званичну Цркву, што се заиста, и десило. Овде треба још једном подвући да првобитне организације које су претходиле ССЦ, као „Међународна мисионарска конференција" (Единбург 1910.), Светско удружење за ширење међународног пријатељства преко цркава (1914.), покрет „Живот и дело" и др. биле су чисто протестантске творевине. Нажалост, од 1922. год. Православни почињу активно да учествују на разним конференцијама и скуповима екуменског карактера, припремајући тако Прву Генералну Скупштину ССЦ у Амстердаму 1948. године. На том скупу било је присутно доста представника Православних Цркава, као Патријаршија: Цариградске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Архиепископија Кипарске и Грчке, као и Руске Митрополије за Северну Америку (сада позната као „Православна Црква Америке"). Одбиле су, међутим, да учествују на том скупу Цркве Источних Земаља „иза гвоздене завесе", које су чак и осудиле ССЦ као јерес. То је био први пут у историји екуменског покрета да се Православље по питању односа према њему показало подељено. Интересантно је поменути да је и римокатоличка црква имала негативан став, забранивши учешће римокатолика и као посматрача. Она ни до данас није постала „званично" чланица Екуменског покрета, сачувавши своју доследност, иако у пракси итекако међусобно много шурују. Међутим, ова ревност појединих Православних Цркава за заштиту божанских истина Цркве, није дуго трајала. Период неодлучности и колебања трајао је негде до 1965. године, када видимо да су све Православне Цркве постале органски делови ССЦ, па међу њима и Српска Православна Црква, иако међу последњима. Посебно после заседања централне Комисије ССЦ 1959. г. на Родосу, Православни између себе просто су се такмичили ко ће од њих бити већи екумениста, ко ће учинити већи компромис, уступак или попуштање неправославнима, све у име неке „љубави", која је много чешће и више била лицемерје и користољубље, него истинска јеванђелска љубав, Од 1961. год. православни екуменисти (ако су та два појма уопште спојива међусобно), почели су да сазивају читав низ конференција и скупова са циљем да реализују своје екумеиистичке програме и циљеве. Тако, 1964. г. сазвана је иа Родосу III Свеправославна Конференција, где је донешена одлука за успостављање дијалога са јеретицима (свих врста) „на равној основи", и свака помесна Православна Црква задужена је да одржава посебне „сестринске односе" са јеретицима. Главни вођа свих ових екуменистичких замки био је Васељенски Патријарх Атинагора, који је започео сталне сусрете са Папом, „извршио" узајамно скидање Анатема из 1054 године, реализовао заједничке молитве (насупрот светим Канониима) и тд. Затим, његови наследници и помоћници до данас, држе се истога пута, превазилазећи у компромисима и снисхођењу чак и самог Атинагору. Други представници осталих помесних Православних Цкава, делују такође сагласно са овим екуменским програмом, тако да њихови поступци немају ништа заједничко са учењем и деловањем светих Отаца и са свештеним Канонима Христове Цркве. Међе које су поставили Оци наши нарушене су од стране такозваних „православних екумениста"; границе између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара уклоњене су. Све ово, по светом Старцу оцу Јустину Поповићу, представља Јудинску издају Православља, страшну издају Господа нашег Исуса Христа и целокупне Цркве Његове. Да је то заиста, тако, довољно је погледати Епископско исповедање вере пред хиротонију, и упоредити га са праксом савремених поборника екуменизма. У том исповедању, онај који се хиротонише за Епископа, свечано изјављује пред Богом, Анђелима и људима: „Примам богонадахнуте списе и учења старијих и новијих светих Отаца Цркве Христове, који су сагласни Јеванђељу и учењу светих Апостола... Оне пак који друкчије, а не православно мисле о хришћанској вери, одбацујем као туђе - мислеће Христовој Цркви, као кваритеље Истине Божје и упропаститеље спасења људи... Све јересиначалнике, и њихове једномишљеике одбацујем и анатемишем и јасно и гласно говорим: Свима јеретицима анатема!" (Ср. Гал. 1. . И још додаје: „Примам и прихватам Светих Седам Васељенских Сабора и све Помесне Саборе које свети Оци прихватише и потврдише... Исповедам све одредбе ПРАВЕ ВЕРЕ које су они изложили. Примам и све свештене Каноне које саставише свети Оци и предадоше их Цркви... Изјављујем да све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда, то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања... А све што она осуђује и одбацује као учење туђе Јеванђељу, то и ја одбацујем...". Ко дакле, од савремених православних екумениста може с правом да понови речи светих Васељенских Сабора, који своје догматске одлуке скоро редовно почињу формулом: „Следујући Светим Оцима..." или: „по учењу Светих Отаца..." итд.? Када је на VII Васељенском Сабору прочитан Никео-цариградски Символ вере, Оци Сабора су изјавили: „Сви ми тако верујемо, сви тако исто мислимо, и сви се сагласно потнисујемо... То је вера Апостолска, вера Отачка, вера Православна, вера која утврди Васељену... Ми следујемо древној одлуци Цркве да чувамо одредбе светих Отаца. Тако мислити ми смо научени и утврђени светим Оцима нашим и њиховим богопреданим учењем". По светом Максиму Исповеднику, „Црква признаје за истините и свете оне Саборе, који показаше да су њени истински догмати истинити". Слично говори и свети Кирило Александријски: „Сви који имају здрав смисао (=ум), старају се следовати учењу светих Отаца", јер се по светом Апостолу „само са свима Светима може разумети шта је ширина и дужина и дубина и висина премудрости и разума Божијег, и познати љубав Христова, која превазилази свако знање" (Еф. 3, 18 - 19: Рим. 11, 33). У свим битним питањима вере и побожности потпуно се слажу сви свети Оци. „Отац не противуречи Оцима, јер су сви они били заједничари једнога Духа", вели свети Јован Дамаскин. Ваистину, нема ни једног светог Оца који би се сложио са ставовима и праксом савремених екумениста, и који би благословио све оно што се радило у Камбери (1991), што се потписало у Баламанду (1993), што се видело у Риму (1995), и где све не. Више је него очигледно да ни свети Нектарије, без обзира иа сву његову толерантност и трпељивост, нити би тако нешто чинио, нити би то благословио. Напротив! Ма колико да је он био човек љубави за све људе, што је несумњиво, ипак је најпре био човек православне вере и православног става. Сам он то исповеда говорећи: ,,Епископ треба да увек остане у моралним принципима Јеванђеља и никада да их не напушта или да их преступа тобоже због догматских разлика". Шта значи ово, ако ие понављање, само на други начин, онога што је рекао свети Максим Исповедник, говорећи: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све - како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и немилосрдан. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних који се држе те заблуде“ (РG 91, 465 С). Овде треба подвући један моменат који увек има велику важност за Цркву, а посебно у наше време. У почетку наведеног места, свети Максим саветује личним примером, говорећи да се он не радује мучењу јеретика, него се напротив радује и заједнички весели њиховом обраћењу. Није рекао Светитељ да се он, као и Црква Божија, радују напредовању у постизању јединства са јеретицима, него се радују њиховом обраћању. Јер само обраћање од заблуде ка истини и од таме ка светлости, може да им обезбеди вечно спасење. Управо и једино то, за светог Максима, има јединствену и вечну вредност. Свети Отац не познаје компромис са јеретицима, не ради на уједињењу са њима него на поновном присаједињењу њих Једној и Јединој Цркви Божјој, која чува своје јединство у јединству праве и спасоносне вере. Сличан став према јеретицима, дакле и према Екуменизму као свејереси, имао је и свети Нектарије, као и сви свети Оци кроз векове. Савремени „православни екуменисти". који мисле, говоре или раде супротно светим Оцима, шта заједничко имају са њима? Нека сами о томе озбиљно промисле.[2] [1] Предавање изговорено 23. октобра 1996. године на “Међуправославном богословском-научном скупу“ одржаном на острву Егини у манастиру Свете Тројице, чији је ктитор сам свети Нектарије, а поводом 150 година његовог рођења. Општа тема скупа била је: „СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ – ДУХОВНИ, МОНАШКИ И ЦРКВЕНИ ВОЂА“. Скуп је трајао три дана (21 – 23. октобра), на коме је узело учешћа 25 предавача, и велики број слушалаца (око 300 душа). Сав рад скупа преношен је директно преко радио станице пирејске Митрополије, те је могао да га прати половина Грчке. Предавања су праћена и адекватном дискусијом у којој је учествовао велики број присутних. Међу предавачима, поред Грчке, биле су заступљене следеће Православне Цркве: Српска, Руска, Бугарска и Румунска. [2] После завршетка овог предавања развила се веома жучна дискусија, која је трајала преко сат времена. У њој су узели учешћа многи од учесника скупа и јасно се диференцирали: ко је за следовање светим Оцима, а ко – за пагубни пут Екуменизма. текст преузет из часописа “Свети Кнез Лазар”, гласила епархије рашко призренске, излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског др Артемија број 16, година 1996. стр. 123-128

"... Појам Екуменизма изражава се данас појмом ,,Светског савета цркава". И само име његово показује сву јеретичност ове псевдо-црквене организације. У учењу хришћанске вере постоје многе истине које су добиле у догматским дефиницијама од стране светих Отаца Цркве на Васел.енским Саборима један одређени израз, који не трпи различита поимања. Тако су свети Оци II Васељенског Сабора одржаног у Цариграду 381. године формулисали догму вере у ЈЕДНУ, СВЕТУ. САБОРНУ (КЛТОЛИЧАНСКУ) И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, а не у ,,МНОГЕ" (цркве), од којих би неки облик „савета" или „јединства", или неки облик „над-цркве" могао произаћи. Црква је Једна и католичанска и у њој је сабрана (отуда и - Саборна) заједно сва Истина,, сва Благодат, све што је Господ Христос донео са Собом на земљу, предао и оставио људима ради њиховог спасења. Она је Једна и Саборна јер сабира у себи све оне који желе спасење у једно унутрашње јединство, у Тело Богочовека Христа. Тако, сама идеја једног „савета" (или „савеза"), или „сједињења" цркава јесте немогућа, недопустива и неприхватљива за савест сваког православца, а камо ли за једног Светитеља. Онај ко би имао супротно мишљење, како би могао бити Светитељ? И заиста, којег „светитеља" имају од великих екумениста? Ни једног!..."! Сваки коментар као сувишан-изостављен!

Руси су једна од ретких нација у свету која много одваја за финансирање фундаменталних наука,резултати не изостају...

И апропо галамџија...жалосно је што се стиче утисак да постоје људи који мисле да Цркви треба да буду пречи Ватикан и прагматизам...Спадам у оне који желе да верују да се Црква не бави самом собом,већ да има слуха и за расположење у народу!А ако не дај Боже нема,и за то постоји решење,народ је увек умео да се одреди према свима и по овом питању ће несумњиво заузети став!Ако има кратковидих па га не виде,казаће им се само!Само,треба бити мудар па не сазнати то кад буде касно!

О "извесном степену неслагања " (о коме Ватикан говори) има места прагматизму,договор и разговор да, али компромиси без покајања НЕ!Ако је овај став ђон-мање боли од КАМЕ,па таман је благословио и Папа уместо Степинца лично!Ко је тај,ко има права ,да у име ХИЉАДА жртава "прагматизмом" правда Ватикан? Онда би Срби почели да се питају дали постоје због Цркве или Црква,дакле СПЦ због њих!Нека Ватикан кад већ хоће бољи однос,покаже искрене и часне намере какве приличе сваком Хришћанину за које се издају и сами,па нека се огради од Степинца...Јер колико год се ма ко позивао на праштање као врлину,покајање није ништа мања врлина,ништа не кошта а вреди много!Овако,Ватикан очекује да све уступке направе Срби,е па извините ватикански монсињори,Србима нисте уопште тако велики!А у светлу учињеног према нама као "браћи у Христу" још мање добродошли!И да подсетим да се и у врло блиској прошлости реторика Ватикана није нимало променила!И то је добро што су остали доследни себи!Бар знамо да "вук длаку мења а ћуд никако"!

Можда сам јеретик али ако буде митинга против доласка Папе ићи ћу!Ја се искрено плашим (а волео бих да нисам у праву више него ишта),да ће дође ли Папа,ствари ићи као са Бајденом и Дечанима!Прво не може,па кад се "боље сагледа ситуација" закљућиће се како је "првобитна одлука исхитрена,не хришћанска..."....А биће оних који ће пред њега и цвеће да баце,а државни (и остали органи) ће порадити на јавном реду и миру јели,па морамо да покажемо "цивилизацијску зрелост"...Тадић нека га води и куће ако хоће,а ни у једну Православну цркву га не бих пустио!Јер ако га пустимо-може да ликује vicarius fili dei како је ипак дошло време да и Срби дају Степинцу легитимитет директно,а Папи и Ватикану посредно и глобално!Извињење и покајање је једино што би могло да мене лично мотивише да евентуално променим став,а свакако бих то видео као гест добре воље.Овако,испада да већ дуго он има вољу само да дође,али ништа више!Много Срба би пријем Папе са почастима у СПЦ доживело као личну срамоту!

Живи ви били па видели!Авганистан је "игранка без престанка" за амере,није то Ирак који је равница , а "храбри" амерички војник највише воли пицу и кока колу,дође у Авганистан да одслужи своју смену и само отаљава време до повратка кући...Немају сви они председникове идеале,све је то лепо у високом круговима док се прича,али кад треба глава да се стави у торбу онда испада да трреба малтене један војник на пар становника!Амери то не могу економски да издрже,нико не може!Ратовати против војника кога није брига хоће ли остати жив или не-је немогуће,немогуће је добити рат.Оно што је опасно по мени је,да је атомски рат прво био неприхватљив,затим могућ,а сад је већ прихватљив,ово све по војним доктринама!"Срећа" је да неможе да ббуде ограничен како би стартезима одговарало па се боје тога јер могу да доживе одмазду од земаља које би пратећим појавама биле захваћене,а ни свет не би био баш равнодушан на тотално уништење које би било равно геноциду.

Око тога се ломе копља за II светски рат,лично не верујем јер нису постојали елементарни технички услови,додуше Рајф је направио микроскоп којим се види ћелија много пре рата,али сви његови савременици и познаваоци његовог дела кажу да је направио само два комада ,али оба су ван Немачке одувек била,и сад су.Нормално неке доказе немам али не верујем,технолошко је то ипак веома захтевно,Хитлер није хтео ни Шпера да послуша (а да јесте сад би ово био Вермахт),па и то иде у прилог неверици,даље многа техничка решења која би унапредила вођење рата Трећи Рајх није решио а преплићу се са технологијом клонирања...

Доста давно мерено модерним мерилима је по тврдњама једног новинара клониран човек и то успешно! То је детаљно описао у својој књизи чији је наслов НА СВОЈУ СЛИКУ И ПРИЛИКУ, аутор Дејвид Рорвик,можда сам "омануо" за име аутора али за презиме нисам.Штампана је у СФРЈ ,преведена и имао сам је,али...не треба давати књиге на читање-старо правило!Волео бих опет да је имам па ако неко пронађе...

Зрачењима се не може постићи планирана и директна контрола ума,оно што је познато то је да се ниским фреквенцијама реда 4-7 херца могу постићи тегобе па и смрт код људи.Оно што брине код неке глобалне контроле то је појава тзв.РФИД,чипова који се могу "уградити" под кожу и активирати по жељи! Оно што њихову примену може да омете су доста познате методе и не бих о њима јер је овде реч о томе дали је то уопште могуће!РФИД,јер кратица од енглеског и значи у функционалном преводи РАДИОМ НАПАЈАН.Дакле реч је о чипу (интегралном колу) које се налази у човеку али није активно док се само коло (па и човек) на изложе дејству радио таласа одређене фреквенције коју РФИД препознаје и почиње да ради користећи тај вид напајања.Оно што плаши противнике ове технике је то,што се незнају и не могу да се знају до сад развијене технике вештачког уплива и нервни систем,а друга можда још гора ствар је што се ни све функције чипа не могу знати!Јер произвођач може део функција да стави на увид али да притом у чипу буде маса фунција чије постојање је непознато и зато се зазире од ове методе.Свакако да не желим да кажем да знам шта је могуће на том пољу данас али бих навео један случај из Русије који ће потпуно да отвори очи и онима који сумњају!Дакле тамо живи неки дечак који је од рођења слеп.Руси су му уградили нешто у мозак и из лобање вири конектор на који је прикључена споаља нека "скаламерија" са ЦЦД камером и дечко види,види довољно да чита пише и "нормално" живи (ако је нормално да људска бића имају конекторе).За сад види само монохроматски али у наредној надградњи су му обећали колор слику са 32-бита!Сам дечак је пресрећан,родитељи такође,али...не знам шта о томе да се мисли?Дали је реч о нормалној хуманој интервенцији или увод у стварног будућег франкештајна?Јер шта ако "у људе" уградимо ноћни вид,екстра сензоре по нахођењу...? Испада да је КИБОРГ (кибернетски организам) замало -рођен!

"Artes serviunt vitae, sapientia imperat". Три су пута до мудрости: Први је - размишљање- и он је најплеменитији Други је -васпитањем- и он је најлакши,и Треће је -искуством- и он је најнеугоднији... А тај "симпатични чикица" је само успео да покаже како у њему осим шарма нешто нарочито и нема, бар нема ничега што би га квалификовало као компетентног критичара.

И ја бих се везао за Руску цркву да се питам,још бих и даље отишао као и они,не бих признао Васељенског Патријарха,па нека га Стамболу,уз њихов благослов је и постављен...Овако,све нешто "округло па на ћоше",треба се једном једнозначно одредити и гледати своја посла...